Živeti ispod minimuma

Miljana Novaković
Objavljeno 30.04.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 24 mins

Na ulicama Beograda i mnogih gradova širom Srbije u toku su višenedeljni protesti. Jedna od parola koju su demonstranti nosili je „Nećemo da budemo jeftina radna snaga“. Protestna okupljanja su najavljena i povodom obeležavanja 1. maja. O položaju radnika, njihovim pravima, kao i o efektima izmena i dopuna Zakona o radu donetim 2014. godine, za Pančevo si ti govori dr Mario Reljanović, vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.

Prema rečima koordinatora Mreže za poslovnu podršku Dragoljuba Rajića, u Srbiji oko 70 odsto radnika ne prima plate na vreme, a kako navodi Ranka Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, 30 procenata poslodavaca ne uplaćuje doprinose na zarade.

U nedavno objavljenom istraživanju „Analiza efekata primene izmena i dopuna Zakona o radu“ bavili ste se zajedno za Bojanom Ružić i Aleksandrom Petrović, posledicama ovih promena koje su sada, tri godine nakon usvajanja, već vidljive i statistički merljive. Zakon o radu, donet 2005. menjan je više puta, ali ove izmene iz 2014. godine su suštinske i najobimnije do sada, a promovisane su kao „reformske“. Kakav je presek ovih novina, koji su pozitivni i negativni efekti?

– Izmene i dopune Zakona o  radu svakako jesu reformske kako se nazivaju, ali ne u onom pravcu u kojem se obično misli kada se nešto predstavlja kao reformisano. To dakle nisu bile promene na bolje, već pokušaj da se radnopravni sistem prilagodi investicionoj politici Vlade Republike Srbije, koja se vrlo lako može svesti na jednu rečenicu: „Promovišemo jeftinu i slabo zaštićenu radnu snagu“.

Presek novina nije lako izvesti jedinstvenom ocenom, jer su neke izmene i dopune zaista normirane tako da prate međunarodne obaveze Srbije i harmonizuju Zakon o radu sa pravom Evropske unije i sa instrumentima Međunarodne organizacije rada, koje smo do sada prihvatili. Međutim, usaglašavanje nije bilo glavni cilj izmena, već stvaranje„povoljne klime za investitore“ kojima je osnovni, ako ne i jedini fokus na maksimizaciji profita. Stoga su zaposleni „pojeftinjeni“ nizom sužavanja novčanih prava. Na primer, umanjeno je uvećanje zarade za minuli rad, umanjene su otpremnine, umanjena je zarada za smenski rad, a minimalna zarada predmet je verovatno najšire zloupotrebe od svih instituta u radnom pravu.

Mario Reljanović

Čitav niz prava je „oštećen“ odnosno umanjen – način ostvarivanja prava na godišnji odmor, pravo na plaćeno odsustvo, pravo na povratak na rad u slučaju naknadne potrebe za radnikom posle otpuštanja po osnovu viška zaposlenih, i tako dalje, dok su istovremeno odredbe koje se tiču zaštite prava drastično izmenjene u korist poslodavaca. Zaposleni su destimulisani da potraže sudsku zaštitu. Za pokretanje radnog spora rok je smanjen sa 90 na 60 dana, ali nije reč samo o kratkom roku, već i o sudskim taksama koji zaposleni mora da plati, čime se otvara ozbiljno pitanje prava na pristup pravdi, odnosno pravosuđu.

Zanimljivo je da su ove izmene i dopune usvojene po hitnom postupku, u julu 2014. godine. Ko je učestvovao u izradi zakona, da li je javnost bila uključena u proces, i da li je bilo javnih rasprava?

