Posle nešto više od tri i po godine od osnivanja, a na prvim izborima na kojima se pojavila pod firmom Srpska napredna stranka, 6. maja 2012. godine, ova organizacija nastala cepanjem Srpske radikalne stranke, preuzela je, praktično, upravljanje Srbijom. Uprkos relativnoj dobrim rezultatima DS-a, moglo bi se reći čak relativnoj pobedi, prosta računska operacija sabiranja rezultata drugo i trećeplasiranih lista donela je preokret. Pobeda kandidata SNS-a Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima pokrenula je čitav niz promena u političkom životu Srbije, pa i u našem gradu: Nikolić postaje predsednik, socijalisti obustavljaju saradnju sa demokratama, sa kojima su se 2008. godine „istorijski pomirili” i sa, spolja transformisanim radikalima, ponovo ulaze u koaliciju, baš kao devedesetih, ovoga puta kao manjinski partner. Portparol Slobodana Miloševića Ivica Dačić avanzuje sa mesta ministra unutrašnjih dela iz vremena saveza sa demokratama, na funkciju premijera, mada je očigledno da je on tu marioneta – o svemu važnom i nevažnom za upravljanje državom pita se PPV (prvi potpredsednik Vlade) Aleksandar Vučić, čija politička rehabilitacija, pranje biografije i preuzimanje nove uloge u srpskom političkom vodvilju, uveliko, uporedo, sinhrono i simultano traju. Bumerang koji su demokrate bacile s namerom da pogode i obore radikale, u povratnoj putanji ih je pukao posred čela, a od tog udarca ni danas, skoro šest godina kasnije, ne mogu da se oporave. Naprednjačka inicijativa uspostavljanja kontrole nad jedinicama lokalne samouprave „preuzimanjem odbornika”, što pod pritiskom ćelavih i mišićavih momaka iz crnih džipova, dakle kidnapovanjem, što nepristojnim ucenama i pristojnim ponudama, što dobrovoljnim pretrčavanjem dojučerašnjih lučonoša demokratije, rezultirala je „prekrajanjem izborne volje birača” i otvorila do tada nezabeleženo frekventnu sezonu preletanja. Kriza u upravljanju prestonicom dovela je do vanrednih izbora za Skupštinu Grada Beograda, i povlačenja Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika, a kao jedina „slobodna teritorija” ostala je Vojvodina, koja će pod naprednjačku okupaciju pasti na sledećim izborima, 2016. godine, uz asistiranje Saveza vojvođanskih Mađara, takođe nekadašnjih partnera Demokratske stranke, sada u kontekstu nikad boljih odnosa Mađarske i Srbije i sličnog Viktorovog i Aleksandrovog doživljaja politike, uz to i prisnog ličnog kontakta. Doduše, politički gledano, Mađarima nije ni zameriti: nekako je sasvim logično i prirodno da manjinske etničke zajednice idu uz vlast, ko god da je u sedlu u Nemanjinoj i u Banovini.
U našem malom mistu, u takvim okolnostima, u kojima DS i SNS imaju skoro pata karte u broju odbornika (19:18), „žuti” računaju da će nastaviti da vode grad sa koalicijom oko SPS-a (12) i uz malu pomoć prijatelja iz LSV-a i LDP-a (po 5), čak su strane ugovnice potpisale i pečatirale sporazum oko podele vlasti; u opoziciji bi, osim naprednjaka, ostali DSS (6) i URS (5). Samouverenost demokrata, toliku da pojedini okreću ture po pančevačkim kafićima, međutim, srozava i smrzava obrt nastao nakon dva dana i jednog poziva koji menja sve – telefona se dohvatio i naređenje svojima saopštio Dušan Bajatović, pa je konstitutivna sednica Skupštine Grada otkazana samo tri sata pre planiranog početka. Uz socijaliste, gradsku vlast u zakonskom foto-finišu, formira ostatak ekipe – SNS, DSS i URS, mesto gradonačelnika ustupljeno je socijalistima, a njegovog zamenika „Regionima”, ali se tu javlja novi problem – ko će od odbornika iz redova socijalista sesti u fotelju gradonačelnika? Izbor pada na gastroenterologa Svetozara Gavrilovića, procenjivali su, najugledniijeg i najobrazovanijeg sa liste, uz to lekara, čoveka korektnog u komunikaciji, ali previše flegmatičnog za tako važan posao kao što je upravljanje gradom, neupućenog u puteve i stranputice politikantskih intriga i igara i nespremnog da se dosledno i sa jasnim stavom zalaže za ostvarivanje kandidovanih ideja, politika i inicijativa. U javnosti se retko pojavljivao i malo govorio, izgledalo je da baš nije puno zainteresovan za obavljanje svoje misije podizanja kvaliteta života građana Grada Pančeva i rada u javnom interesu i za opšte dobro.
