„Hajduk u Beogradu” je stigao do Pančeva

Oživeti neku knjigu, adaptirati je za filmsko platno nije nimalo lak posao. A posebno nije lak posao ako je reč o romanu koji je bio i ostao voljen, na kome su odrastale generacije i generacije mladića i devojaka. Taj roman napunio je ove godine, verovali ili ne, četrdeset godina.

Dovoljno je samo reći Hajduk u Beogradu i svi će se prisetiti knjige koja je našem Pančevcu Gradimiru Stojkoviću donela veliku popularnost. Bilo je mnogih koji su se interesovali da ovom romanu podare i drugačiji život, da ga ekranizuju, međutim, autor ih je sve odbijao. Sve donedavno.

A onda se pojavio Milan Todorović sa svojom idejom i ogromnom željom da oživi lik čuvenog Hajduka i atmosferu osamdesetih, da sarađuje s piscem koji je nekada živeo u ulici u kojoj on živi i dan-danas. I ta ideja se ostvarila.

O duhu osamdesetih i simbolima Beograda

Film Hajduk u Beogradu osvojio je 15. novembra u Dvorani Kulturnog centra Pančeva sve generacije naših sugrađana i sugrađanki. Reditelj Milan Todorović i čitava ekipa, a posebno scenaristkinja Milica Konstantinović Stanojević, potrudili su se da ostanu verni knjizi. Međutim, uz odobrenje Gradimira Stojkovića, izmena u scenariju ima. Kako je autor filma naglasio, ovo delo je ipak njegova interpretacija knjige i mnogo ličnih detalja je u njega uneo.

Stripovi, disko-klubovi, domaća muzika, tada aktuelna kinematografska ostvarenja, simboli Beograda, priča o slozi i bratstvu i jedinstvu, različiti umetnički detalji, kostimi, vizuelni efekti – sve je to doprinelo da se oživi duh nekog drugog vremena. Duh zajedništva, ali i duh glavnog grada koji više ne postoji.

Bilo je lepo vratiti se na tren u osamdesete, podsetiti se drugačijih školskih dana, živopisnih nastavnika, različitih pedagoških metoda (koje nisu baš uvek bile prijatne), ali i prijateljstava koja su iz školskih klupa izrasla u prijateljstva za čitav život. Radnja filma je, shodno formatu, sažeta, a kraj potpuno drugačiji kako bi se Hajdukovo junačenje više istaklo. Iako pomalo duhovito i parodično, da li je za time bilo potrebe ili ne, ostaje na publici da proceni.

Jedan od velikih izazova bio je u samom tretmanu epohe, te su bila neophodna domišljata rešenja.

– Beograd se mnogo promenio, ništa više ne izgleda isto. Veoma smo se mučili da to realizujemo. Najveći problem bio je naći školu, jer su sve škole zamenile prozore i vrata, i sad imaju pe-ve-ce prozore i vrata, i to izgleda grozno. Sva sreća te smo našli Osnovnu školu „Đorđe Krstić”, u kojoj je inače sniman čuveni film Majstori, majstori. Uspeli smo da nađemo simbole koje bi Hajduk obišao u tom periodu. Jedini koji je bio u scenariju a koji nismo snimili jeste Skupština, zato što je prokleti Ćacilend ispred nje – rekao je reditelj i producent filma Milan Todorović nakon odjavne špice na platnu, naklona brojnih glumaca i glumica i burnih aplauza.

Prve ljubavi i uzbudljiv školski život

Publika je čula kako je izgledao kasting, koji su bili glavni kriterijumi u izboru pojedinih likova, kakav je bio osećaj snimati jedan ovakav film, ali i koliki udeo u ekranizovanju je imao autor popularnog romana. Reč Gradimira Stojkovića bila je presudna za odabir svih glumaca u filmu, i svakog nastavnika i svakog profesora.

Starije kolege i koleginice bile su blagonaklone i tople prema svojim mlađim glumcima i glumicama, uvek spremni da daju savet i obodre ih. A koliko je bilo zabavno na setu (u tih tridesetak dana podeljenih u tri etape), toliko je bilo i izazovno, jer je reč o velikom i složnom ansamblu.

O uzbudljivom školskom životu i velikim promenama u školskom sistemu, kao i o saradnji s mladom glumačkom ekipom koja im je davala vetar u leđa i inspirisala ih, govorile su dramske umetnice Ana Lečić i Milena Predić.

Posebno je poruka Pančevke Milene Predić bila precizna i koncizna i odjeknula je među mladim naraštajima u prepunoj dvorani Kulturnog centra:

– Deco, vašim i našim nastavnicima i profesorima su u poslednjih petnaest-dvadeset godina ukinuti čast i dostojanstvo. I to se nažalost desilo na štetu i vas i nas kao roditelja, i njih. Neka nas ovaj film podseti koliko su važni i nastavnici i profesori u našim životima.

Biti Hajduk velika je čast

Gligorije Pecikoza Hajduk, kao što znaju svi čitaoci i čitateljke Hajduka u Beogradu, ali i drugih romana iz Stojkovićevog serijala, nije ni u jednoj knjizi opisan. To je davalo mogućnost svakom čitaocu da bude i on sam glavni junak.

– Svako je zamišljao Hajduka kao samog sebe, ali su mi mnogo puta rekli da sam odlično uradio svoj posao i da je ispalo sve kako treba. Tu i jeste najveća odgovornost, jer sam prvo ekranizovano lice Hajduka. Mislim da će deca dok čitaju knjigu sad zamišljati moj lik, što je velika čast – rekao je mladi glumac Todor Jovanović, koji je, prema sopstvenom priznanju, veću tremu imao te večeri u Pančevu nego na promociji filma u Beogradu.

On je dodao da je snimanje proteklo u divnoj atmosferi i da je kompletna ekipa mladih glumaca i glumica ostala bliska i posle snimanja. Hajduk u Beogradu podario mu je drugare za čitav život, a ovdašnjoj filmskoj sceni ostvarenje koje će vratiti sve generacije u bioskop. Od toga kako će proći ovaj film zavisi i kako će se razvijati dalji planovi reditelja Milana Todorovića. A on je voljan da snimi još nekoliko nastavaka Hajdukovih avantura, jer Hajduk ima šta mladim naraštajima da poruči.

Pored Todora Jovanovića, u filmu igraju, između ostalih, Sofija Trifunović, Vera Ćetković, Martin Zoričić, Andrej Kostjukov, kao i poznata imena domaće glumačke scene: Sloboda Mićalović, Dragan Mićanović, Nikola Kojo, Jelica Sretenović, Pavle Jerinić i mnogi drugi dramski umetnici i umetnice.