Prvi nacrt potiče još iz 2013. godine i tada je u pitanju bio potpuno novi Zakon o radu koji je izrađen za vreme kratkog perioda ministrovanja Radulovića u Ministarstvu privrede. Taj tekst je imao određene sadržinske nedostatke ali je njegov normativni kvalitet bio daleko bolji od onoga što je usvojeno 2014. godine. Zakon o izmenama i dopunama usvojen je u toku letnje pauze, i poslednjih godina je praktično manir vlasti da se za usvajanje „osetljivih“ zakona koriste letnji meseci kada su građani na odmoru i kada dnevnopolitičke teme nisu u fokusu. Usvojen je po hitnom postupku iako za tako nešto nije bilo opravdanja, a javna rasprava je u potpunosti izostala. Postojao je samo jedan „polujavni“ skup neposredno pred utvrđivanje teksta Predloga nacrta zakona u Ministarstvu rada i njegovog prosleđivanja Vladi. Iako je bilo veoma teško ući na skup, on je ipak okupio dosta relevantnih aktera sa svih strana, i moglo se čuti mnogo kvalitetnih predloga. Nijedan od njih, međutim, nije usvojen, a tekst je iz Ministarstva poslat Vladi nepuna 24 časa po okončanju ovog skupa, pa je sasvim izvesno da nije ni postojala volja da se mišljenja koja su izneta uvaže, već je skup poslužio kao simulacija postojanja javne rasprave.

Kada je reč o samoj izradi teksta zakona, radna grupa je obuhvatala sve socijalne partnere – poslodavce, sindikate, državu, kao i druge interesne grupe. Rad ove radne grupe, međutim, nije bio javan i osim povremenih izjava za medije predstavnika sindikata, nije se moglo znati u kom smeru se stvari odvijaju. Kada su sindikati istupili iz radne grupe, bilo je sasvim jasno da će izmene i dopune ići na štetu zaposlenih. Otuda se može konstatovati da je tekst izmena i dopuna donet bez javne rasprave, ne prošavši osnovne testove kritike stručne javnosti. Postupak usvajanja praćen je netransparentnošću, odsustvom uticaja stručne javnosti i odsustvom bilo kakvog svojstva zajedničkog projekta socijalnih partnera. Ovde se jednostavno radilo o nametanju rešenja od strane jakih interesnih grupa.

„U medijima dominiraju dve vrste podataka: o padu nezaposlenosti i o prosečnoj zaradi. Nezaposlenost kao statistička kategorija se računa prema registrovanoj nezaposlenosti, što znači da su nezaposleni samo oni koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Ako neko iz bilo kog razloga nije na evidenciji, bez obzira što je nezaposlen, neće se pojaviti u toj statistici. A iz evidencije se može obrisati zato što se zaposlio ali i zato što je propustio da se javi na vreme, zato što je otišao u inostranstvo, zato što je angažovan na privremenim i povremenim poslovima. Tako da taj broj nezaposlenih nije ni izdaleka realan.

Drugi problem je što se nezaposlenost računa u odnosu na udeo u ukupnom radno sposobnom stanovništvu. To stanovništvo se rapidno smanjuje (čak oko 70.000 ljudi godišnje) zbog smanjenja ukupnog broja stanovnika Srbije. Tako da će stopa nezaposlenosti smanjivati čak i ako nijedno novo lice ne dobije posao – zabavna je računica koja je postojala u medijima, nisam siguran ko ju je sačinio, da će stopa nezaposlenosti biti 0 ako uspemo da zadržimo sadašnji broj radnih mesta, na primer do 2030. godine (ne sećam se tačno). Dakle, statistika koja se iskazuje kroz jednu cifru, bez ikakvog znanja o okruženju i problematici u kojoj je ta cifra nastala, zloupotrebljava se da bi nam se saopštilo kako nam rapidno ide na bolje.

Konačno, oni koji su realno zaposleni u prethodne dve godine, po pravilu su zaposleni u takozvanim „prekarnim“, odnosno nesigurnim, privremenim, oblicima rada – dakle na određeno vreme, ili po privremenim i povremenim poslovima. Dublja analiza statistike pokazuje da se porast zaposlenosti uglavnom oslanja na porast neformalne zaposlenosti (rad bez pravnog osnova), a ne porast zaposlenih u radnom odnosu“.

