Pijaca

Objavljeno 04.09.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Svake subote ujutru obavezno idem na veliku pijacu. Ako nekada to preskočim, cele sledeće nedelje mi nešto nedostaje. I ne samo u frižideru i špajezu. Iako me Goca ubeđuje da sve to što kupim na velikoj, mogu po istim cenama da pazarim i na našoj maloj pijaci u bloku, u par piljara i lokalnom supermarketu, ja ne odustajem, jer ona ne kapira. Pijaca u gradu je odavno postala promenada moje mladosti. Još jedino tu mogu da popričam sa drugovima iz starog kraja i sretnem nekadašnje vitke frajere sa Korzoa, studente, sportiste, gradske šmekere i boeme, bitange, bivše dugokose muzičare i hipike. Na ovom mestu vidim i nekada najbolje ribe sa bazena i peščane plaže kod Tamiškog mosta, sa šetališta u centru i subotnjih igranki u Tehničkoj školi, kada je svirala YU grupa. Ponekad se desi da kod neke tezge sa ranim povrćem, u hali za prodaju sira, mesari ili ribari, naiđem na nekoga koga godinama nisam sreo, a nekada davno smo bili dobri pajtosi. U krupnom, sedokosom čoveku, uz puno mašte uspevam da prepoznam dečaka sa kojim sam delio klupu u osnovnoj i šator u školskom kampu na belocrkvanskim jezerima, juna 68. Malo zastanemo i prisetimo se kako smo kao momci, drugovali na Korzou ispred „Radiocentra”, išli na derbi i koncert Dugmeta kod Hajdučke česme avgusta ’77, bili ljuti protivnici na fudbalu u hali.

Primećujem da se sada pozdravljamo i mi koji smo se samo znali iz viđenja i nismo se javljali nekada, kada nas je bilo na stotine u gradu i Gimnaziji. To je valjda naš pokušaj da zbijemo redove i nekako opstanemo pred naletom sve novijih generacija koje su nas odavno potisnule iz kafana, bioskopa, pozorišta, sa sportskog, ulica ovog grada. Ili smo to samo mi otišli u dobrovoljno izgnanstvo.

Pijaca je postala institucija na kojoj srećeš mnogo ljudi i možeš da čuješ sve gradske novosti i pikanterije, naročito one iz lokalne politike. Razgovaramo i o sportu, poslu, prijateljima i deci koji su se rasuli po svetu, raspitujemo se za ljude koje više ne srećemo. Jedino što svi izbegavamo je da se za junačko zdravlje priupitamo, jer tada krene lavina dijagnoza, anamneza i istorija bolesti. Svi odjednom postajemo kardiolozi, urolozi, farmakolozi, razmenjujemo iskustva i ukucavamo nazive lekova i imena doktora, a neki čak hoće i da se raskopčaju kako bi pokazali rajsfešlus od bajpasa. Zato je najsigurnije da se držimo politike, makar i one lokalne i ekskluzivno saznamo ko će biti smenjen, ko se zaposlio u nekom javnom preduzeću, ko su najnoviji preletači, a ko se za sve pita u gradu.

Na ovom našem novom Korzou uvek sretnem i ponekog od mojih nekadašnjih gimnazijalaca koji umesto školske torbe, sada vuku unuke i nose zembilje iz kojih viri sveže ubrani zeleniš. Neke samo pozdravim, sa većinom odstojim i dobro se izdivanim, sa nekima završim za kariranim stolnjakom u najbližoj kafani. I našim drugovima koji žive u inostranstvu, u drugim gradovima ili okolnim selima, kada su u Pančevu, velika pijaca je obavezna destinacija i prilika da sretnu nekog koga su znali. U poslednje vreme međutim, sve je manje drugarica na zbornom mestu subotom ujutru. Hvala bogu žive su i zdrave, ali su otišle u penziju, pa sada mogu da pazare i preko nedelje. Kažu da je tada pijaca jevtinija, a penzije su takve kakve već jesu. Zato mora da se povede računa o svakom dinaru.

Uvek kada se umorim vukući prepune cegere od pijace prema kolima koja sam ostavio čak kod Mašinske škole, jer se tamo ne plaća parking, obećam sebi da ću za sledeću subotu da kupim kod Kineza, torbu sa točkićima. Međutim, kada pazar smestim u gepek, sednem za volan i malo odmorim, odmah se predomislim: „Taman posla da uradim tako nešto. Pa neću valjda da se blamiram i, kao neka baba, vučem kolica po pijaci. Ne, nije to još za ovakve tipove”.

