Kad je patriotizam lažan, takva je i država

Srbija ne može da ostavi utisak da je ozbiljna država sjajem uglancanih čizama i zlatnim širitima na svečanim uniformama gardista na zvaničnoj proslavi Dana državnosti. To se postiže vladavinom prava i radom u interesu svojih građana

Nenad Živković
Objavljeno 15.02.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Blagdani su, vreme je praznika, pa bi trebalo da se tako nekako, svečano, ponosno, plemenito, tanano i uzvišeno osećamo; tako se, bar, istom prilikom, pretežno osećaju ljudi u zemljama u kojima dan državnosti, republike ili monarhije, svejedno, nešto stvarno znači; u kojima ga ti isti ljudi doživljavaju kao nešto svoje, kao deo sebe i svog identiteta, pa sa radošću pevaju himnu; oni koji od osećaja pripadnosti naciji ne prave komeNdiju, niti misle da je ta pripadnost neka posebna, sveta i samo njima od svevišnjeg podarena osobina, već je prihvataju kao neku sasvim običnu i podrazumevajuću činjenicu; oni koji su otišli i korak dalje, pa su prema svom poreklu ravnodušni, toliko da im pozdrav zastavi ne predstavlja neki važan ritual, a prasak počasnih plotuna smeta jer pravi buku i dim; oni koji bi za sebe rekli da su nenacionalne patriote; oni koji su vremenom, društvenom evolucijom tokom vekova i logikom neumitnih društvenih promena, evoluirali od podanika u građanina; oni koji su uredili svoju državu tako da njome vladaju zakoni, da je primena tih zakona jednaka prema svakome; i koji su je podesili tako da ona radi u interesu svojih građana; što se sve drugom rečju zove demokratija.

Kod nas, u zemlji Srbina, situacija je – a kako bi moglo biti drugačije – drugačija: svi ti Veliki Srbi, koji se toliko hvale bogatom istorijom i tradicijom državnosti, zašto se iskreno ne zapitaju: koliko državljani Srbije stvarno osećaju 15. februar kao neki simbol sa kojim se mogu identifikovati? Da li možemo iskreno doživeti kao svoju, državu koja ne samo da ne brine o svojim sinovima i kćerima, nego im je najveći neprijatelj više od dva veka u kontinuitetu, tek na nekoliko godina prekidanim stranim okupacijama? Da li možemo da se osećamo delom neke velike državotvorne zamisli, projekta, pokreta, koji je nastao u Marićevića jaruzi, na, drugim rečima, saboru hajduka u nekoj šumadijskoj vukojebini? Osim što su, zahvaljujući Sretenju, zaposleni u javnom sektoru osvojili još dva neradna dana, što se, naravno, ne odnosi na dežurne službe i jeftinu radnu snagu u delu privatluka (izloženu izrabljivanju, neravnopravnosti i prekarijatu), kakva značenja za ostatak pučanstva ima Dan državnosti? Tek tekovine Sretenjskog ustava malo ko baštini, možda deo pravničke javnosti. I da li bi bilo fer, relaksirajuće i demokratski, da i mi Vojvođani imamo pravo da slavimo svoj (doduše srbocentričan) „dan državnosti”, 3. maj (doduše po julijanskom kalendaru) kada su, 1848. godine, naši stari, u sasvim drugačijim okolnostima od srbijanske braće, u Sremskim Karlovcima i na Skupštini, postavili temelje modernoj Vojvodini?

Ali, ostavimo ovom prilikom istoriju po strani, iz ove perspektive ona je bila kakva jeste; pogledajmo kako izgledaju odnosi unutar zajednice, koliki je, na primer, nivo nepoverenja i netrpeljivosti aktuelnih vlastodržaca prema drugačijem političkom mišljenju? Koliki je, realno, njihov doživljaj ugroženosti nastao iz njihove nesposobnosti da prihvate i priznaju da postoje i oni koji smatraju da je naprednjački način vođenja države duboko štetan za svakog pojedinačnog člana zajednice? I šta sve neprincipijelno i nečasno preduzimaju da te opasnosti spreče?

