Peta godina u naprednoj Kovačici (2): Izgubljeno vreme

Iako se, dakle, ljudi kod nas odlikuju slabim pamćenjem, ima i onih koji se još uvek sećaju dolaska naprednjaka na vlast u Kovačici, krajem oktobra 20'15. godine. Pošto je zbog pandemije koronavirusa, za ozbiljnije države i za ozbiljnija društva, ova godina već izgubljena, može se već sada – šest meseci ranije – otprilike svesti računi o petogodišnjoj vlasti bržih, jačih i boljih u ovoj južnobanatskoj opštini

Janko Takač
Objavljeno 27.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Mračili smo dovoljno u prvom delu teksta, ali fer je reći, bilo je tu i komičnih priča!

Prva je ona priča o tome kako su za potrebe preuzimanja vlasti u Kovačici iz centrale SNS-a prvo i pre svega zvali predsednika OO DS-a Miroslava Krišana – koji je tada bio i predsednik opštine Kovačica – sa idejom da ceo OO DS pređe u SNS i da se valjda nakon toga sve nastavi po starom, s time što bi ovaj dosadašnji OO SNS-a bio raspušten zbog nesposobnosti i slabe kadrovske situacije. Miroslav Krišan je to – kao čovek koji je u tom momentu član DS-a dve decenije – odbio, pa je ovima iz centrale SNS-a ostalo samo da ipak pokušaju nešto da urade sa ljudima koje imaju u Kovačici.

Druga je gorko-slatka. Nažalost, velika je tragedija to što su mnogi ljudi koji su bili u DS ili su bili simpatizeri i glasači DS u prethodnih pet godina otišli iz Kovačice i više nema ko da pamti, nema ko da se bori, ko da govori, ko da piše, prosto nema ljudi koje bi više bilo briga za sve ove kovačičke lanjske snegove… Komična strana ove priče je ta što se sada i mnogi ljudi koji su onomad bili ključni ljudi u pomaganju da SNS dođe na vlast i da se „zli žuti” konačno skinu sa vlasti u Kovačici – danas isto tako nalaze u inostranstvu, gde isto tako kao i njihovi poraženi neprijatelji, sa bezbedne daljine i egzistencijalno zbrinuti, sada odande zdušno pljuju po SNS-u, Vučiću, Nikoliću, naprednjacima… Da li se iko od svih tih korisnih idiota ikada pokajao, to ne znamo.

Treća i najslađa priča je ta što su vremenom i u Kovačici – kao i u mnogim drugim gradovima – kadrovi koji su bili SNS pre dolaska na vlast, malo po malo bivali skrajnuti u korist preletača iz drugih stranaka, neretko baš iz stranaka koje su činile vlast onda kada su bivši radikali tj. naprednjaci bili ljuta i večno ozlojađena opozicija… Tako su na neke od direktorskih pozicija po kovačičkim ustanovama umesto naprednjačkih prvoboraca – od kojih neki još pamte dane u SRS – postavljani kadrovi koji su u SNS došli tek nakon što je bitka već dobijena i koji su u vladajuću stranku došli iz upravo njima omražene DS. U principu, ispostavilo se i ovde da u SNS – dakle bivšim radikalima – nije bilo ljudi koji su sposobni da preuzmu odgovorne funkcije pa je onim običnim glasačima i aktivistima napredne stranke postalo jasno da im je to i takvo osvajanje vlasti ispalo pomalo besmisleno, ako će se na vodeće funkcije na kraju vratiti oni protiv kojih su se borili, i biće na kraju veći naprednjaci od njih!

Ali posvetimo se ipak sadašnjost! Vidljivo je iz današnje perspektive da od promene vlasti, dakle već petu godinu, Kovačica uglavnom tavori – malo šta se promenilo na bolje, malo šta se menja na bolje. Tokom minulih desetak godina iz cele opštine ljudi intenzivno odlaze za poslom i boljim životom u inostranstvo s tim što je u poslednjih pet godina taj odliv postao tako izražen da se to vidi u svim segmentima funkcionisanja naše opštine. Ulice su sve praznije, sve je manje dečje graje na igrališima, sve je manje mladih po parkovima, prazne su pešačke zone, a kafići su češće prazni nego puni. Dešavanja u kulturi su zamrla (recimo pozorišna trupa KOKRAM je izbačena iz svojih prostorija u Domu kulture i danas je njena sudbina krajnje neizvesna, o čemu smo takođe pisali), a sportske manifestacije koje su Kovačicu stavljale na mapu poput Kovačičkog polumaratona stavljene su „na led” (četvrti Kovačički polumaraton je otkazan još početkom godine).

