Kako je jedna ceduljica srušila MUP

Ovo nije ogled o vladavini prava, ovo je živi primer koji većina građana Srbije oseća na svojoj koži

Objavljeno 01.07.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

Kako je jedna ceduljica srušila MUP praktično je drugi deo edicije koja je započeta naslovom Oči u oči sa političkom korupcijom, te sa njim čini jedinstvenu celinu. Između njih, kao u sendviču, nalazi se „knjižica” koja će, ako se objavi, imati naslov Žmureći sa političkom korupcijom. Pokušao sam da sa više aspekata osvetlim političku korupciju. Ova studija smešta je u širi društveni kontekst kao odraz njenog uticaja na vladavinu prava. Za tu, na prvi pogled suvoparnu temu, opredelio sam se sagledavši njen aktuelni društveni, ali ne zanemarujući ni naučni značaj. To je uslovilo potrebu da se ovaj fenomen u uvodnom delu teorijski razmotri. Ipak, teorija će ostati u drugom planu. Time ne umanjujem njen značaj, već je ostavljam onima koji o njoj više znaju. Rad nema pretenzije da bude pregledni naučni, ni stručni rad. Da li će ga nauka prihvatiti, nije na meni da pretpostavljam. To će svakako zavisiti i od drugih faktora.

Centralni deo posvećen je fenomenologiji vladavine prava na primeru MUP-a RS.

Vođen ciljem da po društvo poražavajuće činjenice predstavim u formi koja će biti prihvatljiva široj čitalačkoj publici, pribegao sam prihvatljivijem načinu izražavanja, koristeći esejističko-publicističku formu.

U Pančevu, o Svetom Savi (27. januara), na dan koji mi mnogo znači, 2021. godine. Neka to bude umesto posvete. Prepoznaće je ona kojoj je namenjena.

* * *

Svaka se je u Srbiji vlast, dok to nije postala, zaricala da će joj temeljno načelo vladavine biti pravo. Obično je bivalo suprotno. Oni koji su najviše prava obećali, najmanje su ga dali.

Krhka kao staklo, vladavina prava ovisna je o vlasti. Prepuštena joj je na svest i savest, što u praksi znači na milost i nemilost. Uostalom, kao i sve drugo u društvu, zavisi od političke volje; a to „sve drugo” zavisi od nje. Tako ulazimo u začarani krug koji iscrtavaju zloupotrebljena politička moć i njeno čedo politička korupcija.[1]

Vladavina prava, kao pojam, danas je u masovnoj upotrebi.[2] O njoj se govori kao dobroj ili lošoj praksi. Država je formalno ističe u prvi plan, ali u vezi sa njom nije identifikovala nikakav problem. Da jeste, on bi nestao, ili bi se bar bitno umanjio. Svakako, Srbija kao država teorijski shvata značaj vladavine prava. Ugradila ju je u temeljne pravne akte, počevši od Ustava. Njena primena u nadležnosti je vladajuće političke opcije, a to je diskutabilno.

Da pomogne u teorijskom razmatranju vladavine prava, opredelio sam se za Zekavicu[3] i njegovu Ideju vladavine prava iz 2018. godine, u kojoj kaže: „Kada bi se moćni pitali, vladavine prava ne bi bilo jer ona, po definiciji treba da sputava i organičava njihovu moć.”[4] A ko se pita? Ko bi uopšte trebalo, a ko se u Srbiji pita? Ko to u Srbiji ima veću moć od moćnih: građani, parlament, demokratske institucije, ili javnost?

Analizirajući vladavinu prava, teško bismo se opredelili da li je više pravni, ili politikološki fenomen. Reč „pravo” svrstava je u pravne, a reč „vladavina” u politikološke, preciznije u fenomene političke sociologije. Kada vladavina prava postoji, reč je o pravnom institutu; ukoliko je narušena onda je to krivičnopravna stvar; ako ne postoji, radi se o politikološkom fenomenu. Moguće je posmatrati i sa aspekta filozofije, psihologije, sociologije i drugih srodnih nauka. Osvetliti vladavinu prava sa svih strana veliki je zadatak, ostavljam ga onima koji više znaju.

Ovo istraživanje nije posvećeno zloupotrebama koje se u MUP-u vrše, već zloupotrebama koje se nad njim vrše. Stoga će predmet fenomenološke obrade biti negativni uticaj zloupotrebljene političke moći u odnosu na MUP. Politička korupcija, koja je dostupna samo malom broju mupovskih funkcionera, logično će dopuniti predmet obrade. U ovako određenom predmetu istraživanja nema mesta za niže korupcijske oblike koje vrše policijski službenici.

Pravne nauke su bogate institutima, ali je malo onih koji imaju uticaj na ceo život svakog člana društvene zajednice, kao što to ima vladavina prava. Ona zadire u svaku poru društvenog života, uređuje postupanje i ponašanje svakog građanina. Definiše lično ime, određuje jedinstveni matični broj i druga pravna svojstva svakog građanina; uređuje obrazovanje, poslovanje, lečenje. Rešava sporove svih vrsta; preti svakom građaninu sredstvima prinude i različitim sankcijama, i primenjuje ih. Sa druge strane, građani očekuju da vlast dosledno primenjuje pravo, da pruži jednaku šansu svakom pojedincu i da štiti slabe i nemoćne. Ali su spremniji da se svakoj nezakonitosti prilagode, nego da joj se suprotstave.