Najavljivano je da će ove izmene doprineti smanjenju nezaposlenosti, privlačenju stranih investitora, većoj zaštiti prava radnika, odnosno njihovom boljem položaju, ali i lakšem otpuštanju zaposlenih. Šta je od ovoga ostvareno?

– Vlada kroz Zakon o radu ali i druge zakone, sprovodi veoma jednostavnu politiku. To je politika koja nije nova i koja je karakteristična za ono što ja zovem „savremeni divljački liberalizam“. Cilj je smanjiti nezaposlenost po svaku cenu, pa se tako privlače strani investitori sumnjivih namera, kojima se predočava tržište rada u Srbiji kao komparativno konkurentno ne zbog ideja, uređenosti, inovativnosti i stručnosti, već kao jedna amorfna masa ljudi koji će raditi za minimalnu zaradu, svesno se odričući svojih osnovnih ekonomskih i socijalnih prava. Takvi investitori se uljuljkaju u priče da će biti nedodirljivi iz ugla svakodnevnih potencijalnih problema koji se tiču kršenja radnopravnih propisa – pa tako imamo primere Jure i pelena, Geoxa i trovanja zaposlenih, i premijera koji kaže da treba raditi 24 časa dnevno i biti srećan zbog toga. Izmene i dopune Zakona o radu, kao i drugih zakona, samo su izraz ovakve politike. Efekti takvih normativnih intervencija su pogubni po zaposlene – njihova prava su značajno umanjena, a troškovi poslodavca u odnosu na radnika minimalizovani. Zaposlenost je nešto viša kao rezultat takve politike, ali ne onoliko koliko se tvrdi, budući da je tu u pitanju manipulacija statistikom. Ali postavlja se pitanje po koju cenu – ako se pogleda struktura te nove zaposlenosti, vidi se da su u pitanju takozvani „nesigurni oblici rada“ – na određeno vreme, ili po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Onoga trenutka kada subvencije prestanu, poslodavci se okreću novim tržištima, i ništa ih u tome ne sprečava. Postoje podaci da 75 odsto radnih mesta automatski po isteku subvencija odumire, jer oni zapravo gotovo ništa ne ulažu u Srbiju, dok iz nje iznose sav profit, nema reinvestiranja. Ovo ceo poduhvat Vlade čini besmislenim, a glavno pitanje – na koje, iskreno, nemam odgovor – jeste: zašto se tako radi? Sasvim je jasno da vladajuće partije nemaju ni približno dovoljno kvalitetnih stručnjaka da vode državu, ali je neshvatljivo da nikome od njih nije palo na pamet da možda postoji alternativa. A alternativna rešenja postoje, i proverena su u uporednim iskustvima, samo što niko ne želi da ih primeni. I tako dolazimo do toga da država užasno mnogo troši na investitore, da se to ekonomski ne isplati, a da pritom novac koji troši dobija maksimalnim poreskim naprezanjem onog dela stanovništva koji ponešto i zaradi u legalnim tokovima – to je izumiruća srednja klasa. Tajkuni su zaštićeni, a vlast ne interesuju najsiromašniji slojevi građana, osim u predizbornim ciklusima kada banalnim obećanjima kupuju njihove glasove.

