Decenije izgubljene u tavorenju

Pančevci nisu imali sreće da lokalna vlast radi u interesu grada i građana, evo bliži se punih 30 godina. Bezidejnost i samodopadljivost političkih struktura ostala je konstanta bez obzira na personalne i stranačke promene

Nenad Živković
Objavljeno 31.01.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Ostavimo ovom prilikom po strani one Batalove marionete od uvođenja višestranačja, topaloviće, bjelice, saviće i kako su se sve zvali, eto toliki su trag u istoriji grada ostavili. Pogledajmo šta se desilo nakon što je SPS 16. novembra 1996. godine teško poražen u drugom krugu lokalnih izbora: pokušaj poništavanja i preokretanja rezultata sudskim odlukama (o čemu nikad nije sastavljena neka bela knjiga, a bilo bi zanimljivo, bar da ostanu za istoriju zabeležena nedela i pančevačkih sudija), izazvao je svakodnevne (tromesečne) demonstracije opozicije i studenata širom zemlje, dolazak Gonzalesove posredničke misije i donošenje čuvenog Leks specijalisa, kojim je tadašnji svevlastodržac Slobodan Milošević priznao prave rezultate izborne volje građana. Kada je koalicija „Zajedno”, koju su činili SPO, DS i GSS preuzela upravljanje nad četrdesetak gradova u Srbiji, računajući i naš, bilo je jasno vidljivo da je Miloševićev režim ozbiljno uzdrman i da će neki sledeći udarac dovesti do njegovog neumitnog kraja.

„Zajedno” je u naše gradu s komotnom većinom od 41:29 formirala lokalnu upravu, za predsednika Skupštine opštine izabran je ovdašnji advokat Srđan Miković, čovek koji je već imao iskustva u upravljanju gradom, kao potpredsednik u poslednjem sazivu posttitoističke jednostranačke skupštine, a Zoran Tomić je instaliran za predsednika Izvršnog veća. Mikovićevo predstavljanje u javnosti kao čoveka posvećenog tradicionalnim vrednostima, crkvi, kruni i vojsci, a u isto vreme, kao, otvorenog za novotarije i modernost, često je izgledalo profano i malograđanski, recimo kada su, na njegovu ideju, pravoslavni sveštenici osveštali zgradu Opštine, dakle državni objekat! Isto su izgledale i svetkovine paljenja badnjaka na platou ispred ove zgrade i česte posete garnizonu. Miković je čak uspeo da u isto vreme bude predsednik UO „Direkcije” i predsednik Opštine, pa da sam sebi podnosi izveštaje o radu i planove i programe ovog javnog preduzeća. Tomić je pak pokušao da se predstavi kao neki pragmatični tehnokrata, ali i to je bilo prilično neubedljivo. Ovaj dvojac se nije proslavio ikakvim konkretnim rezultatom, čak su izazvali mnogo kontroverzi, u to vreme raspadajućeg postsocijalizma i tada važećih nemačkih maraka, onim fijaskom projekta „Gradska šuma”. Miković se posebno trapavo i nedoraslo ponašao tokom bombardovanja, kada je na medijima sebi svojstveno eufemistički govorio da su „skloništa u nedovoljno dobrom stanju”, da „građani ne treba da brinu, oblak sa štetnim materijama se kreće ka Bavaništu” i kada se šetao po gradu u društvu igračkice nevidljivog, neoborivog i kakvog sve F-117.

Bilo je to vreme „Nafte za demokratiju” i „Asfalta za demokratiju”, izdašne pomoći zapadnog sveta „demokratskim gradovima i opštinama”, ali spomenuti dvosed nije uspeo da Pančevo bolje pozicionira na domaćoj sceni, o međunarodnoj da i ne govorimo. Bilo je to zlatno doba borbe za demokratiju, vreme otpora i „Otpora”, kada je postojala nada da ćemo posle paklenih devedesetih živeti u uređenoj zemlji, kojom ne vladaju ljudi, nego zakoni. Bilo je to vreme u kome je kao neverovatan uspeh predstavljana rekonstrukcija Knićaninove ulice, RTV Pančevo je doživelo svoje zvezdane trenutke, a profesori Gimnazije u formi dozvoljenog štrajka protestovali četiri godine.

Srđan Miković

Ipak, bilo je potrebno da prođe još tri i po godine da novoizabrani vežbaju upravljanje lokalnim zajednicama; Miloševićevi očajnički pokušaji da opstane na vlasti gurnuli su Srbiju u novi rat – na Kosovu, pa su u naše ime počinjeni novi zločini nad civilnim stanovništvom, koji još nisu procesuirani. Bombardovanje je stiglo kao logična posledica, a opšta unutrašnja nestabilnost i ubistva političkih protivnika pokazivali su da panika zahvata neprikosnovenog Miloševića. To se osećalo i u našem gradu, uprkos prividnim uspesima režima – izgradnji dela savremenog puta ka Beogradu i Miloševićevog istorijskog  pokreta kažiprstom, kojim je pokrenuo NATO bombama razrušenu, pa obnovljenu Rafineriju. Uz aktivno učešće međunarodne zajednice i saradnju službi bezbednosti, posle novog pokušaja krađe izbora, ovog puta predsedničkih i saveznih, nakon masovnih demonstracija 5. oktobra 2000. godine, tadašnji ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov lično je uputio jasnu poruku Miloševiću da demisionira. A poruke iz Moskve se ne ignorišu i ne odbijaju.

