Rad u Centru za poremećaje raspoloženja i anksioznost (drugi deo)

U ovom delu teksta nastavlja se opis doživljaja iz sredine prve decenije 21. veka - poseta Srbiji posle 16 godina, ponovni rad u Fargu, i okolnosti pod kojima je autor dobio priznanje Braun univerziteta

Objavljeno 03.09.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Godine 2004. sam odlučio sam da posetim Srbiju, 16 godina nakon što sam je napustio. Neposredni povod je bila proslava očevog 80. rođendana. Tokom te posete obišao sam Institut za mentalno zdravlje gde sam se školovao kao specijalizant neuropsihijatrije 1985. godine. Zbog moje stručnosti u farmakoterapiji, rečeno mi je da je najbolja osoba sa kojom bi trebao da se da povežem dr Ivana Timotijević, koja je bila direktor Centra za psihofarmakoterapiju na Institutu. Nije bila dostupna u to vreme, ali smo uspostavili komunikaciju preko elektronske pošte po mom povratku u Providens. Pozvala me je da učestvujem na Psihijatrijskom kongresu Srbije i Crne Gore u junu 2004. godine, što sam i prihvatio.

Moj drugi boravak te iste 2004. godine se odvijao u Herceg Novom gde se održavao 12. Psihijatrijski kongres. Imao smo lep smeštaj. Bio sam tretiran kao ugledni gost iz Amerike. Bilo je tu i nekoliko kolega iz Vršca, kao i moj stari mentor Tomislav Sedmak i drugi. Sa svima sam se lepo pozdravio i razmenio životna i profesionalna iskustva. Upoznao sam i nekoliko mladih doktora sa kojima sam nastavio komunikaciju. Najzad sam se susreo i sa dr Ivanom Timotijević. Ona je sprovodila kliničke studije sa risperidonom, antipsihotikom koji je u SAD bio u upotrebi već 10 godina, a upravo je tada odobren u Srbiji. Imao sam prilično iskustava i znanja o njegovoj upotrebi u lečenju pacijenata sa dijagnozom šizofrenije i bipolarnog poremećaja, pa sam uključen kao jedan od govornika na seminaru posvećenom tom leku. Moja stručnost o savremenoj psihofarmakoterapiji je brzo uočena tako da sam bio rado viđen sagovornik mnogim psihijatarima koji zbog građanskih ratova i blokade nisu imali pristup novim lekovima koji su se pojavili na tržištu devedesetih godina prošlog veka.

Osećao sam se sjajno, okrepljeno, poštovano od mnogih kolega koji su me doživljavali kao uspešnog predstavnika savremenih psihijatrijskih tokova. Nasuprot tome, vrata saradnje sa psihijatrijskim liderima u Srbiji nisu se lako otvarala, uprkos mojoj volji i stručnosti. Rečeno mi je da su na delu ljubomora i zaštita terena delovanja. U budućim posetama ponovo sam pokušavao da otvorim ta virtuelna vrata, ali bezuspešno. Moji pokušaji da postanem vanredni gostujući profesor na Medicinskom fakultetu su bili uzaludni. Sledeće 2005. godine dr Timotijević je već bila u penziji jer je napunila 62 godine života, tako da sam izgubio volju da nastavim u ovom pravcu.

Poseta Fargu

Krajem 2004. godine sam pozvan u Fargo, ovog puta da održim predavanje pod nazivom „Izazovi u dijagnostici bipolarnog poremećaja”. Nakon prezentacije, dr Vonderlik mi se obratio sa predlogom da ponovo radim u Fargu. On je naglasio da postoje novčana sredstva za finansiranje novoformirane pozicije koja omogućuje kliničko i akademsko delovanje. Štaviše, zbog mog predhodnog rada bih bio unapređen u zvanje redovnog profesora. Znao je za moje interesovanje u oblasti gojaznosti povezanoj sa mentalnom bolešću, pa me je obavestio da Institut za poremećaje ishrane upravo započinje sa novim programom vezanim za regulisanje težine. Očekivao je da bi ja bio značajan kontributor tom programu i kao i učesnik u istraživačkim projektima. Bio sam zaintrigiran tako da sam pristao na intervju.

