Nada nije iluzija

U teoriji i mimo nje Nada, dakako, nije iluzija, a življenje ne bi smelo da se pretvori u san o utopiji. Između iluzije i opredmećene nade ipak bi mogao da bude postavljen jedan imperativ – sa starim teretima, utemeljenim u kolektivnim snovima o Vođi, izgubljenim teritorijama i predominantnim nacijama, sa snovima slomljenim u poslušništvu i odveć bojažljivim sanjanjem onih drugih, u kojima smo dostojanstveni, živi i ravnopravni, sa skepsom, nevericom i pesimizmom

Aleksandra Bosnić Đurić
Objavljeno 01.01.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Ne, nije više reč samo o „iskrivljenoj slici stvarnosti”. Tokom minulih tristašezdesetinešto dana Srbija se pretvorila u sopstvenu projektovanu „zakrivljenost”. U makabrično grotlo, kako se sve češće pesimističnijima čini, beskrajne spiralne strukture. Pa ipak, između svih tih redova u bolnicama, između krugova bolesti i smrti, između grotesknih medijskih spinovanja, između nedužnih pretučenih na julskim demonstracijama, između pobesnelih „rasprava” mediokriteta u Skupštini, između siromaštva beskućnika i bogatstva bezumnika, kao da se baš ovog decembra, a kako drugačije nego paradoksalno, otvara prostor sramežljive nade…

Istorijski apsurdi

Znamo već da se sistemi nikada ne testiraju u monolitnostima mirnih svakodnevica. Ti testovi se dešavaju, ponekad i mimo učešća naših slobodnih volja, u periodima kriza. I kako drugačije nego paradoksalno, suočeni sa egzistencijalnim strahom prve vrste, čini se da su građani Srbije izgubili strah i, prepušteni samima sebi, ojačali. Na neki čudan, možda samo periodičnim, istorijskim apsurdima poznat način, patnja nas je učinila dostojanstvenim. Jer svaki onaj koji je satima čekao u redu u covid-ambulantama za svog obolelog člana porodice bio je silniji od svakog od njih.

Krajem pedesetih godina prošlog veka Bloh je pisao da je stvar u tome „da se naučimo nadanju”. Ali gde se zapravo nalazi područje finih distinkcija između nade, iluzije, ideologije i utopije?

Da bi se ovladalo nekom istorijskom egzistencijalnom situacijom neophodno je da proces ovladavanja prati i mišljenje određene vrste: mišljenje koje se, kako formuliše Karl Manhajm u Ideologiji i utopiji, kreće ka visini aktuelne realne problematike i koje, kao takvo, ima sposobnost da sagleda suštinu postojećeg. Kao ideološku praksu suprotstavljenu ovoj moći sagledavanja suštine realno egzistirajućeg, Manhajm navodi fašizam. U kontekstu fašističkog ideološkog koda politika je lišena elemenata spoznaje i fokusirana na jednu jedinu funkciju, naime, da prokrči puteve za delanje na dva načina: najpre tako što uništava „sve one idole”, sve referentne tačke koje čine da se istorija doživljava kao proces, a zatim tako što „obraća pažnju na dušu masa”, posebno na njihovu volju za moć i njihove instinkte čije funkcionisanje pomno prati.

Društveno-istorijska isključenost pokretana i održavana delanjem lažne svesti osnova je ideoloških manipulacija. Već se, zapaža Manhajm, kod Makijavelija nalaze osnovne ideje ovakve političko-ideološke doktrine: elan velikog vođe, „realizam” koji „demistifikuje”, sociološko-psihološko-propagandna tehnika kojom nastoji da „ovlada dušama mase” koju duboko prezire, kao i tendencija ka dezintegraciji istorijskog plana kojoj je pridružena teorija o neophodnosti neposredne akcije. U procesima preobražaja modernih društava u kojima nastaju otvorene krize i u kojima, prema Manhajmovoj formulaciji, evolutivni put povremeno izneverava, a pojedinac je izgubio svoju identitetsku orijentaciju, lako može da dođe do „trenutnih tvorevina”, lako može da se stvori masa i otvori mogućnost uspostavljanja diktature. U ovakvim „eruptivnim trenucima” društveni kontekst je neminovno prožet dubinskim slojem iracionalnog, koji je u osnovi aistoričan i racionalno nepojmljiv. Ova neistorijska sfera jeste sfera „posrnulih vitalnih instinkata”, koja je, iako suštinski nesaznatljiva, podesna za manipulaciju određenim tehnikama i koja se najčešće pridružuje onom nadistorijskom i spiritualnom.