Vlast preuzima DOS – Demokratska opozicija Srbije, šarena koalicija 18 stranaka i pokreta. Na krilima naglog uzleta DSS-a, jer je Koštunica dr Vojislav postao predsednik tada postojeće SRJ, na osnovu koalicione pogodbe, tj. podele plena, u Pančevu gradonačelnica postaje profesorka Borislava Kruška, žena iskrena i dobronamerna, ali neupućena u obavljanje javnih poslova, pomalo sumnjičava, a premnogo konzervativna, u smislu političkih vrednosti. Ona je inicirala promene naziva glavnih gradskih ulica, pa su uklonjeni Narodni front, JNA i Lenjin, a „dovedene” srbijanske vojvode iz Prvog svetskog rata, i, u nepotrebnom naletu antikomunizma i na talasu patetične i kičaste retradicionalizacije, promenjen je datum u kome obeležavamo Dan grada. Kriterijum odabira – ulazak vojske – zadržan je: umesto 6. oktobra, u kome su u Pančevo 1944. godine od nacizma oslobodili Sovjeti i partizani, usvojen je 8. novembar, datum kada je 1918. godine Pančevo osvojila Vojska Kraljevine Srbije. Borka je, uz afirmaciju tog nacionalnog romantizma, otkrila da živi u ekološki ugroženoj sredini, pa je, bez sekunda provedenog u zelenom pokretu, pokušala da, sada iz „pozicije vlasti” sprovede neke bezazlene i bezopasne aktivnosti na zaštiti životne sredine (recimo, čuveni slučaj onemogućavanja istovara sadržaja dve cisterne sa sadržinom beogradske kanalizacije u Rafineriji nafte). Kako funkcioniše koalicija videlo se i na primeru trilateralnog sporazuma Šami-Tadić-Hiber o upravljanju RTV Pančevom, iz čega su deesesovci uspeli da preuzmu izvršnu kontrolu nad ovim medijima.

S svoje strane tadašnji predsednik Izvršnog odbora, top-menadžer i vlasnik članske knjižice DS-a Bole Adžić najavljivao je brda i doline, a mandat završio onom smehotresnom montažom-reklamom članova tog odbora koji su se, maskirani u planinare, popeli na „najviši vrh” najvećim budžetom od svih opština u Srbiji. Šta su od tog budžeta imali građani, drugo je pitanje. Istina, završen je nadvožnjak ka Jabuci i iz Italije je stigla neka oprema za praćenje aerozagađenja.

Borka Kruška

Jedna od nespornih tekovina Vlade koju je vodio u to vreme streljani Zoran Đinđić bila je uvođenje u politički sistem direktnog izbora gradonačelnika. Tako je sticajem najneverovatnijih okolnosti – ali u demokratiji ne upravljaju najsposobniji, nego izabrani – nakon lokalnih izbora održanih 2004. godine gradonačelnik ponovo postao Srđan Miković! Građani slobodnog grada Pančeva su njegovu očiglednu neučinkovitost iz prethodnih mandata očigledno zaboravili, zamazanu promovisanjem višegeneracijskog prisustva svoje familije u gradu i tim nekim izmišljenim zaslugama tokom NATO kampanje. On je među devet kandidata osvojio najviše glasova – svega oko 17.000, ali dovoljno – i ponovo ušao u zgradu Institucija Sistema. Bile su to za Pančevo još četiri godine izgubljene u tavorenju, puno praznih reči, puno jalovih poteza, puno praznog hoda, bez merivih rezultata. Ostala je započeta, a nezavršena hala u Bagremaru i bačeno je par stotina hiljada evra za istraživanja terena i izradu dokumentacije za halu u Malom Londonu. Iz tog perioda sećamo se sirena za hemijsku opasnost i noćnih poseta predsednika Tadića i savetnika Krstića povodom pojačanog aerozagađenja, a u sklopu neformalne Tadićeve kampanje za novi mandat.

Miković je tada uspeo da kapitalizuje svoju poziciju tako što je nastavio put koji je započeo kao nestranački kadar 1997. godine, pa kao član SPO-a, dok ova stanka nije marginalizovana nakon pobede DOS-a 2000, kada je prešao u Narodnu stranku „Pravda” beogradskog advokata Borivoja Borovića. Onda je dobio izbore 2004. kao kandidat građana, pa se u kafiću dogovorio sa Borisom Tadićem da se učlani u DS, u kome stare demokrate nisu znale šta će s njim. Nakon 2008. Miković se „preselio” kao poslanik u Narodnu skupštinu, gde, iako se eksponirao svaki čas, nije uspeo da stekne veću specifičnu težinu. Bio je toliko dosledan da je sa Tadićem prešao u Socijaldemokratsku stranku u zimu 2014. godine, kada je bivši predsednik države napustio matičnu političku organizaciju.

(U sledećem nastavku: Vesna Martinović i mladi lavovi DS-a)

2 Comments to: Decenije izgubljene u tavorenju

  1. antibot

    februar 1st, 2018

    ODLIČAN!

    Odgovori
  2. Čauši

    februar 3rd, 2018

    Od kada se neviđeno propadanje u istoriji grada naziva tavorenje ? Likovi kojima se bavis, mogli su da isplivaju na površinu samo u uslovima opšteg propadanja morala, što privrede, kulture i stvaralaštva. I ne samo oni. Gde su crnoberzijanci života i smrti devedesetih ? Njihov trag je, kako kažeš, zanemariv. O, ne ! Ostavili su oni zadah zla, naslage beznađa i poniženja, posejali seme i pritajili se. Gore spomenuti i oni koje tek nameravaš da spomeneš, lučonoše su do prvih narednih. Neki, tek pokondirene tikve, neki, pak, ozbiljni čauši. A svi zbrinuti za života u palatama, kasnije u raskošnim grobnicama i s blagoslovom. A građanstvu opelo za sto evra po duši i svetovna oklapina u vidu kovčega, žita i jeftinijog vina, skupa do trista evra. Za grobna mesta, grobare, mobu, narikače i peškire omogućili su gotovinske kredite u dvadesetak filijala.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)