„Znaš, kolega… Malo mi je dosta svega”, rekao je on, ispivši čašicu stomaklije naiskap. „Kada sam ušao na čas, nisam mogao ni prostu rečenicu da sklopim. A posle toga, kako bih i znao? Kako da ih pogledam u oči posle svega? Sve te malene, uplašene i uplakane oči, gledaju me pažljivo, traže odgovore na pitanja koja nisu ni postavili, ali osećam da pitaju. Osećam da čekaju objašnjenje, a ja nemam snage da prevalim preko usana jedinu istinu – da smo ih mi izneverili”.
Tako se, dragi moj prijatelju, završio mesec, nakon tog 3. maja. Nisam ti pisao, nisam imao snage, a ni sopstvene misli nisam mogao čuti od buke besa, plača i nemoći. Lica su prolazila pored mene nejasno, sve je izgledalo kao u nekom lošem snu. Znojio sam se, grčevito držeći naslon stolice, nadajući se da ću se u nekom momentu konačno probuditi. Ali, nema buđenja iz očaja stvarnosti, samo neprestani vrtlog mrklog mraka koji proždire sve i za sobom ne ostavlja ništa. Pitao sam se, kada ću konačno poludeti? Ili da li sam možda već poludeo? Da li ludi ljudi znaju da su ludi? Ili im se um u nejasnom vertigu delirijuma i užasa neprestano vrti, ne nazireći kraj tom ponoru?
Tik-tak, tik-tak…
Jedan dan za drugim je prolazio… Mada, izgubio sam potpuni pojam o vremenu. Sve što je postojalo u tom trenu bila je ta moja soba, beli zidovi, krevet i ja položen na njemu, kao paralizovan. Graja sa ulice je utihnula. Jedino što je odzvanjalo između ta četiri zida bio je onaj stari časovnik sa zlatnim okvirom i izvijenim kazaljkama koje su podsećale na bršljan koji se širi kamenim pločnikom. Tik-tak, tik-tak. Pulsirale su sekunde u krug. Jedan, drugi, treći…
Pokušavao bih da zaspim – obično bih u snu tražio beg – ali ovaj put nije bilo lako. Čim bih oči sklopio, proganjala su me lica učenika, roditelja, kolega, sva sa jednim pitanjem. Ja bih onda pokušao zaustiti nešto, ali glas je utihnuo. Reči ne izlaze. Samo ta gorka tišina koja čuči u sobi i crni lavirint iz kog izlaza nema.
Molio sam sve više sile za koje sam ikada čuo da me izbave, da stane ovo. Dani su prolazili uzalud, ali ovaj ružan san nikako da se završi. Tada sam shvatio – ovo nije ružan san – ovo je najcrnja noćna mora, koju nisam ni mogao da zamislim.
Tada mi u misli dođe ona. Oh, prošlo je mnogo vremena otkako nisam pomislio na nju. Gde li je sada? Šta radi? Da li pomisli na mene posle svega?
Uletela je među ovo ništavilo kao vila, laganim korakom, zablistala među svim tim turobnim mislima, među ovim vrtlogom zlokobnih senki i u trenutku uhvatih njen lik kako se provlači kroz pomračinu sobe. Sa osmehom me pogleda, leže pored mene na krevet i ćutke me zagrli. Možda bi nešto i zaustila, ali to ne bi bilo ni neophodno. Samo da je tu. Samo trenutak kraj nje je dovoljan da izbegnem ovu ispraznost. Da pokrene u meni ono davno zaboravljeno i zaustavljeno, da udahne život, da da smisao.
Al’ u sekundi, čitava slika nestade pred očima, shvatih da je sve samo san, a zvuk sata prekinula je iritirajuća zvonjava telefona. Bunovan, pokušao sam da ustanem, doteturao se do stola i konačno javio. Sa druge strane veze bio je Dmitrie, koga sam često u šali zvao Kolega Rumun, na šta je on uvek uzvraćao meni, obraćajući mi se sa „Kolega Nemac”.
– Bună-dimineaţa, kolega! – javio se on razdraganim tonom.
– Kakvo jutro kolega, pa veče je? – upitah ga zbunjeno.
– Pa, za neke od nas je možda jutro! – odgovori on, smejući se.
Nasmejao sam se sa nekom težinom, jer sam znao šta to znači i za mene i za njega – još jedna neprospavana noć, još jedan dan proveden u krevetu, izmoren lucidnim snovima, te je i on ovu subotu polu-prespavao. Ako je danas uopšte subota?
– Nego, šta kažeš ti na to, da me konačno odvedeš na to mesto o kom tako često i sa popriličnim oduševljenjem pričaš? – upita me on.
– Oduševljeno? Pa, kafana k’o kafana – odgovorih u brzini, ali već u sekundi počeh analizirati sopstvenu rečenicu, jer sam znao da to nije kao bilo koja druga kafana, a sad su već i drugi to nazirali. U tom trenutku sam zapravo i postao svestan toga koliko sam vezan za to mesto.
– Dolazim po tebe za jedno pola sata, budi spreman – završio je Dmitrie razgovor.
Kada smo stigli u moju kafanicu, dočekali su nas gusti oblaci dima i sumorna lica. Običaj je uvek bio da se ošacuje novi među nama, ali su gosti ovaj put bili potpuno flegmatični. Vodili su neke svoje priče, gestikulirajući rukama i cigaretama koje su bile zabodene među prstima. Vazduhom se širio onaj dobro poznat, izazovan miris alkohola. Ovaj put, mamio me je više nego ikad.
