Igralište

Objavljeno 04.11.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Negovan, sin Save Lazarevića igrao je košarku. Onako, iz zadovoljstva, rekreativno.

„Baš bi bilo lepo kad bismo imali teren negde blizu naše zgrade”, rekao je jednom prilikom za vreme nedeljnog ručka koji je u njihovoj porodici dosledno poštovan, jer ostalim danima su se sretali retko i neredovno, bez prilike da zajedno obeduju. Nedeljni ručak je postao mali porodični praznik, prilika da se okupe i porazgovaraju.

„Da, zaista bi bilo lepo”, složili su se svi. Srkutali su vrelu supu i zveckali priborom za jelo.

„Lepo bi bilo, ali bojim se da bi teren uskoro zvrjao prazan, jer mladi nam odlaze. Evo juče sam čuo za dva slučaja. Jednog kolege ćerka i zet odlaze za mesec dana u Kanadu, a onaj što večito nosi karirane košulje, Milan mislim da se zove, sa šestog, ostavlja ženu i decu kod roditelja i odlazi ne znam ni ja gde, pa kad se snađe svi će da odu”, prokomentariše Sava brišući salvetom brkove.

„Eto, neko i ostaje. Ja, naprimer. Ali može da se desi da i Negovan Lazarević zapali preko grane ako mu i dalje budete dosađivali pitanjem kad će da se ženi”, reče Negovan i pritom namigne sestri koja je  sklanjala duboke tanjire.

„Tebi je do šale? Studije si završio, počeo si da radiš, pa šta čekaš?”.

„Stan, kevo, stan. Kad budem mogao da sebi i budućoj obezbedim stan, onda ću da se ženim. Neću kao vi da dvadeset godina sa decom budem podstanar”.

„Takvo je vreme bilo, sine”, dobaci Sava.

„Misliš da će Maja da čeka? Naći će nekog drugog pa ćeš da izvisiš”, zabrinuto će majka.

„Neka ide, ako ima nekog boljeg”.

„Ju, šta pričaš, već ste toliko godina zajedno…”

„Ma šalim se kevo i Maja misli isto što i ja”.

„Kad će decu da rađate, sa četrdeset? Vreme je da uhvatim unuče za ruku i prošetam do Kalemegdana”, nastavi Sava.

„Biće ćale, ne brini, da si mi živ i zdrav”.

* * *

„Idem do mesne zajednice, a posle do opštine“, obrati se Sava ženi dok je oblačio kaput. Bilo je to dve godine posle razgovora za nedeljnim ručkom. Negovan i Maja su ipak odlučili da odu u inostranstvo, čvrsto obećavši i sebi i roditeljima da će da ostanu nekoliko godina a onda da se vrate. „Niko ti brate nije zainteresovan za to igralište. Administracija…”, odmahnuo je rukom Sava, „ali, moram da to izguram. Hoću da iznenadim Negovana kad se vrati”.

„Idi Savo, idi, to će mnogo da ga obraduje… Nego… moram nešto da ti kažem, ne mogu da izdržim. Zadnji put kad mi se Maja javila, rekla mi je, za tri meseca… BIĆEMO BABA I DEDA”.

Sava je bez reči stajao, a onda pritrči i uhvati ženu oko pasa pa je zavrti nekoliko puta.

Uspeo je Sava da dobije sve dozvole za izgradnju košarkaškog terena, da sakupi novac i organizuje i mlade i stare iz čitavog naselja i na livadi između zgrada napraviše igralište za decu i teren sa koševima.

* * *

„Sanjao sam čudan san”, zabrinuto se poveri Sava jednog jutra ženi”, probudio sam se sav u znoju. Kao, sedim na leđima ogromne ptice, nekakav orao. Leti on, osećam kako mu se grče mišići ispod mene i vazduh kako mi struji oko lica. Sunce sija, oblaci oko nas. Kad odjednom kao da pada mrak, a odnekud se pojavljuju ljudi sa krilima koji lete uporedo sa nama. Nemaju odeću na sebi, goli su. I klikću. Orao podamnom im odgovara kliktanjem i oni odlaze, sem jednog. Taj počne da obleće oko nas, krila su mu blistava, srebrna, ali lice ne mogu da mu vidim. On viče: Vratiću se, vratiću se… i uto se probudim. Znaš, od kako su otišli u Švajcarsku imam taj strah da neće da se vrate. Obećali su da će to da bude na nekoliko godina, ali… Snašli su se. Dobro zarađuju, skući će se tamo, dete će da krene u školu… Ne smem ni da mislim da to može da se desi. I zato mi je važno što je izgrađen ovaj teren. Možda će to bar malo da utiče na njihovu odluku da se vrate”.

* * *

„Ćale, kevo! Dolazimo za doček. Bićemo tu i za Božić. Ostajemo tri nedelje. Šta kažete za junačinu? Jel porastao?”, pored Negovana se u kadar ugura nasmejana Maja sa bebom u rukama.

Nekoliko dana pre Nove godine javi se Negovan ovog puta ne preko skajpa već telefonom:

„Ne mogu da vam opišem kol’ko nam je žao. Razboleo sam se, nećemo doći. Imam temperaturu, kašljem k’o magarac… Videću kad mi bude bolje, ako uspemo da pomerimo godišnji odmor, to je ovde dosta teško, ali, cene me, dobar sam sa gazdom… Čućemo se. Ćao!”

Posle dve nedelje Negovan se ponovo javio:

„Bolje mi je. Za nedelju dana krećem na posao. Treba da obavim neka ispitivanja, kažu lekari za svaki slučaj, pa onda planiramo da dođemo za Uskrs, ali samo na nedelju dana. Oh, kako se radujemo”.

Kada se sledeći put javio, sve je postalo jasno.

„Imam kancer. Primam citostatike. Biće sve dobro”.

Dani su prolazili, a vesti iz Švajcarske su bile sve lošije. I nije Negovan ubacio u koš  ni jednu loptu na novom terenu. Košarku tu igraju njegovi drugari.

* * *

Držao je Sava Lazarević unuka za ruku i sedeo na klupi pored košarkaškog terena, tu odmah iza njihove zgrade.

„Dobar dan, čika Savo, kako ste?”, doviknuo je jedan od mladića ispod koša.

„Dobro sam, eto šetamo malo nas dvojica”.

„Uskoro će da nam se pridruži. Raste k’o iz vode”, dodade suvonjavi dugajlija i pritrča s loptom. Mališan uhvati loptu sa obe ruke i nespretno je baci mladiću.

„Hvala vam čika Savo, hvala vam za sve”, reče mladić kad je prihvatio loptu.

Starac je odmahnuo rukom i sa unukom se uputio ka ulazu u zgradu.

Ostavi komentar

  • (not be published)