Slika prva: Žena sa tašnom
Idem na sastanak sa doktorom kovinske bolnice. Prolazim kroz bolnički krug. Okolo pacijenti u prepoznatljivoj bolničkoj odeći. Samuju. Ili pričaju. Drže se za ruke. Na klupi zatičem ženu u građanskoj odeći. U rukama joj tašna. Valjda, znak da ne pripada ovde. Ustaje i kaže „Eto, vidite svašta ima u božjoj bašti. Pogledajte ih. Ja sam ovde u poseti mužu. Do juče je bio s one strane zida, a sad se od ljudi razboleo”. Prepričavam doktoru ovaj susret. On se jetko nasmeja. „I ona je naš pacijent. Tako svaki dan. Znamo za njenu priču…” Dok razgovaramo, na vrata kuca neko. Ulazi mlađi čovek u bolničkoj pižami. „Doktore, molim da mi potpišete izlaznicu. Imam danas suđenje…” Doktor mu odgovara „Nije danas Milane. Sutra ti je zakazano. Vodim ja evidenciju”. Kaže da pacijent svaki dan dolazi na njegova vrata. Sa istom pričom.
Jedan drugi doktor, direktor ovdašnje bolnice, a kasnije i direktor bolnice u Pančevu, pričao mi je o svojoj viziji. Kako vidi Specijalnu psihijatrijsku bolnicu u Kovinu. Pacijenti ove sadašnje smešteni su u neuslovnim objektima stare austrougarske kasarne. Njena adaptacija trebalo je da humanizuje odnos i pristup prema pacijentima. Sa žarom je govorio i o potrebi inkluzije kao načinu njihovog lečenja. Uključenju u društvo. Zajednicu „s one strane zida”. To bi pomoglo njihovom ozdravljenju. Podsmehivao sam se, ironično. Doktore, dozvolite da se narugam vašoj ideji. Čuo sam mnoge sa „ove strane zida” koji bi rado obukli bolničku uniformu. Da pobegnu od „ludila” tegobne svakidašnjice. Od laži vlastodržaca, od mizerne pritvornosti većine. Rado bi promenili svoj „građanski“ identitet za bolničku biografiju. Kažu da su lažna istina i demokratija crni plašt vlasnika njihove duše i tela.
Slika druga: Ko kleveće i laže – i psuje
Sedim u zadnjem „magarećem redu” sale. Sednica Skupštine opštine Kovin. Gledam u temena odbornika. Trabanti. Lažni promoteri demokratije. Čekam da čujem obrazloženje smene Jovice Ivkovića sa mesta direktora lokalne turističke organizacije. Duguju to građanima. Ne dugo pošto su ga promovisali za rukovodioca javne firme, sad ga inkvizitorski, bezglasno „spaljuju” mutavim dizanjem ruku. Ko j..e gradjane i njihovo pravo da znaju sve. Nesretni J. I. stradao je na naprednjačkoj lomači. „Đenka je izgoreo”, SNS maratonci ponovo trče svoj suludi krug. Bezglasno, otimaju odbornički mandat Marijani Forai. Upotrebila je mozak, kao mašinu za razmišljanje. Teatar apsurda. Repriza predstave o „lažljivom Vukši”. Za govornicom je Srđan Vukša, nosilac opozicione odborničke grupe Promeni se za Kovin. Poznat po „filipikama”. Kovinska kopija atinskog Demostena. Poznat po oštroj osudi nosilaca naprednjačke vlasti. Ovdašnje političko podzemlje šapuće nam da je trojanac. Lažni opozicionar. Naš odgovor njima: Nismo Vukšini advokati. Podastrite bilo koji kompromitujući podatak za njega. Istražićemo ga. To kažemo i Zoranu Bradanjiju, šefu odboričničke grupe SNS. Za prvoimenovanog kovinskog demokratu sa govornice govori da je „politikant, manipulator i lažov”. Bradanji je ponosni srpski dobrovoljac. Lepo od njega. Sokolimo ga da iznese dokaze i „satre” Vukšu pred narodom. Neće. Ostaje dosledan kleveti. Izgleda da je teško biti fin i principijelan ako si naprednjak.
Građanka, revnosna slušateljka direktnih prenosa skupštinskih sednica, „revolucionarnog izuma” portala Kovinske info, priča nam da su se sednice lokalnog parlamenta pretvorile u kočijašenje i psovačnicu. „Čula sam jasno da je Bradanji, psovao majku Larisi Mikić, opozicionoj odbornici. Sedite na ušima, novinaru”, zlovoljno nam spočitava nemarnost. Nismo čuli. Bilo je sa mesta, kažu. Larisa Mikić nam potvrđuje. „Jeste, psovao mi je majku. Taj prenos su slušali i gledali moji roditelji”. A ostali građani, šta čekaju? Da padne plafon skupštinskog zdanja? Četke u ruke, okrečite skupštinu. Isterajte molere i muraliste što crtaju ikone uzurpatoru demokratije. I isterajte najgore među nama!