Osećao sam se kao pomorac kog nežni zvuci pesme sirena love i prizivaju da im se pridruži u plavetnilu morske vode. Svaki dalji korak koji sam pravio, približavajući se tom astalu sa kariranim stolnjakom bio je zapravo korak bliže ogradi palube. Kormilo je potpuno izgubilo pravac, samo su me sekunde delile od konačne nasukanosti. I dok se čašica vinjaka lagano uzdizala u visinu i primicala mojim usnama, osećao sam kako ograda puca, a ja padam sve niže i niže, do samog dna.
Bilo mi je potrebno nešto da ublaži taj pad duše, jer je dno bilo tako tvrdo, a ja nespreman da se dočekam stabilno kad udarim o tle.
– Nisam tri nedelje radio. Nisam mogao – rekao je Dmitrie, paleći marlboro i upijajući taj opori dim cigarete.
Na tom sam odgovorio da ga razumem potpuno, da su svi uznemireni i tužni, a kako i ne bi bili.
– Još i ti protesti! Nemam ja ništa protiv njih, znaš. Ma slušaj, prvi bih otišao i tukao sa tim bilmezima! – uzviknuo je, unoseći mi se u lice.
– Ali, onda to ne bi bili protesti protiv nasilja, kolega – odgovorih.
– Upravo – slegnuo je ramenima.
– Onda još i ona fukara – diva Srbije – ona meni da soli pamet, da nam broji krvna zrnca i urgira da se vidi ko je Srbin, a ko Rumun. Pa bre, moj deda je selo branio od nacista, niko ga nije pitao je li Srbin ili Rumun!
– Dmitrie, ljudima su umovi pomešani, veruj mi, ne znaju šta rade niti šta pričaju.
– Pitam se, je l zna ona i svi ti hohštapleri i probisveti koji je podržavaju, ko je bio Vasko Popa? Ah?! Pa, pitao bih ih baš. Jedan stih tog Rumuna ne bi znali preko usta da prevale, al nam je ona zato postala moralni svetionik i duhovna gromada!
Nisam znao šta više da kažem, jer sam shvatao da je u pravu. Odatle sve kreće. Od te male kapi nedoličnih komentara, koja se skuplja u pesku, jedna po jedna, do okeana mržnje, nesreće i patnje koja pravi buru ogromnih razmera i ostavlja pustoš za sobom.
Međutim, ako shvatimo čija je perjanica srpska diva postala, njena fašistička retorika ne dođe kao kakvo veliko iznenađenje. Te krilatice i terminologije dobro su, nažalost, poznate, još od devedesetih. Jer, najlakše je tako – zavaditi, pa vladati. Huškati, pobiti se i sam pepeo za sobom ostaviti. Sada, samo jednome mogu da se nadam – da nismo toliko naivni da se opet upecamo na isti mamac.
– Probudila si se, ništarijo i grejala leđa, na plamenu iz sna – čuo se odjedared Dmitriev glas. Nisi videla muke plamena, čitave svetove muka, kratkovida su ti leđa…
Nastavio je da recituje Popine stihove, gledajući me, blago se osmehujući. Njegovi prsti su igrali neku vrstu plesa sa cigaretom, vrteći je u vazduhu, dok je dim poslušno isprva pratio, da bi se na kraju otcepio iz kola i nastavio svoj put u visine našeg kafanskog doma.
Međutim, stihovi su odjednom utihnuli, a njegovo lice poprimilo je ozbiljan izraz. Valjda su maske konačno pale, jer nije bilo više ni traga od onog razdraganog Kolege Rumuna.
„Znaš, kolega… Malo mi je dosta svega” rekao je on, ispivši čašicu stomaklije naiskap. „Kada sam ušao na čas, nisam mogao ni prostu rečenicu da sklopim. A posle toga, kako bih i znao? Kako da ih pogledam u oči posle svega? Sve te malene, uplašene i uplakane oči, gledaju me pažljivo, traže odgovore na pitanja koja nisu ni postavili, ali osećam da pitaju. Osećam da čekaju objašnjenje, a ja nemam snage da prevalim preko usana jedinu istinu – da smo ih mi izneverili”.
Te reči su počele odjednom da mi odzvanjaju u glavi, gledao sam u čašu vinjaka i opet onaj vrtlog se pojavi. Tečnost je pravila vir i širila se sve više, a ja sam bečio oči pokušavajući da se otreznim. Ali, nema bega od vrtloga…
Mali trenutak otrežnjenja me je ipak spasio, na kratko, kada je Dmitrie lupio čašicom o sto, ustao i rekao da odlazi kući. Podigao sam pogled, osvrnuo se oko sebe i video da je kafana skoro prazna, da nije bilo ni traga od one gomile koja se gubila u kovitlacu gustog dima. Sedeo sam sam, ispijajući te poslednje kapi gorkog otrova, kada se iza mene čuo jedan dobro poznat glas.
– Nisi dugo izdržao, prijatelju.
Okrenuo sam se i video Brku, koji je kao i ja, sedeo sam i ispijao poslednju trunčicu pića. Očima je upirao na moju čašicu, osmehujući se.
– Pa, inače pijem kafu – rekao sam to sporo, pravdajući se.
– Eh, moj sine. Svi ovde počnemo sa kafom i okončamo sa ovim kafanskim anestetikom – završio je Brka.
Do sledećeg čitanja,
D. P.
