Ne, nije više reč samo o „iskrivljenoj slici stvarnosti”. Tokom minulih tristašezdesetinešto dana Srbija se pretvorila u sopstvenu projektovanu „zakrivljenost”. U makabrično grotlo, kako se sve češće pesimističnijima čini, beskrajne spiralne strukture. Pa ipak, između

On je gubitnik. On je čovek koji često viče, prepire se, galami ali njegove reči najčešće ne znače ništa i zapravo nikoga ne obavezuje ni na šta. Nije istinoljubiv, nema smisao za pravednost, uopšte nema

Teško je, novembra 2020, čak i za one s natprosečno razvijenim imaginativnim i analitičkim moćima, predvideti šta će se sve u danima i mesecima koji su pred nama događati u Srbiji. Epidemiološki, ekonomski, politički… Neprozirna

Kažu, sve je pod kontrolom. Epidemiološki, kulturološki, ekonomski, politički… Ova čudesna projekcija realnosti obuhvata, međutim, slike prebukiranih bolnica i iznurenog medicinskog osoblja, seriju ubistava po gradovima Srbije, krađe i izvršitelje, stigmatizacije i linčovanja u medijima…

Onaj ko je jednom bio stigmatizovan, nikada to ne zaboravlja. Oni koji su u metodi stigmatizovanja prepoznali svog najboljeg saveznika, nikada ne prestaju to da čine. Grčka reč stigma u jednom od svojih osnovnih značenja

Čitav niz frustracija, ličnih i kolektivnih tragedija u nekim zahtevnim vremenima, može da stane u onaj svima nama poznati, izgovoreni ili neizgovoreni uzvik s ponešto fatalističkim prizvukom: nismo imali izbora, morali smo… Sticajem okolnosti, ovaj

Dugo već, a racionalnoj spoznaji je to uglavnom nedokučivo, javnim prostorom u Srbiji krstari monotono fatalistički niz pitanja i konstatacija. Izvesno je da ćete ih prepoznati, makar bili među retkima kojima je odgovor jasan i