„Oh, kakva lepota”, rekao je sebi u bradu i udahnuo duboko svež prolećni vazduh, „da mi je foto-aparat da snimim ovo”. Valovite zatravljene peščane dine prošarane žbunjem smenjivali su brežuljci prekriveni šumom. Ta bagremova šuma,

Dalibor Jovanović, momak retkog imena, a čestog prezimena, kao da je i u svojoj ličnosti krio takvu dvojnost. Bio je u isto vreme i samoljubiv i plemenit i povučen i druželjubiv i zao i dobar…

Probudila ju je glad. Već nekoliko dana nije ništa okusila. Kosi zraci sunca probijali su se kroz trsku i vodeno bilje, a zelenkasta voda poprimila smaragdnu boju sa finim iskricama od mehurića vazduha sa dna,

„Šta piju mladići?”, javio se baršunast glas. Momci su bili zagledani u ekrane  mobilnih telefona. Dušan se trgao. Taj alt, dubok ženski glas, koji bi, ni sam nije znao zbog čega, u njemu kresnuo prvu