Ljudi koji su ostali ovde, zlopate se i dalje tragajući za poslom u Beogradu (desetak autobusa dnevno samo iz Kovačice i Padine), a ono što radi u samim mestima radilo je i u vreme prošlih vlasti (poljoprivreda, trgovine, preostali kafići, proizvodnja i ugradnja PVC stolarije…). U proteklih pet godina malo šta je novo otvoreno a da zapošljava veći broj naših sugrađana, dok je sa druge strane dosta toga krahiralo, propalo, nestalo. Tako su, recimo, otvorene nove dve sportske kladionice, ali je zato pre par godina do temelja izgoreo veliki salon nameštaja sa proizvodnjom koji je zapošljavao par desetina ljudi. Nisu retki lokali u samom centru Kovačice koji su prazni, nema nikoga ko bi ih zakupio i pokrenuo neki posao u njima. Zbog odlaska ljudi u inostranstvo, već duže vreme je upadljiv manjak radne snage – zidari, vodinstalateri, stolari, električari, pa čak i obični fizički radnici nedostaju. Pa sad, čak i kada bi se ovde otvarao neki veći pogon, pitanje je ko bi radio tamo…

Od investicija koje možemo vezati za ovu bržu, jaču i bolju vlast, pomenimo prvo onu najveću – gasifikaciju. Opština Kovačica je bila jedna od poslednjih vojvođanskih opština koje nisu bile gasifikovane i konačno je pre tri godine potpisan ugovor sa Srbijagasom i Promon grupom iz Novog Sada o gasifikaciji. Gasifikacija cele opštine vredna milijardu i po dinara je počela i sada je već skoro privedena kraju, ali domaćinstva u Kovačici još uvek nemaju gas, ni ideju o tome kako će se, kada će se i pod kojim uslovima će se obaviti priključivanje na mrežu (pominje se cena oko 850 eura po priključku), jer će po završetku radova „sve biti na Srbijagasu”. Iste godine je dodeljeno četrdeset miliona dinara za završetak izgradnje fabrike vode zahvaljujući kojoj će Kovačičani piti najzdraviju vodu iz vodovoda u rangu flaširane vode. Rađena je kansije i neka rekonstrukcija vodovodne mreže, ali, avaj, aprila 2020. voda u Kovačici ni iz daleka ne izgleda kao flaširana… Izgrađena je prilično skupa pešačka zona u centru Kovačice, na potezu od zgrade suda do semafora u lici JNA. Radi se o prilično dubioznom projektu o kojem smo ranije ovde već pisali pa se nećemo duže posvećivati ovoj temi. Ali, da ne mračimo, bilo je i pozitivnih pomaka, mnoge građane Kovačice obradovala je činjenica da je konačno popravljeno – tojest instalirano novo – ulično osvetljenje. Ne mora se dakle više bauljati po potpunom mraku kada padne noć. Od manjih investicija u mestu Kovačica pomenimo i to da je u jesen 2018. između Galerije naivne umetnosti i Mesne zajednice sagrađena mala suvenirnica – potrebna radi prodaje suvenira turistima koji posete GNU i Kovačicu – ali ova ni dan danas nije u funkciji…

Sve u svemu, prvi kompletni mandat naprednjačke vlasti u Kovačici završiće se bez nekog ekonomski impresivnog ili čak upadljivijeg napretka za građane ove male i siromašne južnobanatske opštine. Za svo to vreme, lokalni parlament se pretvorio u glasačku mašinu kojoj nedostaje samo zvonce za pravilno glasanje. Poslanici se sastaju nekoliko puta godišnje da usvoje budžet, rebalanse, neke planove, da biraju članove raznih odbora… Na sednicama koje traju po sat vremena se nekad usvoji i tridesetak tačaka dnevnog reda! Malobrojna opozicija (DS i LSV) veoma retko učestvuje u radu ovako obesmišljenog lokalnog parlamenta.

U situaciji kada ekonomija stagnira ili propada, kada se stiče utisak da se stvari ni u jednom aspektu nikako ne miču sa mrtve tačke, kada politički, društveni i kulturni život potpuno zamru, kada mediji i svi misleći ljudi prestanu da obavljaju svoju veoma važnu ulogu, tada se kod običnih ljudi gubi nada da postoji mogućnost ikakve stvarne promene ovakvog stanja stvari. Ljudi prestaju da se nadaju nekoj boljoj i lepšoj budućnosti i počinju da za sebe i za svoje najbliže smišljaju alternative. I to se ovde jasno vidi – mladi ljudi, obrazovani ljudi, svi oni sposobniji i ambiciozniji odlaze odavde, neki u velike gradove a neki u inostranstvo, po pravilu na put bez povratka. I nije to baš tako crno, jer da ne odlaze odavde, nemoćni da promene svoju situaciju, ljudi bi se odali raznim oblicima socijalnih devijacija – alkoholizmu, narkomaniji, delinkvenciji, kriminalu… Ovako je ipak mnogo bolje. Za sve nas. Jednom kada se ode i vidi uređenije društvo, bogatija ekonomija, kada se oseti život sa manje stresa a sa više prilika i mogućnosti, niko normalan se ne vraća na ovo u čemu sada živimo… Nema nostalgije za siromaštvom, nezaposlenošću, nema nostalgije za političkim previranjima i ovakvim političkim partijama, za stranačkim zapošljavanjem, ponižavanjem, preletaštvom, satanizacijom, sluđivanjem! Nema nostalgije za ovakvim medijima, za rijalitijima, za polusvetom sa TV ekrana… I to znaju ne samo oni koji su odavde otišli jer nisu mogli da trpe život pod naprednjacima, to sada znaju i oni koji su nekad bili naprednjaci a sada su isto tako negde van Srbije, negde gde sa bezbedne daljine vide u čemu su učestvovali „onih dana” i prate u šta su se dosad pretvorili ovo društvo i ova država…

A prolazi tek peta godina! Ko preživi, pričaće.

Ostavi komentar

  • (not be published)