Između tezgi svake subote prolazi, ne odvajajući se od svog bicikla, naša razredna iz prvog razreda, biologičarka Olivera Abramović. Tu je ponekad i profesorka muzičkog Ljiljana Došen kao i nekadašnja školska bibliotekarka Mira koja je imala najlepše nebo plave oči u Gimnaziji. A jednog subotnjeg prepodneva video sam i nju. Kod tezgi sa voćem ugledao sam u većem ženskom društvu jednu visoku, elegantnu gospođu sa velikim tamnim naočarima koju ranije nisam ovde viđao, a koja mi je nakako odudarala od pijačnog ambijenta. Kada sam iza nje spazio profesorku Zoricu Milošević koja je našoj generaciji predavala engleski, srce mi je zadrhtalo. Da li je to ona? Nisam je video više od 40 godina, ali sam odjednom bio siguran da jeste. Ruskinja, profesorka Dubravka Bašić koja nam je u prvom razredu Gimnazije predavala ruski. Žena na koju se ložila celokupna muška gimnazijska populacija, računajući i neke profesore. Zbog nje smo ponekad skidali prednju tablu na katedri koja se nalazila na podijumu, da bi imali bolji pogled ispod stola, ali smo je odmah vraćali nazad, kada je na sledeći čas dolazila neka starija profesorka. Na našu žalost, u drugom razredu je otišla iz odelenja, uskoro iz škole i od tada je više nismo viđali. Pratio sam je idući paralelnim prolazima između tezgi, sve dok se nije malo odvojila od grupe što sam iskoristio da joj priđem. Nisam se predstavio, jer joj moje ime ne bi ništa značilo, već sam samo rekao da mi je predavala u Gimnaziji od 1969. do 1970. godine. Kada me je upitala kako sam je prepoznao, zbunjeno sam promucao da se uopšte nije promenila, jer nikada nisam baš siguran da li je za ženu kompliment kada joj kažeš da izgleda isto kao pre više decenija. Ipak, video sam da joj je bilo drago. Rekla mi je da pola godine živi u Hamburgu, dok drugu polovinu provodi u Istri, u malom mestu Mošćenička Draga, a da ponekad svrati u Pančevo kod bivših koleginica, učenica i prijatelja. Predložio sam joj da pogleda naš gimnazijski sajt kako bi se prisetila vremena provedenog u Pančevu i Gimnaziji, ali mi je kazala da nije baš vešta sa kompjuterom, ipak mi obećavši da će joj suprug svakako pomoći da nas pronađe na netu. Pitala me je čime se bavim i tada mi je prvi put bilo krivo što nisam mogao da izbacim neko visoko zvanje, već sam samo rekao „da radim u Gradskoj upravi”. To mi je nekako izgledalo napucanije od onog – sekretar mesne zajednice. Uskoro nas je u ćaskanju prekinula njena, tek pristigla svita, kojoj me je predstavila kao svog učenika, što je izazvalo smeh svih prisutnih. Miloševićka mi je rekla da sutra idu na stari buvljak, a ja sam joj preporučio da posle odu i do Aviva, barutane i Narodne bašte, kako bi Dubravka videla „sjaj i bedu Pančeva”. Čim sam došao kući, nazvao sam  Miću da mu kažem koga sam sreo. On me je odmah, kao iz topa, pitao: „I kakva je sada riba?”. „Da li si ti normalan?”, rekoh mu. „Pa zar je došlo vreme da pričamo o tome kakva je riba žena koja je razmenila osmu banku? Ali kad već pitaš, super”.

Ponekad, kada treba da donesem sa pijace za ručak pečenu ribu, riblju čorbu ili meso sa roštilja, moji riknu od gladi čekajući da stignem. Naročito ako se sa nekim, koga dugo nisam video, zašankerišem u nekom od brojnih pijačnih bifea. I baš kada mi se učinilo da sam u liftu smislio dobar izgovor, kao danas mora da je neki post, jer sam morao dugo da čekam da se ispeče pastrmka u „Hobotnici”, Goca me još na vratima preseče pitanjem: „I koga si danas sreo?”

Ostavi komentar

  • (not be published)