Godine rada u veteranskoj bolnici i Univerzitetu Severne Dakote (drugi deo)

Fargo je bio moj dom predhodnih osam godina i napuštao sam ga sa pomešanim osećanjima. Nije bilo lako oprostiti se od zajednice koja me je prihvatila raširenih ruku i pružila najbolje što je mogla. Blizina i podrška koju sam iskusio u Fargu bili su bez premca u mom dotadašnjem životu

Objavljeno 06.08.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Sledeće 1995. godine zainteresovao sam se za kreativnost i njenu povezanost sa mentalnim zdravljem i bolešću. Odlučio sam da organizujem seriju od četiri predavanja na Konkordija koledžu u Morhedu. To je susedni grad, odvojen od Farga Crvenom rekom, koja je u isto vreme granica između Severne Dakote i Minesote. Pored toga, pripremio sam predavanje na univerzitetu predstavljajući umetnički genij Edvarda Munka, norveškog umetnika, oca ekspresionističkog umetničkog stila. On je bio i ostao dostojan subjekat za psihijatrijsku analizu zbog psihičkih tegoba i detaljnih opisa unutrašnjih stanja koja su ga pokretala na stvaralaštvo u njegovom prepoznatljivom stilu ekspresije sirovih i intezivnih osećanja.

Novi posao

Nakon što sam prestao da radim sa dr Liznijem, počeo sam da tražim novu opciju za privatnu praksu. Nova grupa se formirala kao rezultat zatvaranja bolnice Sent Anzgar u Morhedu. Potpisao sam ugovor da radim dva popodneva nedeljno. Na tom poslu sam imao dovoljan broj jako motivisanih pacijenata. To je stvorilo priliku da se bavim profesijom na optimalan način u ambulantnim uslovima. Imao sam slobodu da sprovodim detaljne dijagnostičke procene uz vođenje obimne dokumentacije. Nažalost, ponovo su se umešale financijske poteškoće, tako da je i ovo preduzetništvo bilo osuđeno na propast. Za mene je to došlo u pravom trenutku jer sam bio u procesu napuštanja Farga. Dobio sam dobru novčanu otpremninu od klinike za mentalno zdravlje Hartlend, koja je preuzela financijske obaveze predhodne grupe.

Bolest i smrt dr Stadera

Nažalost, 1995. godina je imala i jedan tužan događaj. Dr Staderu je dijagnostikovan agresivni ne-Hočkinov limfom. Pokušana je transplantacija koštane srži, ali nije bila uspešna. Hemoterapija je samo privremeno bila od pomoći. Nekoliko puta je ležao u bolnici, a zatim je preminuo. Bio je to ogroman gubitak za njegovu porodicu, naše odeljenje, univerzitet, pacijente, kolege i zajednicu uopšte. Dr Stader je bio čovek renesansne širine i interesovanja, sa detinjom radoznalošću, i dubokom empatijom za druge. Izgradio je odsek za neuronauke dovodeći različite stručnjake i nastavno osoblje sa ciljem interdisciplinarne kolaboracije za koju je verovao da je neophodna za dalji razvoj neuronauka. Na ličnom nivou, moja tadašnja supruga i ja smo bili zahvalni njegovoj podršci i ulozi vezanoj za naš dolazak i ostanak u Americi. Iste godine po dolasku u Ameriku pozvao nas je u svoj dom na prvu proslavu Dana zahvalnosti. Njegova velikodušnost i pažnja su bili bezgranični. Uvek je bio spreman da sasluša i da savete podrške. Zbog svih pomenutih a i mnogih drugih karakteristika zauvek ću mu biti zahvalan.

Problemi dr Stejtona

Dr Stader je bio moćni zaštitnik dr Stejtona. Nakon njegove smrti, dr Stejton je odmah postao izložen napadima administratora. Bio je jedinstvena harizmatična ličnost, ali ne po ukusu konzervativaca na univerzitetu. Prvo je bio lišen uloge direktora specijalističkog programa a onda i profesora univerziteta. Sledeća po redu je došla njegova pozicija šefa psihijatrijske službe u veteranskoj bolnici. U to vreme me je direktor veteranskog medicinskog centra pozvao na razgovor i upitao koje je moje mišljenje o dr Stejtonu. Pohvalio sam ga i kao osobu i kao profesionalca. Ubrzo nakon toga, direktor me je zapitao da li sam zainteresovan da postanem vršilac dužnosti šefa psihijatrije. Pristao sam, nadajući se da ću nekako uspeti da zaštitim dr Stejtona od gubitka posla. On je cenio moju lojalnost. Bilo je evidentno da se zli ljudi okupljaju oko njega i napadaju ga punom parom u trenucima njegove najveće slabosti. Uopšte mi se to nije dopalo, ali nisam imao mogućnosti da učinim više za njega.

