Krenem tu pre neki dan da se vidim sa Boškom, svi znate Boška, stanuje tu u Branka Radičevića, al’ ga niko ne zove po imenu, nego Bocko, igrao rukomet pre trijes godina za „Dinamo”, ubadao golove kao da je puc’o iz ručnog bacača, a ne iz ruke, pa ga svi zovu Bocko. Imamo neku šemu da gurnemo par tona peleta tu nekim likovima, vidiš da se ne zna kakva će zima da nam bude, a čim ti Brnabićka kaže da će da ekonomski i energetski bude sve u redu, pakuj ogrev u šupu. Da skratim priču, dogovorimo se da se nađemo u „Formi”, voleli smo kao mladi da sedimo kod Bore Govnara, ali od kad Bora umro, pa ne radi kafana, srećemo se u komšiluku.
Doš’o ja malo ranije, peške, ovamo, od „Ristića”, trebalo je da obiđem baka Stanu, ali zadremala, pa rek’o da je ne budim, pa stojim tu na ćošku kod banke, i gledam, očima ne verujem: Ogradili trakom deo trotoara da se ne odvali fasada Štapske zgrade, nekom će na glavu da padne. E kad je stiglo dotle da je i crkvena zgrade stala da se osipa, pomozi nam Bože i devico Marijo. Bitno da su na „Hedonist” natandarili one nosače tende, što na ništa ne liče, a objekat pod zaštitom države. Mislim se, kakva država, takva i zaštita, nikakva.
Okrenem se ka Parku, a tek ono sačuvaj Bože, kad smo već kod Boga, to parče između PIK-a „Tamiš” i Sindikata k’o zatvorsko dvorište da je: tek po neka klupa da se sedne, nit nekog hlada, dok se one Danilove višegodišnje sadnice ne razbokore, nit kante za otpatke, osim onih što glume žardinjere na spomeniku palih za otadžbinu u ratovima vođenim van Srbije, je l’, al’ to se ne računa, nit kante za pseću kaku, nit rondele s cvećem, nit onih putokaza za gde je šta, nit poštanskog sandučeta, makar kao ukras da stoji, nit table ili valjka za plakate i objave, nit češlja za bicikle, o stazi ni govora… Il’ će za sve to da sledi nova javna nabavka il’ javno-privatno partnerstvo? Nikakve ideje, logike, šika, stila, elegancije, nikakve vizije šta su hteli sa tim prostorom u centru centra grada, baš mi nije jasno. Skinuli čitave slojeve istorije, tradicije, baštine, i najgore, nigde emocije, ja mlad da sam, nikad ne bih tu zakazao randevu nekoj cici ili pivo s društvom tu na tom mestu, šta bi me privuklo, betonski plato? Poređali one gole prostačke ploče u dve boje i nikakvoj šari, al’ mora da bude prostačka ploča i prostačka šara kad prostulji vode grad. Posle se mislim, ko je išao kod Maje na friziranje ako ovako nema osećaj za estetiku? Pa i da se ondulira frizura treba neki doživljaj lepote, zar ne?