Dobro, bilo je toga oduvek – od socijalizma, koga još pamte današnje generacije, naovamo – da vladajuće strukture nastoje da na strateška mesta rasporede svoje ljude, mada se čak i u tom jednoumlju, je l’, dešavalo da i neki nepartijac, pogotovo ako je bio vrstan stručnjak, zauzme visoko mesto u nomenklaturi. I tada važeća negativna selekcija naspram današnje izgleda kao konkurs za prijem u akademiju nauka. I, što je sigurno najgore, a u to se može uveriti prostim uvidom u svoj adresar: tada je iz Jugoslavije odlazila uglavnom nekvalifikovana radna snaga, potrebna Evropi u višim fazama obnove od razaranja Drugog rata; danas iz Srbije odlaze mladi školovani ljudi koji, dakle, neće ni pokušati da od ove ruine naprave mesto pristojno za život…

Kakva je situacija, što je za naše male živote još važnije, u našem malom mistu, Pančevu? Za funkcionisanje lokalne zajednice vitalna mesta zauzimaju ljudi potpuno nedorasli odgovornosti koju te pozicije nose, o umeću, vrlinama i veštinama, o želji za radom u javnom interesu i za opšte dobro da i ne pričamo. Danas je samo važno da naš čovek ima člansku kartu SNS-a i da bez ostatka izvršava naređenja svog pretpostavljenog, pa tako do koordinatora Malovića, odgovornog višoj komandi kartela koji vlada Srbijom. Strah koji usput šire među članstvom, poniženja koja ćutke trpe, ti robovi partije spremni su da izdrže zarad platice, mogućnosti napredovanja ili nekog drugog ćara, ili su, jednostavno, mazohisti, neko ko uživa u tome da ih se maltretira. Za priliku da se „brže, jače, bolje” snađu u ova nesigurna i siromašna vremena, da ih relativno bezbolno pregrme, po cenu propadanja svih ostalih i svega ostalog, ti podanici bratije moraju da se oduže doprinosom ostanku na vlasti te interesne skupine – eno ih svakog dana na Novom Beogradu, idu od vrata do vrata i prose za glas za Malog i Vesića, ne samo kondukteri ATP-a, nego i direktori JKP-a i socijalnih ustanova. Juriocima sigurnih glasova zaposlenim u javnim preduzećima uredno se u karnetima pišu osmice, a da se na redovnom poslu skoro i ne pojavljuju. Službena vozila i druga infrastruktura javnih preduzeća masovno se koriste za stranačke potrebe; ta zloupotreba javnih resursa na samo da pravi trošak i štetu, nego se, još više, takav doživljaj obavljanja javne funkcije nikako ne može nazvati patriotskim; pre bi se mogao nazvati izdajničkim.

Pančevački naprednjaci na sastanku mesnog odbora SNS-a na Novom Beogradu

Pri tome, disciplinovanje zaposlenih u javnom sektoru i paranoja naprednih starešina rastu do neslućenih razmera: poseta tribini poverenika Jankovića dovodi do mesta na listi sumnjivih i neraspoređenih; komentar na Fejsbuku bageriste koji baš nije oduševljen unutrašnjom okupacijom SNS-ovog režima, rezultira premeštanjem na slabije plaćeno radno mesto ili u rad po smenama; slučajni susret na ulici nekog činovnika Gradske uprave sa novinarom, jer Pančevo je mali grad, pa se svi poznaju, već se tumači kao odavanje tajni i curenje informacija; fotografija sa porodične proslave kojoj prisustvuje neki osvedočeni opozicionar, objavljena na društvenim mrežama, dovoljan je razlog da domaćin zabave ne napreduje u službi baš iz tog razloga… i tako dalje i tako u nedogled…

U tom očiglednom neskladu između rezona „pa što da poštujemo zakon, kad smo mi na vlasti”, što znači da kad smo na vlasti da nam je sve dopušteno, i iskrenog rodoljublja provodimo i ovaj Dan državnosti. Sve te ceremonije sa postrojenim gardistima i polaganjem venaca, sa svim tim centralnim proslavama, sve je to samo jedna prozirna lakirovka, nešto što treba da ostavi utisak da je Srbija ozbiljna država koja drži do sebe, kao da se to postiže sjajem uglancanih čizama i zlatnim širitima na svečanim uniformama. Kao da im nije dovoljno što je nedovršena, ovi napredni radikali pretvaraju Srbiju u lažnu državu. Što je veći patriotizam na usnama tih Pravih Srba, tim je obmana veća u tvojoj glavi i tim im je ruka dublje u tvom džepu, građanine.

Naslovna fotografija: Tanjug / Dimitrije Goll

2 Comments to: Kad je patriotizam lažan, takva je i država

  1. Milan

    februar 18th, 2018

    Do juce su se uvlacili zutima danas nazadnima,sutra videcemo…Zbog takvog smrada sve je teze disati u Pancevu.

    Odgovori
  2. Zounds - War/Subvert

    februar 24th, 2018

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)