Nova uloga

U mojoj novoj ulozi trudio sam se da dalje razvijam psihijatrijsku službu. Uspeo sam da zaposlim dva nova psihijatra, dr Abota, člana fakulteta koji se nedavno vratio sa usavršavanja za lečenje bolesti poremećaja ishrane u Mineapolisu, i dr Karlsona, nakon što je završio specijalizaciju. Obojica su bili izuzetni stručnjaci tako da je naša psihijatriska služba njihovim dolaskom postala jedna od najkvalitetnijih u gradu Fargu. Otprilike u isto vreme, moja supruga mi je predložila da se preselimo u jednu od država Nove Engleske. Bila je umorna od sibirskih hladnoća i stila života na srednjem zapadu. Nije mi smetalo da ostanem u Fargu, ali na mene je snažno uticalo ono što se dešavalo dr Statonu, pa sam pristao. Iako je moja karijera cvetala u Fargu, bio sam spreman da pokušam da nađem moje mesto pod suncem u konkurentnijoj sredini Istočne obale.

Bolnica Batler

Otkrio sam da privatna psihijatriska bolnica Batler, jedna od najstarijih u zemlji, proširuje svoj ambulantni program i namerava da zaposli psihijatra za tu svrhu. Prijavio sam se na konkurs i pozvan sam na razgovor januara 1996. godine. Pripremajući se za intervju, napravio sam registrator sa preciznim i detaljno kategorisanim informacijama. Posebno sam obratio pažnju na pisanu ličnu izjavu koja je predstavljala moja razmišljanja i iskazane vrednosti u zaštiti mentalnog zdravlja i lečenju mentalnih obolenja. Portfolio je bio moj pokušaj da se plasiram na najbolji mogući način. Tako nešto nije bila uobičajena praksa u mojoj profesiji, ali sam se valjda inspirisao umetnicima kojima sam bio okružen. Tokom intervjuisanja sa mnom su razgovarale brojne zainteresovane osobe, a uveče smo izašli na piće i večeru u najbolji restoran grada Providens. Nakon što su svi intervjui završeni, vratio sam se u Fargo. Čekao sam sve do aprila 1996. godine kada su me zvaničnici Batler bolnice pozvali na drugi razgovor. Ovog puta je sve bilo jasnije i detaljnije. Bio sam jedini kandidat pozvan po drugi put, na završnu procenu. Ponuda za posao je ubrzo bila na stolu i ja sam ju odmah prihvatio.

Odlazak iz Farga

Fargo je bio moj dom predhodnih osam godina i napuštao sam ga sa pomešanim osećanjima. Nije bilo lako oprostiti se od zajednice koja me je prihvatila raširenih ruku i pružila najbolje što je mogla. Blizina i podrška koju sam iskusio u Fargu bili su bez premca u mom dotadašnjem životu.

Bio sam zahvalan na oproštajnim proslavama koje su organizovali moji prijatelji dr Stejton i dr Vonderlik u svojim kućama, kao i zvaničnici veteranske bolnice i Univerziteta Severne Dakote u atrijumu zgrade Medicinskog fakulteta. Izrečeno je mnogo lepih reči i lepih želja. Setio sam se primedbe dr Vonderlika upućenoj meni na tom oproštajnom prijemu. Rekao je sa tugom u glasu „Gubitak za nas i dobitak za bolnicu Batler i Braun univerzitet”. Najlepše priznanje od prijatelja kojeg sam napuštao. Dr Olafson, pomoćnik dekana za jugoistočni kampus u Fargu, poklonio mi je monografiju Severne Dakote. Čuvao sam je tokom godina provedenih u Rod Ajlandu i vratio se sa njom u Fargo 2005. godine.

Udaljavao sam se od gostoprimstva i ljubaznosti srednjeg zapada u uranjao u takmičarski duh Nove Engleske. Dugovao sam zajednici u Fargu sve što sam postigao u Americi. Bio je to najintenzivniji formativni period za mene. Postao sam američki psihijatar i nastavnik na univerzitetu. Moja porodica je porasla. Dve prelepe ćerke su širile svoja krila. Kupili smo prvu kuću u kojoj smo se osećali kao kod kuće. Sada smo sve to ostavljali iza sebe i preuzimali novi rizik. Krenuli smo u drugačiji svet u kome je trebalo još jednom da se dokažem.

Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)