„Minimalna zarada je zamišljena kao zarada koju poslodavac isplaćuje samo onda kada ne može da isplati ugovorenu zaradu. Minimalna zarada nije dakle ugovorena zarada, već sredstvo da se zaposlenom isplati neka naknada za rad u situaciji kada je poslodavac u finansijskim problemima. Zakon o radu je međutim 2014. godine izmenjen tako da se „sakrije“ ovo svojstvo minimalne zarade. Ipak, ostala je odredba da poslodavac svojim opštim aktom mora da predvidi situacije u kojima će odlukom uvesti minimalnu zaradu. To znači da ona i dalje nema karakter ugovorene zarade i da je svaki ugovor o radu u kojem je kao zarada određena minimalna zarada – nezakonit. Poslodavci međutim minimalnu zaradu redovno koriste kao ugovorenu zaradu, ili (oni veštiji) dodaju na takvu zaradu jedan dinar, tako da, strogo gledano, to više nije minimalna zarada. U nedostatku preciznijeg regulisanja minimalne zarade, ova vrsta nezakonitog ponašanja se toliko odomaćila, da zapravo retko ko posmatra minimalnu zaradu u njenom izvornom zakonskom obliku“.

Koliko su radnici uopšte informisani o svojim pravima? Kome se mogu žaliti i koliko je efikasan i dostupan sistem zaštite njihovih prava? Gde su u celoj priči sindikati, šta se sa njima dogodilo?

– Iskustva sa Pravne klinike za radno pravo, koja već osmu godinu postoji na našem Fakultetu, pokazuju da su zaposleni veoma malo informisani o svojim pravima, naročito pre nego što se dogodi neka situacija u kojoj su im povređena prava. Inspekcija rada, kao „prva linija odbrane“ često ne pomaže zaposlenima koji joj se obrate, kako zbog zakonskih ograničenja koja realno postoje, tako i zbog čudnih tumačenja zakona kojima se inspektori rada samoograničavaju, najverovatnije zato što ne žele da ulaze u konflikt sa poslodavcima koje podržavaju lokalne ili republičke vlasti. Sistem zaštite prava je užasno postavljen. Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći ne postoji, a zbog težnje advokatskih komora da uzmu monopol nad tom aktivnošću, kako bi obezbedili svojim članovima novac iz budžeta, čini se da će donošenjem zakona situacija postati još gora.

Dalje, zaposleni se destimulišu da pokrenu spor pred sudom, počev od kratkih rokova, preko potencijalnog višegodišnjeg trajanja spora, i naravno do troškova koji su nerealno visoki. Imali smo stranke na Klinici koje su odustajale od pokretanja radnog spora, samo zato što nisu imale novca za taksu koja se uplaćuje prilikom podnošenja tužbe. Tužite poslodavca zato što vam dve godine ne isplaćuje zaradu, a morate da platite ogromnu taksu pre nego što se uopšte obratite sudu – tu nema logike, ali ima kršenja prava na pristup pravdi, i to je nešto zbog čega ćemo sasvim sigurno plaćati penale po presudama iz Strazbura u godinama koje slede.

Odlično je pitanje gde se u svemu tome nalaze sindikati. Čini se da se oni u novim okolnostima agresivne podrške države poslodavcima, uopšte ne snalaze. Oni su postali tromi i visokobirokratizovani konglomerati različitih ličnih interesa za opstankom i napredovanjem, koji se često ispreče borbi za kolektivne interese. To je evidentno dugi niz godina, a povremeno se potvrđuje kada se izjave čelnika sindikata plasiraju tako da koketiraju sa državom.

