Kada sam bio klinac, jedva sam čekao da se razbolim. Naravno, ne nešto ozbiljno, zbog čega bih morao dugo da ležim i dobijam injekcije, nego onako, malčice. Poželjne dijagnoze su bile recimo prehlada, uvećani krajnici, kašalj i slično što se lečilo onim lepim, gustim i slatkim sirupima koje sam ponekad, krišom pio i kada sam bio zdrav, a u kući nije bilo drugih slatkiša. Jeste da nisam smeo da izlazim napolje i da sam morao da uzimam ono ružno riblje ulje koje je kao bilo dobro za tamo neki imunitet, ali sa povratkom iz dečijeg dispanzera, potpuno mi se menjao status u kući. Odjednom bih se našao u centru pažnje svih ostalih ukućana, naročito majke koja bi odmah donela moju posteljinu i razmestila otoman da bih ležao u dnevnoj sobi, pošto se jedino tu grejalo. Ova velika prostorija sa visokim plafonom je ujedno bila i gostinska i kuhinja i trpezarija, a subotom uveče, sa unošenjem plehanog korita, lavora i velikog lonca za zagrevanje vode na šporetu, pretvarala se i u kupatilo.
PotPuno se menjao moj način ishrane i asortiman hrane. Zbog unošenja vitamina, svakoga dana sam pio limunadu i jeo pomorandže, koje sam inače dobijao samo u novogodišnjem paketiću. Umesto specijaliteta našeg detinjstva, kriške hleba premazane tankim slojem masti i posute alevom paprikom ili pošećerenog parčeta hleba pofajtanog vodom, za doručak mi se sada mazala marmelada ili mi je mama iz poslastičarnice „Goč” donosila jogurt i pogačice u čiju sredinu je stavljala po jedan šnit salame. Dok su ostali za ručak jeli nešto kuvano, ja sam, „da mi ne bi palo teško na stomak”, na meniju imao barene viršle sa pireom, a ponekad za desert i šampitu iz „Popovića”. Pa ko da poželi brzo ozdravljenje pored ovakvih bahanalija. Za večeru sam dobijao sendviče, ali ne obične, već one male, na kriškama tanke, bele vekne na koje se mazao puter, sa parčetom salame, naseckanim kolutićima kuvanog jajeta, režnjevima kiselog krastavčića i narendanim kačkavanjem. Ovaj specijalitet se inače servirao samo na rođendanima, na koje smo za poklon nosili mlečne „Banat”, „Galeb” ili „Braco” čokolade i teška srca ih predavali slavljeniku. Jednom sam se, na rođendanu kod Miće Stojića, kada smo bili drugi razred „Žarkove” škole, toliko prejeo ovih sendviča, verovatno da bih kompezovao veliku čokoladu koju sam mu poklonio, da me po povratku kući, umalo nisu vodili u hitnu pomoć.
Da bih prekratio dosadu za vreme bolovanja, obavezno su mi kupovali Dečije novine, Kekec i Politikin zabavnik ili stripove: rodoljubive Nikad robom i kaubojske Crtane romane koje sam čitao više puta uzastopce. I pored svih ovih blagodeti, posle par dana ležanja, počeo bih da kriziram slušajući graju dece sa ulice koja su igrala fudbal na viktorije, između dve vatre, neka bije, neka bije, klikere, krajcerice, jure, žmure, trule kobile i školice, preskakala vijaču ili vrtela hula hop. Ipak, tešila me je i činjenica da nekoliko dana nisam išao u školu, što nije bilo zanemarljivo, ali ono zbog čega se najviše isplatilo bolovati je što su mi svakoga dana donosili da bih se zasladio, po jednu čokoladicu koja se zvala „Životinjsko carstvo”. To je bilo našto najslađe, istina i najtanje što sam ikada u životu jeo. Nisam znao da li da se radujem ili plačem kada bi se ćale ponekad otvorio i u povratku sa posla mi doneo ovu čokoladicu, rekavši da je podelim sa sestrom. Šta bre, tu ima da se deli, pa ja bih je uvek slistio iz jednog zalogaja. Danas se klinci pale na snikers, nestle, kinder, mars, milku i druge čokolade. Šta znaju deca, nisu nikada probala ono „Životinjsko carstvo”. To je bio, što sada kažu na nekoj TV reklami „i miris i ukus”. Zbog nje smo stalno štekali siću i kada bi stigli do magične cifre od 24 dinara, koliko je godinama koštala, odmah bi otrčali u Ulicu JNA, gde se nalazila „Trgocentrova” bakalnica „Prvi maj“. Ovu prodavnicu mešovite robe koja je mirisala na sveže prženu kafu, kolonjsku vodu koja se prodavala na točenje i olaj kojim se premazivao pod, svi u gradu su zvali po predratnom vlasniku, „Kod Solmana”.
