U bašti Narodnog muzeja Pančeva odigrao se književni susret sa jednim krajnje renesansnim autorom. Malobrojni ali entuzijastični fanovi Marka Brakovića (susret je dobacio do najviše tridesetak učesnika) su imali priliku ne samo da poslušaju, već i da razgovaraju sa piscem koji se oprobao u nekoliko književnih formata, bubnjarem sa bogatim muzičkim iskustvom, TV licem i možda pre svega istaknutim influenserom u oblasti psihoterapije.
Marka pored harizme, temperamentnog i (po sopstvenom ponositom priznanju) narcisoidnog karaktera krasi dražesna neposrednost u komunikaciji koja je doprinela da susret prođe u intenzivnoj razmeni sa publikom o temama vezanim za ljubavne veze, brak, razvod, gubitak… Marko je takođe veoma odvažan govornik tako da je već na početku susreta bez ustručavanja uputio savet prisutnim muškarcima da redovno masturbiraju svaki dan čak i ako su u vezi ili braku jer je to presudno za muško zdravlje. Publiku su pak većinski činile srednjovečne žene i stvarno je šteta što nije jasno odgovorio na stidljivo postavljeno pitanje da li se isti savet odnosi i na žene u braku, ali živa rasprava kojoj je umnogome doprinela i moderatorka iz Doma omladine, Simona Stanković, prosto nije dozvolila da se ova škakljiva tema adekvatno zaokruži.
Književni susret je na žalost samo manjim delom bio posvećen Markovim knjigama koje su bile u senci saveta iz njegove psihoterapeutske prakse. Kao savetodavac Marko je uglavnom OK; ako se dvoumite da li da prihvatite medicinski savet od dr Nestorovića ili ljubavni od terapeuta Brakovića, deluje mi da ćete imati više sreće sa Markom, ali ovo je prilično nisko postavljena lestvica. Markove ideje su serija prilično zdravorazumskih i često banalnih izjava tipa Jedina konstanta u životu je promena!, garniranih sa nezanemarljivom količinom somnabulija. Kao neko ko se profesionalno bavi naukom nisam mogao da se otmem utisku da Marko ne razume baš najbolje šta pojam nauke tačno znači. Jedna od nesmotrenijih konstatacija koje smo imali prilike da čujemo bila je da su velika dela koje vidimo oko nas (od arhitekture i umetnosti pa do sportskih dostignuća) ostvarili narcisi. Na pitanje iz publike da pruži konkretnu referencu za ovu smelu tvrdnju, Marko je odvratio kako je to saznao od srpske istorije. Mene lično ovakvi odgovori mnogo više asociraju na razgovore sa beogradskim taksistima nego na naučno potkovane stručnjake, ali možda samo ja ne umem da adekvatno komuniciram sa srpskom istorijom.
Nije ni važno, bitno je da je Dom omladine omogućio pančevačkoj publici druženje sa omiljenim autorom koja na njega ima puno pravo i u kome je svakako uživala. Ono što je sporno je način na koji je ovaj susret realizovan. Markov književni susret (a još malo pa i seansa sa publikom) je organizovan u okviru pozorišnog Ex teatar festivala i na neki način predstavlja paradigmu namerno izazvane krize u koju je festival gurnut. Ujedno je i presudni razlog zašto Marko dobija toliko prostora u ovom tekstu.
Marko je u okviru našeg festivala, koji se u svojih pola veka postojanja bavio AVANGARDNIM, MODERNIM i EKSPERIMENTALNIM pozorištem, dobio ulogu da bude filer između predstave za decu na temu muvanja i vodvilja koji se bavi problemima u braku. Anonimna selektorka ili selektor festivala su nastavili putem njegove devastacije kojim hrle od kada su počeli studentski protesti. Već dve godine na programu su mahom banalne, konvencionalne i ponekad smrtno dosadne predstave, tezge mediokritetskih glumaca, vodvilji, kabarei, razna recitovanja, kazivanja i pevanja. Kada bi postojalo pomeranje granica prosečnosti, to bi bio jedini uspeh njegovih organizatora, jer ove predstave ne bi bile avangarda ni da su postavljene pre 100 godina. Jedina novina koju smo ove godine dobili je jedan svaštarski zaokret koji je u program uključio: mamografski pregled, prikazivenje kratkog i dokumentarnog filma, kao i gorepomenuti atipični književni susret. Ako se deficit laganih komendija i pripovedačkih pilula za spavanje maskiranih u monodramu nastavi, hoće li se Ex teatar pretvoriti u kompletan vašar samo da bi se popunilo vreme i namakla (mahom starija) publika?
Najvažnije pitanje nadilazi sudbinu Ex teatra: zašto smo opet dobili ovako loš festival, perfidno izopačenje ideje koja je dovela do njegovog stvaranja i hrabre posebnosti koja je mogla da se meri sa beogradskim međunarodno priznatim Bitefom?