Okrenem se na desno, tamo gde su postavili dečije igralište ispred SDK. Mislim se, kojoj to firmi prave promet, koja prodaje te skalamerije? Dobro, za ploče je jasno, to oni nji’ovi iz Gradkombilta nasipaju rizlu i popločavaju na veliko svud po gradu, samo da bi naduvali fakture. Ali ko valja klackalice i kućice? To igralište em ljudima pod prozorom, em roditelji džedže uokolo, em zatvorilo pristup „Sejaču”. Pa ta statua traži prostor, traži pogled, traži prilaz, a oni baš tu nabili igralište. Kao i ono kod Muzeja, koji stručnjak je to smislio? Šta je falilo da igralište ostane gde je bilo, kod „Slobode”? E, al’ onda nema troškova betoniranja, štemovanja, premeštanja, ko zna čega sve u specifikaciji…
Okrenem se još jedared, pa mi puče pogled na Zmaj Jovinu. Mislim se, evo, predlažem Aci Frizurici, Maji Menadžerki, Slavčetu, Čika Joci i Resanoviću: Što ne uzmu da rekonstruišu i Zmaj Jovinu? Pa šta ako je renovirana 2012. godine? Prvo, ne uklapa se podloga, tu su ostale one nepravilne kockice, koje su dignute iz ostatka parka, ostalo još u onom kraju od „Porta” ka Staroj pošti, to će dogodine da sredi Gradkom. I kad su ih već digli, što ih nisu presložili kod Stare bolnice, tamo je takva kocka, nego bacili il’ se njima neko njihov okoristio. Lepo da provuku ove nji’ove nikakve, kad su već mašine i radnici tu, bog da te vidi, brza lova, čista lova. Drugo, da počupaju onih preostalih 13 stabala, šta će tu zelenilo, lepo da naprave parking za bildere u „Oktagonu”, a ne da Vozač na dron i ta njegova ekipa da moraju da onako zagrejani pešače čak pedeset metara, zamisli kakva neugodnost na zimu. Ovako ostave auta po propisu, pa kad izađu, mogu da se takmiče ne samo ko je više kila digao iz benča, nego i čiji je veći. A i ovi iz gradskih inspekcija i Komunalne milicije da lepo mogu da ostave službena vozila na ulici kad se vrate iz vozikanja, da ne moraju da se zavlače u dvorište, kad se inače ništa ne radi to je ogroman napor. Pa kad to obave, da se ulici ukine status pešačke zone, ša će nam tolike pešačke zone, nego lepo da se omogući automobilima da legalno voze do Parka, do Privredne komore, do teretane, da mogu roditelji lepo decu svoju da istovare na samim vratima škole, da ne mora nejač da pešači četres metara, teške torbe, ravni tabani, razmažena, šta li? Da mogu lokali u prizemlju Olovke da se snabdevaju normalno, a ne da vuku robu na kolicima od Karađorđeve. Pa neće valjda samo oboleli od kovida da ulaze u ambulantu? Zašto samo stanari da smeju kolima tamo iza rampe? Pravda za vozače! Pa sad, ako pokupe neko dete, bože moj, neka paze deca, šta će škola u prometnom sokaku! A i ako se desi nešto, nije strašno, devet meseci nanogice, kao onaj Mitrovićev mali. I, obavezno, bar još dva „Moja kioska”, nije dovoljan onaj jedan, ako nešto ne kupiš na prvom, na trećem ćeš sigurno. Na kraju, ta ulica mora da bude ponovo rekonstruisana iz jednostavnog razloga jer su je prošli put rekonstruisali žuti lopovi. Prošla vlast je kriva što ona sad izgleda ovako, a sve što je prošla vlast uradila ne valja i treba izbrisati. Sad, što je više od pola naprednih funkcionera „prepoznalo predsednikovu energiju” pa preletelo u napredne radikale, to na stranu, to je druga priča…
Uto stiže Bocko, maše, pozdravimo se, sedamo u baštu, još s nogu počne da mi priča: „Pančo, ovo je neverovatno, ceo grad je raskopan, kod mene u Branka Radičevića, pa Cara Lazara razvalili, Josifa Marinkovića na Tesli, Bratstva-jedinstva u Vojlovici, pa prave kao kružni tok u Paje Marganovića, pa rasturiše Kej, ne možeš da priđeš Tamišu, sad još i betoniraju i seku Željeznički park, pa Korzo urnisali, nešto su sjebali i na Sportskom centru… pa ove višespratnice svud po gradu, silueta ulice k’o krezuba vilica, demolirali su Pančevo. A sve tako sporo rade, imam utisak da jedna ekipa radnika ide u krug i nešto prčka, a ostala gradilišta stoje, izvođači probijaju rokove, ne plaćaju penale, a sve to plaćemo mi građani Pančeva. Nečuveno, ovo nikad nije bilo ovako!”, kaže Bocko, k’o misli da mi čita.
„Vreme je sudija”, setih se mudre misli potpredsednice Narodne skupštine i omoljičke vedete Sandre Božić, „vreme je sudija, ali ovima, njima će suditi i vreme i sudija”, kažem Bocku, dok konobar prilazi našem stolu. „Momak, dva špricera, ladna”.