Ponovni posao u Fargu

Intervju za predloženi posao je bio opsežan i trajao je dva dana. Mnoge koji su me intervjuisali poznavao sam od ranije, ali bilo je tu i novih lica. Osećao sam se dobrodošlo. Ambulanta gde bih radio je bila dobro utemeljena što se tiče medicinskih sestara i administrativnog osoblja. Raditi pod takvim uslovima bi bilo lakše nego kao „vuk samotnjak” u privatnoj praksi. Financijski i beneficijski paketi bili su izdašni, a troškovi života niski u poređenju sa Rod Ajlandom. Postojala je fleksibilnost u pregovorima, ali glavna prepreka bio je moj zahtev da podelim posao: tri nedelje u Fargu, a jedna nedelja u Providensu u privatnoj praksi. Na kraju je i to prihvaćeno.

Nastavio sam sa radom u privatnoj praksi naredne dve godine, putujući iz Farga u Providens jednom mesečno. Naravno, morao sam da smanjim broj pacijenata koje sam nastavio da lečim. U međuvremenu je nekoliko kliničara napustilo ovaj program. Na kraju su ostali psihijatar dr Tajtel, poslovni menadžer Roz i osoba na recepciji Kristen. Privatna praksa je gubila novac, pa sam morao da donesem tešku odluku i zatvorim je. Bio je to veliki gubitak. Mnogi pacijenti su nastavili da me zovu jer su ostali „vezani” zbog načina lečenja koji sam negovao. Očigledno im nije bilo lako da se prilagode na drugu osobu i drugačiji model nege. Mnogo godina kasnije, moj mentor i kolega, dr Leri Prajs, sumirao je moj tadašnji rad ovim rečima:

„Tvoj profesionalni doprinos ovde u Providensu je bio nezaboravan i prisećam ga se sa zahvalnošću i poštovanjem. Tvoj neumorni rad u ambulantnoj psihijatriji nikada nije prestao da me oduševljava. Biće ti drago da znaš da su brojni pacijenti koje si lečio, posle tvog odlaska govorili o tebi najpohvalnijim izrazima. Nije neobično, čak ni danas, da naiđem na pacijenta koji te se rado seća. Iz lične perspektive, bio si divan kolega meni i Lindi Karpenter. Tvoja posvećenost unapređenju naše oblasti bila je, i ostala, retka među našim kolegama. Zajedno sa tobom objavili smo pet radova, što je zaista impresivno dostignuće. Najtoplije se sećam naših planskih i koordinacionih sastanaka u izvođenju ovih studija. Tvoj humor i stav su učinili našu saradnju zabavnom, u najboljem smislu te reči. Želim da te uverim da većinu istraživačke saradnje obično ne karakterišem zabavnom”.

Priznanje sa Braun univerziteta

Završio sam svoj mandat na Braun univerzitetu na najbolji mogući način. Unapređen sam u kliničkog vanrednog profesora psihijatrije i ljudskog ponašanja, što nije mali uspeh. Braun univerzitet je poznat po tome što lako ne unapređuje nastavnike. U mojoj prijavi predsedavajućem komisije za dodeljivanje akademskih titula dr Martinu Keleru, između ostalog, rekao sam: „Verujem da akademski fokusiran kliničar mora da ispunjava više uloga, od kliničara, lidera i konsultanta do edukatora, naučnika i istraživača. Imao sam privilegiju da radim i oprobam ove različite uloge na Braun univerzitetu. Želeo bih da se zahvalim Vama i ostalim članovima Katedre za psihijatriju i ljudsko ponašanje koji su mi bili uzori i mentori tokom poslednjih osam godina”.

Završetak

Moj eksperiment sa privatnom praksom je trajao nepunih šest godina. Započeo sam ga iz prinude a završio zbog nove direkcije moga života. Težina tereta je bila velika, kao i moje neiskustvo. Želja da stvorim progresivnu i kreativnu organizaciju koja bi omogućavala sveobuhvatnu ambulantnu negu je bila prisutna od početka. Veliki broj osoblja i pacijenata je prošlo kroz njena vrata. Mnogi su profitirali. Reputacija i kvalitet rada su bili na zavidnom nivou. Nažalost to nije pomoglo na financijskom nivou tako da je vremenom bilo evidentno da je ova organizacija veštački održavana zbog priliva novca koji sam neprekidno ubrizgavao mojim radom šest dana u nedelji, kao i honorarima od farmaceutskih kompanija. Iako odluka da zatvorim njena vrata nije bila laka, ipak je bila neophodna.

Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)