Nije u pitanju nesposobnost direktorke Doma omladine i zaposlenih u toj kući, jer je ista ta ekipa nakon odlaska mnogogodišnje selektorke festivala uspela da napravi odličan program u godini pre nego što se desilo ubistvo ljudi ispod nadstrešnice u Novom Sadu. Zašto onda nakon tog zločina Dom omladine pravi toliko loših odluka (na netransparentan način) tokom osmišljavanja programa Ex teatra? Za ove dve godine napravljene su mnoge odlične, izuzetno relevantne, angažovane predstave van tema koje se bave muško-ženskim odnosima, reproduktivnim zdravljem i srpskim prosvetiteljima, za koje bi najprirodnije bilo da se nađu baš na repertoaru našeg festivala, međutim, ispalo je da nijedna od njih nije uvrštena.
Prebacimo se sa hipotetičke ravni na empirijski utvrđene činjenice, Marko bi ovo verovatno okarakterisao ovaj prelaz kao (naučni) eksperiment, što je ujedno i ključna reč u motou ovogodišnjeg festivala.
Zborovi su samo dan ranije na tribinu u centru grada doveli Anu Mirković, psihološkinju pred kojom se okupila desetostruko veća publika. Ako je cilj da se napravi susret sa popularnim piscem, mogli su da dovedu i sudiju Majića čija fan baza takođe višestruko nadilazi Brakovićevu. Ali nisu ih pozvali, kao što nije dovedena nijedna predstava koja ne živi u paralelnom univerzumu u kome se prethodne dve godine nisu desile i čiji glumci otvoreno podržavaju studente. Ovi ljudi i ovakvi sadržaji su nepodobni i zato se neće naći na Ex teatru, a ceo državni aparat je upregnut u njihov progon sa čitave kulturne scene naše zemlje.
Sudbina Ex teatra se u ovom trenutku stvarno ne razlikuje od sudbine celokupne srpske kulture. Nepodobni su sadržaji, ali još više njihovi autori ako su makar i nagovestili da im je pozivanje na odgovornost zlikovaca iz vlasti važno. Umetnici sa kičmom su često i umetnici sa najvećim talentom, a kada se institucije na svim nivoima upregnu u zatiranje njihovih dela, van nezavisne scene servira nam se u najboljem slučaju otužna osrednjost.
Kada sam pri kraju književnog susreta upitao Marka da prokomentariše njegovo učešće u Ex teatar festivalu u gorepomenutom kontekstu, on je postao vidno uznemiren. Hoću reći da Marko očigledno nije ćaci, ali ne mogu da ne primetim da nije baš ni toliki antisistemski lik kakvim sebe verovatno zamišlja. Postoje sredine u kojima bi bilo pank to što se pojavio pred publikom sa minđušom u uhu, raskopčanom belom košuljom i što je pantalone zamenio bermudama, ne bi li nam bez zadrške odgovorio na svako pitanje o ljubavi i seksu koje smo želeli, a nismo imali koga da pitamo. Međutim, to mesto nije pozornica na Ex teatar festivalu. Već su generacije mojih roditelja (dok se to zvalo Festival novih teatarskih formi) videle na sceni svaki mogući polni organ i prateće polne radnje. Poražavajuće je što Marko u Pančevu nije pomerio čak ni granice provokativnog.
Dok je Marko u organizaciji Doma OMLADINE delio životne, ljubavne i seksualne savete publici u kojoj nije bila skoro nijedna osoba koja nije ćelava, proseda ili ofarbana, omladina je bila negde drugde. Između ostalog i na skupu podrške kolegi Andreju Tanku koji se paralelno odvijao samo par stotina metara dalje od našeg književnog susreta. Marko ako je i stigao na njegov početak nije ništa od toga podelio na svojim mrežama. Umesto podrške studentima njegovi pratioci ispratili su kako je prošla Markova poseta spa centru hotela „Tamiš”. Ja lično ne zameram Marku što je napravio ovaj izbor u svojoj influenserskoj praksi, jer da je uradio suprotno ne bi više bio TV lice u zemlji pod ovim režimom, kao što ne bi bio podoban da se između ostalog pojavi ni na našem pozorišnom festivalu. Isto tako direktorka Doma omladine bi ekspresno izgubila svoju poziciju, a svi zaposleni pod ugovorom i svoje poslove kada bi se usudili da rade svoj posao dobro kao što su već pokazali da umeju. Međutim, pošto živimo u zemlji čiji (uskoro bivši) predsednik vidi sebe kao njihovog apsolutnog gospodara, a njih kao svoje partijsko roblje, neće nam biti dopušteno da do nas zaluta ijedan nepodobni autor ili njegova umetnost.
Kao što razumem instinkt za samopreživljavanje svih aktera ovog teksta, isto tako odbijam da živim u iluziji da je program koji su nam servirali dobar, normalan i na koncu merilo njihovih realnih dometa i mogućnosti. Njima će biti još lakše kada im smenimo nametnutog Gazdu koga je toliko zabolela poruka koja je ekspresno i po svaku cenu morala biti uklonjena sa balkona privatnog stana u Beogradu: STUDENTI SE BORE I ZA VAS!