Čim bismo kupili čokoladicu, odmah smo je znatiželjno otvarali da bismo videli koju smo sličicu izvukli i tu je još u radnji – smazali. U svakom od ovih slatkiša nalazila se sličica sa crtežom u boji neke životinje, zbog čega se i zvala „Životinjsko carstvo”. Svi klinci iz kraja, od ćoška Kasapinovićeve i Cara Lazara do kipa svetog Florijana na sledećem uglu su ih sakupljali, trampili, tapkali i lepili u album u kome su životinje bile raspoređene po staništima i vrstama. Seša i ja smo posle nekoliko godina i puno pojedenih čokoladica, sakupili i zalepili svih 250 sličica, koliko je bilo potrebno da se dobije nagrada i poslali ispunjeni album u neki daleki grad Zagreb, u kome se nalazila fabrika „Kraš”. Posle dve nedelja napetog iščekivanja, ćaleta su pozvali u poštu, odakle je jedva doneo na paktregeru svog bicikla „Partizan”, veliki paket iz „Kraša”, pun bombona, čokolada, keksa i drugih đakonija. To je za mene bio jedan od najsrećnijih događaja u detinjstvu i praznik za celu kuću, koji je potrajao koliko i sadržaj paketa – ne predugo. Vratili su nam i naš album u kome su sve sličice bile u uglu poništene hemijskom, kako ih neko ne bi odlepljivao i ponovo slao. Od tada mi je taj Zagreb uvek, pa i kasnije, kada su došla neka druga, ružna vremena, bio najdraži grad u nekadašnjoj Jugi, mada u njemu nikada nisam boravio, osim što sam nekoliko puta tuda prolazio vozom i stopom, na putu za Trst ili na more.
U to vreme su se, pored „Životinjskog”, sakupljale i sličice sa kutija za šibice, stripovi, poštanske marke, klikeri staklenci i mermerci, značke, salvete i male fotografije fudbalera iz klubova tadašnje jugoslovenske prve lige. One su bile u omotu čokoladica koje su bile toliko neukusne, da smo ih jeli, samo zato što tada niko nije bacao hranu, a najveći greh je bio – baciti slatkiš. Ove sportske čokolade najbolje je opisao Đole Balašević na koncertu u „Madlenijanumu”, kada je u jednoj od svojih priča u kojoj se prisećao detinjstva, rekao da su „imale ukus kao da jedeš komad linoleuma, premazan medom”. A pojeli smo ih i istapkali mnogo, jer nije bilo lako zvezdašima da odmah izvuku svoje najveće ljubimce Boru Kostića, Durkovića i Šekularca ili partizanovcima da iz cuga dobiju glavne vedete Šoškića, Jusufija, Galića ili Vasovića.
Tada smo sparna letnja popodneva provodili lenčareći ispred zgrade u hladovini kestena, očekujući da Kasapinovićevom ulicom prođe sladoledžija. On je predveče, kada bi žega minula, praćen gomilom dece, gurao po kaldrmi kolica sa sladoledom, glasno dozivajući mušterije. U ponudi je imao sladolede od vanile, čokolade i jagode koje je stavljao u male i velike kornete, u zavisnosti od broja naručenih kugli. Čika Pera, naš komšija sa preke strane ulice je primetio jednoga leta, kako mu jaja na volšeban način nestaju iz kokošinjca. Zato je tamo postavio čeku i navatao korpus delikti sa sve jajima, svoga unuka, inače našeg mangaša Saleta, koji je sveža jaja nosio sladoleddžiji i za uzvrat, od njega dobijao sladoled i to, u velikom kornetu. I mada je postigao dobru cenu od jednog jajeta za kuglu, posle batina koje je popio u kokošinjcu, više mu nije padalo na pamet da diluje sa prodavcem sladoleda. Popodne je naš usnuli sokak budio sodadžija koji je sedeo na špediteru i držeći konjske kajase i kamdžiju, vikao iz sveg glasa, da ga čuje ceo kvart: „Navali narode, soda voda, soda voda”. Mušterije su mu vraćale praznu ambalažu i kupovale sodu u staklenim, litarskim i dvolitarskim sifonima, dok smo mi klinci, donosili čaše u koje nam je čika Nestor, kako se sodadžija zvao, točio kabezu iz male cisterne zakačene za špediter. Preko celog dana, našom i okolnim ulicama krstario je na paorskim taljigama, natovarenim lubenicama i dinjama, bostandžija koji je pozivao kupce galameći: „Bostana, bostana”. U najtoplijem delu dana sklanjao bi se ispod neke krošnje, ispregao dorata, bacao mu seno i pojio ga svežom vodom iz plehane kofe, koju smo mu mi donosili, u zamenu za dinju, sa pumpe ispred „Petefija”, u Ulici cara Lazara.
Moj drug i komšija Đole, koga smo zvali Đozli jer je nosio naočare, jednom je rekao, i to pred baba Grozdom i tetka Temirom, kako jedva čeka da se razboli, da bi mu mama ispržila jaja. „Iju, sine Đorđe, pa što ne kažeš da ti se jedu jaja, ta spremiće ti mama kajganu”, odmah je u priču uletela tetka Mira, da se ne bi raščulo po komšiluku kako joj je dete, i to još muško, bilo željno nečega. Ali bilo je dockan. Mislim da je Đozli po odlasku komšinica, zbog ove bruke, umesto jaja na oko, od keve dobio jaje ispod oka.
Eto, tako se živelo u Pančevu početkom šezdesetih. Vremena su bila siromašna, ali za nas decu bezbrižna, ušuškana i srećna.