Vladavina prava nije uređeno izdavanje lične karte i pasoša bez čekanja; nisu to ni apstraktna ljudska prava koja građani teško ostvaruju. Vladavina prava ne traži od građana da pohađaju desetine obuka kako bi stekli stručna znanja da se u borbu sa političkom korupcijom upuste. Takvo bi „isterivanje pravde” ličilo na borbu sa vetrenjačama. Vladavina prava je identična bezbednosti, treba da je kao vazduh, da je dišemo, a da na nju ne mislimo. Da je stalno prisutna, a neprimetna. Da pravedno živimo, a da toga nismo svesni. Čim se o njoj povede razgovor, znači da nešto sa njom nije u redu. I što god o njoj više pričamo, sve je manje ima.

Vladavina prava satkana je od sistema pravnih normi i propisa. Oko njih se prepliću moć i vlast, i svaka ih na svoju stranu vuče, sve dok moć ne postane svemoć. Čim se uspostavi, politička moć zakorači na put koji vodi do svemoći. On je dug, i za mnoge ostane nedostižan. Krećući se tim putem politička moć jača i stvara želju za svemoći. Velika prepreka joj je vladavina prava. Nju nabujala politička moć narušava i umanjuje sve dok vladavina prava postoji. Nestanak vladavine prava je konačan učinak zloupotrebljene političke moći.

Videli smo od čega je vladavina prava satkana, sa čim je identična i šta ona nije. Sada da vidimo šta jeste.

Vladavina prava je „u svojoj suštini, plemenita ideja koja nije osmišljena da bi zaštitila moćne već nemoćne.”[5] Ta njena funkcija čini je idealom. To dokazuje Zekavica, već samim naslovom publikacije Ideja vladavine prava. Definicija u njoj data učvrstiće ovo istraživanje: „Ona je, kao što je rečeno, ideal poretka u kojem će pravo biti u funkciji opstanka pojedinca, kao slobodnog bića unutar političke zajednice, i stvaranja uslova koji omogućavaju građanima slobodan, stvaralački i odgovoran razvoj svih njihovih potencijala”[6]. Kako stvoriti takve uslove koji omogućuju ostvarenje ideala, zapitaće se pojedinac? Odlično je ako se znatan broj njih zapita. To je prvi cilj ovog istraživanja; drugi je, važniji, ukazivanje na odgovor: „Da bi se to i ostvarilo, vlast mora biti ograničena i kontrolisana, a zakoni takvi da omogućavaju ostvarivanje te svrhe.”[7]

Da li je u Srbiji „vlast ograničena” ili bar kontrolisana? Da li su nam „zakoni takvi da omogućavaju ostvarivanje te svrhe”? Jesu, takvi su da ograničavaju vlast, ali ih je zloupotrebljena politička moć brutalno svela na predmete. Tako da jedino mogu da služe kao podmetači, ili da se pritisne nešto sveže zalepljeno i uopšte mogu da posluže za sve ono za šta služi papir.

Ovo što zloupotrebljena vlast danas u Srbiji čini, vladavinu prava svodi na teorijski ideal. Ali to, naravno, ne znači da od ideala treba odustati. Ono što nama koji smo iskreno posvećeni ostvarivanju tog ideala ostaje, jeste da ukazujemo na sve manjkavosti datog sistema koji na različite načine odbija da sledi taj ideal.

* * *

Sa svakom novom vlašću vladavina prava počinje život iz početka. Dok je vlast mlada, egzistira nesmetano. Sa protokom vremena vlast i politička korupcija posežu za uslugama jedna drugoj, kao da se magnetom privlače. Tako se formiraju neformalni centri moći koji preuzimaju primat vladanja. Pravo počinje da se narušava sporadično i po potrebi. Onda potrebe bivaju sve veće pa narušavanje postaje sve češće. I to traje sve dok vladavina prava postoji.

Grubo kršenje vladavine prava kombinuje se sa njegovom zloupotrebom. To ide u dva pravca: prvi je da se aktuelni izvršioci političke korupcije zaštite od bilo kakvog vida odgovornosti; i drugi da se zloupotrebom vladavine prava, naizgled na legalan način, vrše krivična dela.

Vlast brzo shvata da teret odgovornosti treba prebaciti na kolektivna tela: komisije, upravne i nadzorne odbore, posebno na skupštine. Ukoliko skupština na bilo kom nivou vlasti donese odluku (zakon), ma koliko bilo očigledno da je na štetu društvene zajednice, a u korist neformalnih centara moći, ona je legalna. Kao takva, u javnosti se, uz nemo sleganje ramenima, skoro bez ikakvog kritičkog stava, smatra zakonitom. Potrebno je naglasiti da u tom scenariju vladavina prava apsolutno gubi svoj izvorni smisao. Ona ima smisla samo ako počiva na zakonima koji su dobri.