Između ove dve krajnosti neistorijskog i nadistorijskog nalazi se ono što je shvatljivo i pristupačno razumu, ono što je strukturisano, racionalizovano i oblikovano umetnički ili na neki drugi način. U nastojanju da demistifikuje veliku privlačnost fašističko-aktivističkog doživljaja i strategije, Manhajm uviđa da se njena tajna krije u činjenici da je ovde cela sfera mišljenja manifestovana kao igra iluzija i svedena na paradoks: iako je sposobno da u obliku „mitova” podstakne mase na delo, ovakvo političko mišljenje je nesposobno da naučno objasni političko polje ili budućnost.

Ovladavanje sadašnjicom

Za nas je, a u kontekstu problema „ovladavanja sadašnjicom” i „mišljenjem kao igrom iluzija”, kao i ovladavanja izvesnim tehnikama koje su delatne, indikativna Manhajmova distinkcija između ideologija i utopija. Utopijskom Manhajm naziva svest koja transcendira stvarnost i koja, kao takva, prelazi u delanje, delimično ili potpuno razarajući postojeći egzistencijalni poredak. Postoje, dakle, dve velike grupe ideja koje transcendiraju egzistenciju, jedna je grupa ideologija, druga je grupa utopija. Dok su ideologije ideje koje transcendiraju egzistenciju, ali koje nikada ne ostvaruju svoje sadržine (iscrpljujući se na motivacijskoj ravni), utopije su ideje koje transcendirajući egzistenciju postojeću istorijsku stvarnost preobražavaju putem protivakcije, u pravcu sopstvene zamisli. Kao kriterijum za razlikovanje ideologije i utopije Manhajm predlaže kategoriju ostvarenja. Međutim, moguće je, i u praksi ne tako retko, da ono što je u jednom vremenskom periodu važilo kao neostvarivo, u sledećem postane stvarnost. Ovo se događa zbog toga što označavanje određenih sadržina kao utopija dolazi uglavnom od predstavnika prethodnog sistema ili poretka. Odnosno, do demontiranja, „razobličavanja” ideologija kao obmana dolazi, po pravilu, od predstavnika društvene realnosti koja tek nastaje.

Svaka ovakva promena u fazi nastajanja vezana je za određene društveno istorijske okolnosti i određene društvene slojeve kao potencijalne nosioce iako se, često, vodeća utopija javlja kao fantazam „usamljene individue”, pa tek potom postaje apsorbovana u političko htenje širih slojeva. Ovakve slučajeve Manhajm definiše kao „preteče” kojima je svojstveno „pionirsko pregnuće”. Ovo pregnuće, na početku nastanka utopije usamljenog preteče, upućuje na princip oblikovanja iz kojeg je nadahnuti predvodnik prvi crpio svoje ideje i koji je potom bio delotvoran, budući društveno ukorenjen, i u slučaju voljnih impulsa njegovih sledbenika. Iako novo nastaje upravo u „harizmatskoj” svesti pojedinca koja „probija postojeće egzistencijalno stanje”, polazna tačka preobražaja uvek je usmerena upravo na postojeće, najčešće kao njegova opozicija. Novo, delatno pregnuće harizmatske individue postaće opšte strujanje samo u slučajevima konekcije individue na dotično opšte strujanje koje je podešeno tako da odgovara „tendencijama kolektivnih htenja”. Problem na relaciji iniciranje (od harizmatskog prevodnika) – prihvatanje (od kolektiva) utopije proširuje njenu postojeću definiciju. Naime, kao efikasnu Manhajm vidi onu utopiju koja je kadra da kao pojedinačna svest formuliše već postojeće tendencije u društvenom prostoru, pa se, tako kompatibilno oblikovana, vrati nazad u svest društvenih slojeva kod kojih se potom preobražava u delanje.

U teoriji i mimo nje Nada, dakako, nije iluzija, a življenje ne bi smelo da se pretvori u san o utopiji. Između iluzije i opredmećene nade ipak bi mogao da bude postavljen jedan imperativ – sa starim teretima, utemeljenim u kolektivnim snovima o Vođi, izgubljenim teritorijama i predominantnim nacijama, sa snovima slomljenim u poslušništvu i odveć bojažljivim sanjanjem onih drugih, u kojima smo dostojanstveni, živi i ravnopravni, sa skepsom, nevericom i pesimizmom, koji će uvek iznova gušiti svaku volju – nećemo nikada i nigde izvan. I zato – ne klonimo, radije poverujmo u domete sopstvenog dostojanstva. Neka nam bude draži svaki sekund našeg siromaštva od pogleda uprtog u njihova bahaćenja. I neka nam bude draži svaki sekund naše slobodne volje od beskrajne sluganjske udobnosti koju nude. Neka, najzad, dve hiljade dvadeset prva bude godina ostvarenja onog jednog, možda najvažnijeg principa, principa Nade.

Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi Magazin

Ostavi komentar

  • (not be published)