Nedostatak Gavrilovićeve borbenosti dobro se složila sa već tada primetnom namerom naprednjaka da vode glavnu reč u upravljanju gradom i drugim poslovima, da proces odlučivanja i procedure izmeste iz institucija u „neformalne centre moći”, što bi reklo rečnikom zaostalim iz socijalizma. U tu svrhu, u prestižni zeleni salon na prvom spratu zgrade Gradske uprave „uselio se” u leto 2012. godine izvesni, tada 27 godišnji Dušan Adamović, član Izvršnog odbora SNS i formalno zaposlen kao savetnik direktora „Elektrovojvodine” (!). Ovaj stari znanac braće Vučić sa fudbalskih stadiona , inače stanovnik Gradske opštine Zvezdara, čovek od ranije poznat organima gonjenja, momak najblaže rečeno kontroverzne prošlosti, zbog koje su njegove noge imale blizak susret sa hicima iz pištolja marta 2008. godine, ponašao se i interno nastupao kao vlasnik Gradske uprave, zaposlenih u njoj, svih ostalih i svega ostalog na teritoriji grada Pančeva – od toga da je trenirao strogoću i postrojavao zaposlene i zvao ih na raport zato što kasne na posao, o čemu je imao ličnim uvid, stojeći naspram Trojeručice, sa „osmatračnice” zelenog salona – do toga da je Gavrilovića potpuno ometao u obavljanju svoje funkcije. Nemajući načina, mehanizama i saradnika, političke volje i okruženja da se izbori sa Adamovićem, namesnikom, uz to, iz druge stranke, Gavrilović je često odsustvovao sa posla i provodio mandat na bolovanju, mada to nije bio jedini razlog, jer je zaista imao zdravstvenih problema. Nepostojanje jasnog i javnog vođenja Grada poprimilo je tolike razmere da je Liga jednom prilikom i pitala imamo li gradonačelnika, ko upravlja gradom? U isto vreme, svoju priliku je počeo da vreba formalni zamenik gradonačelnika, Saša Pavlov, bivši operativac BIA, čovek koga niko živi nije poznavao osim rodbine, školskih drugova i kolega sa posla, je li, sve dok ga pre desetak godina tadašnji direktor „Petrohemije”, top-menadžer Bole Adžić nije doveo za svog savetnika za specijalne poslove (šta god to značilo!), nakon čega je postao i zamenik predsednika Upravnog odbora (što znači da je Pavlov bio dobar operativac, čim ga niko nije poznavao).
Sve u svemu, crno-crvena koalicija preuzima od demokrata upravljanje Gradom u situaciji u kojoj gradski budžet pokriva troškove investicija Pokrajinskog fonda za kapitalna ulaganja za projekte po Pančevu, nekoliko ulica i trgova je (nemaštovito i nestručno) rekontruisano, hala u Bagremaru i zgrada Zavoda za javno zdravlje započete a nezavršene, a sredstva za neke namene navrat-nanos i na brzinu potrošena (za sport, na primer, u maltene poslednjim satima Damnjanovićevog većnikovanja), s nerealnim i nikad ostvarenim obećanjima o kojima je naš sajt pisao prošle nedelje (videti ovde)… u jednoj reči u vrlo lošoj atmosferi nastaloj kao posledica odsustva svesti tadašnjig gradoupravitelja da dobra i pravedna uprava postoji zbog građana, da ide u susret problemima i rešava ih na najefikasniji način i uz najmanje troškove, a ne da, kao što su radile demokrate, zamajava građane i čak, podsmeva… Ostala je i afera sa zakupom desetina hektara na utrini severno od Pančeva, koje je iznajmila beogradska firma SHB, ali o tome u sledećem nastavku, u kome će upravljanje gradom pruzeti Pavle Radanov…
Boki
Najgora i veoma teško izlečiva bolest polako ali neumoljivo ubija Srbiju i njene građane. To su gadovi, podlaci i moralne nakaze korumpirane odnarođene, profitersko-pljačkaške srpske političke klase. Osvrnite se više decenija, ili čak dva veka unazad, od Dositeja, Vuka, Jakšića, Domanovića, Nušića, M.Rakića, A. Rajsa, S.Jovanovića…Precizna i tačna dijagnoza je odavno utvrđena, bolesnik je sve slab!iji, a može se čak predvideti i vreme kada mu više ništa neće biti od pomoći. I utoliko je veće čudo, sramota i poniženje da do danas nijedna organizacija ili bilo koje udruženje najboljih i najsposobnijih nije ponudilo pravi lek: kako ustavno-pravnim rešenjima likvidirati taj sverazarajući zločinački poduhvat NAJGORIH protiv naroda i države, kao i svih vrednosti na kojima ona jedino može da se temelji. Zašto, dakle, nemamo jedan takav program. Ne zato što ga nije moguće sačiniti, već zato što oni, od kojih očekujemo da to urade, u iole pravnoj državi koja počiva na nezavisnoj zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti sebe i svoje porodice, do čega im je jedino stalo, vide kao gubitnike! Znači da smo moralno još dublje potonuli nego naši preci pre više od jednog veka kojima je očajni Radoje Domanović poručio: Ja mislim da bi danas i Suljo ciganin bio najgori pandur u Srbiji – SVI SMO GA U TOME NADMAŠILI!