Kada je reč o pravnoj pomoći svojim članovima, to je bolje pitanje za sindikate nego za mene. Iskustva sa Klinike jesu takva da sindikati imaju pravnike koji pružaju pravnu pomoć. O kvalitetu te pomoći ne vredi govoriti jer su primeri različiti ali je ipak zajednički zaključak da bi se deo sredstava sindikata morao usmeriti upravo ka ovim aktivnostima, kako bi one postale organizovanije i efikasnije. Sindikati moraju postati svesni da ne postoje zbog obezbeđivanja ogreva za zimu i organizovanja radničkih sportskih igara – ove aktivnosti su lepa nadogradnja za sistem u kojem zaposleni poseduju i nesmetano ostvaruju svoja prava. U sistemu u kojem se trenutno nalazimo, nužna je pre svega borba za osnovna prava zaposlenih, koja su nekada imali ali su se u poslednjim decenijama urušila. Normativno gledano, a naročito faktički, mi klizimo u period druge polovine XIX veka, kada su se neka prava tek uobličavala i kada nisu bila poznata u današnjem obliku. Šta bolje govori o tome, nego činjenica da neki poslodavci zabranjuju delovanje sindikata? Osnovni zadatak sindikata je dakle da takve procese zaustavi i preokrene, a sve zaposlene bez obzira na sindikalno članstvo zaštiti. Ne želim da neosnovano kritikujem sve sindikate bez izuzetka – moje je iskustvo da postoje i veoma agilni i organizovani sindikati koji na lokalu čine sve što je u njihovoj moći da budu zaštitnici zaposlenih. Tu energiju treba preneti i na sindikalne centrale. Da bi se to dogodilo, potrebna je temeljna reforma sindikata – ali kao što sam napomenuo, to je nešto što može da dođe isključivo iznutra i sindikatima se ne može nametnuti.

Da se vratimo na proteste koji su u toku. Evidentno je da su to mladi ljudi koji ne žele da im se dese „Goše“, „Jure“ i „Geoxi“. Zaštita prava i poboljšanje statusa svih radnika, upravo je jedan od njihovih zahteva. Kako ovaj bunt kanalisati kroz institucije, i obezbediti da Zakon o radu, o kojem se već priča da bi mogao biti donesen 2018. godine, bude pravedniji i da u njegovom donošenju ubuduće bude konsultovana i stručna javnost?

– Iz prethodnog odgovora se vidi da su mnogi razočarani sindikatima i da se to nezadovoljstvo prelilo na ulice. Sam potez sindikata, koji nisu dali jasnu podršku protestima, a neki (Orbović) su ih i kritikovali, dovoljno govori o tome da sindikati u ovim novim snagama vide konkurenciju koja ih može ugroziti na lagodnim pozicijama koje su tokom godina stekli u fiktivnom sukobljavanju na relacijama sa poslodavcima i državom, zapravo predstavljajući svoje lične ili parcijalne interese, a bez prave namere da pomognu zaposlenima. Samim tim, jasno je da postojeće strukture ne mogu da iznesu promene. Kanalisanje nove energije u institucijalne tokove je nužno, ali će biti veoma teško, jer se država, a i ostali akteri trenutnog stanja, toga jako plaše. Stoga mi se čini da je jedini recept koji se može trenutno preporučiti dvojak. Sa jedne strane, trebalo bi istrajati u protestima, omasoviti ih širom Srbije i privući sve one kojima je jako teško a nemaju dovoljno snage da to javno iskažu, ili se plaše da će izgubiti i ono malo sredstava za život koje imaju. Sa druge strane, iako je ovo veoma nepopularno među samim ljudima koji protestuju, realnost je da se snaga koja se ispoljava na ulici mora kanalisati kroz institucije kako bi se došlo do rezultata. Sredstva kanalisanja ne moraju biti političke partije, koje su čini se najomraženije strukture u današnjoj Srbiji. Uporedni primeri Grčke, Španije, pa i nekih drugih zemalja, govore o tome da se široki pokreti koji obuhvataju pojedince, organizacije, sindikate, najrazličitija udruženja, mogu ujediniti i napraviti razliku na političkoj sceni. Do narednih parlamentarnih izbora imamo još tri godine, što je sasvim dovoljno da se ovakav neki pokret formalizuje. Prvi test bi mogli biti već gradski izbori u Beogradu naredne godine. Svaka mala pobeda bila bi veliki podstrek ljudima da se oglase i da učestvuju. Ovakvi pokreti solidarnosti nude jednostavne alternative koje ljudi shvataju i sa kojima se mogu poistovetiti – tu je šansa da se uradi nešto dobro za ekonomska i socijalna prava, koja su zapravo srž takvog povezivanja.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)