U uslovima odsustva opozicije iz zakonodavnog doma, takva opasnost i šteta koju će proizvesti postaje gotovo izvesna i samo je pitanje trenutka kada će biti izvršena. Ta zloupotreba vladavine prava, nažalost, nije njen najviši stadijum. U konačnoj fazi kršenje zakona se ne krije, naprotiv, ističe se kao neko prirodno, skoro božansko pravo vlasti da čini šta god poželi. U toj fazi vlast je iznad društva te zakoni koji važe za društvo do nje i ne stižu. To se, ne samo u Srbiji, doživljava kao pravo jačeg, i prihvata. Retki su pojedinci koji su spremni da se suprotstave jačem od sebe jer se ne isplati „terati pravdu”.

U odnosu na sunovrat vladavine prava pod demokratskom fasadom, diktatura deluje gotovo pošteno. Diktatura se na sve načine izbegava, jer bi definitivno ogolila diktatora, što on ne želi. U stadijumu svemoći vladar trpi veliki unutrašnji psihički pritisak, njegova ličnost doživljava promene i formira se u diktatora; iako to prikriva. Želja mu više nije svemoć jer ju je već ostvario. Lista racionalnih ciljeva je iscrpljena, ali ide dalje i postaje žrtva svog iracionalnog cilja. Očajnički želi da ga narod, ne samo poštuje, nego i voli. A ljubav se najbolje postiže, znaju to diktatori, putem straha; jer voleti ih može samo narod koji se boji. Tada žrtva postaje ovisna, i dnevno joj, jednako kao i hleb, treba doza straha. Kada se između vlasti i naroda jasno uspostavi odnos diktatora i podanika, tada vlast počne naroda da se plaši. Zazire od njega i kad šušne, ne veruje mu čak ni kada darove nosi niti kada se na vernost kune.

Dok grubo krši pravo, otuđena vlast se lažno poziva na viši interes. I nije toliko loše, dok svesno laže, još uvek zna da od prava veći interes ne postoji. Problem za društvo postaje kada se vlast toliko uživi u ulogu i počne da veruje u opravdanost zla koje čini.

Eto šta moram da činim, da se žrtvujem za narod, zlo da mu činim, za njegovo dobro,
lica izobličenog od zla, kroz stisnute zube cediće diktator.

U sledećem nastavku, 5. jula: Naučna misao o aktuelnom stanju vladavine prava


[1] „U stručnoj literaturi ne postoji saglasje oko pojmovnog određenja predmetnog korupcijskog fenomena. Za označavanje najopasnijeg vida korupcije koriste se termini: visoka, velika, krupna, sistemska korupcija, politička mafija i drugi. Smatram da korupcijski fenomen koji opisujem terminološki treba označiti kao politička korupcija. Bitno se razlikuje od pojavnog oblika kriminaliteta sličnog naziva – političkog kriminaliteta. Prvi ima za cilj profit, spada u imovinske delikte zasnovane na zloupotrebi vlasti; drugome je cilj politički i u istoimenu grupu delikata spada.” Preneto iz knjige Oči u oči sa političkom korupcijom

[2] „Vladavina prava” spomenuta je na dan 27. 11. 2020. godine 6.060.000 puta na Gugl internet pretraživaču, termin užeg značenja „vladavina prava u Srbiji” spomenut je 3.510.000 puta.

[3] Birajući između stranih i domaćih autora opredelio sam se za domaćeg, i za njegov nedavno objavljen stručni rad na temu vladavine prava.

[4] Radomir Zekavica, Ideja vladavine prava, KPA, 2018. Zemun, str. 125.

[5] Radomir Zekavica, Ideja vladavine prava, KPA, 2018. Zemun, str. 125

[6] Isto, str. 116

[7] Isto

Tekst je preuzet iz studije Siniše Jankovića Kako je jedna ceduljica srušila MUP (Esej o vladavini prava u srbiji na primeru MUP-a), koju je aprila 2021. godine objavila organizacija civilnog društva Institut za istraživanje korupcije Kareja, Pančevo, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija pruženu za realizaciju projekta „Vladavina prava (ili političke korupcije) u Srbiji, na primeru MUP-a”.

Pančevo Si Ti će u tokom jula i avgusta, četvrtkom i ponedeljkom objavljivati delove knjige. Oprema teksta redakcijska.

Siniša Janković (1961, Vranje) je policijski inspektor u penziji. U MUP-u je radio 31 godinu, najduže na poslovima suzbijanja privrednog kriminaliteta. Bio je član radne grupe MUP-a koja je istraživala 24 sporne privatizacije. Magistar je političkih nauka i autor više radova o političkoj korupciji, kao i dve knjige iz ove oblasti, Oči u oči sa političkom korupcijom i Kako je jedna ceduljica srušila MUP. Predsednik je Upravnog odbora Udruženja Institut za istraživanje korupcije Kareja.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)