Svake subote ujutru obavezno idem na veliku pijacu. Ako nekada to preskočim, cele sledeće nedelje mi nešto nedostaje. I ne samo u frižideru i špajezu. Iako me Goca ubeđuje da sve to što kupim na

Godine 2004. sam odlučio sam da posetim Srbiju, 16 godina nakon što sam je napustio. Neposredni povod je bila proslava očevog 80. rođendana. Tokom te posete obišao sam Institut za mentalno zdravlje gde sam se

Silom prilika taj rad je započeo kao mala organizacija dvoje ljudi, Kamil Trasko i ja. Uprava bolnice je bila verna svojoj reči, tako da mi je dozvolila da iznajmim istu kancelariju u kojoj sam do

Moje najbliže saradnice bile su dve dame: Kamil Trasko i Roz Pomenvil. Bolnička administracija je shvatila da mi je, zbog visoke produktivnosti i broja pacijenata koje sam lečio, bila potrebna pomoć sekretarice. Kamil mi je

U Providens sam stigao sredinom juna 1996. godine. Moje radno vreme je bilo podjednako podeljeno između ambulante u krugu bolnice i klinike-satelita u susednom gradu Vorviku, do koje se stizalo posle 20 minuta vožnje. Bio

Krenem tu pre neki dan da se vidim sa Boškom, svi znate Boška, stanuje tu u Branka Radičevića, al’ ga niko ne zove po imenu, nego Bocko, igrao rukomet pre trijes godina za „Dinamo”, ubadao

Sledeće 1995. godine zainteresovao sam se za kreativnost i njenu povezanost sa mentalnim zdravljem i bolešću. Odlučio sam da organizujem seriju od četiri predavanja na Konkordija koledžu u Morhedu. To je susedni grad, odvojen od

Na nekadašnjem hipodromu, na kome smo gledali kasačke i galopske trke, niklo je naselje Mladost, a ispred njega, na mestu našeg prelepog sportskog centra, do ’78. godine, nalazilo se igralište FK „Železničar”, u čijem podmlatku

Sada je sve bilo lakše. Bio sam dobitnik „zelene karte” koja mi je omogućavala stalni boravak i posao. Što se tiče posla, bio je odličan, i sastojao se od lepog spoja kliničkih, obrazovnih i istraživačkih