Ćutanje nije uvek zlato, a oni koji ćute kad ćutanju nije vreme – nisu mudraci. Istorija civilizacije, baš kao i istorija umetnosti, srećom, obiluju i primerima onih koji su u nekim, za egzistenciju individue ili kolektiva presudnim događajima i periodima, umesto tišine odabrali ono najskuplje – ne. Po tome su ćutače ili glasne tumači i teoretičari kasnije razlikovali i svrstavali u nama dobro poznate kategorije heroja ili poslušnika, kolaboracionista ili revolucionara, artikulisano hrabrih i delatnih ili demagoga.
Presečeni životi
Za one koji se profesionalno ne bave istorijom umetnosti možda je nepoznata priča o čuvenoj slici Teodora Žerikoa Splav Meduze. Nastajala je u periodu od 1818. do 1819. i bila je umetnikov odgovor na politički skandal i tragičnu epizodu kojima je bio savremenik. U tekstu Barbare Delać, posvećenom slikaru i slici, sažeto su prikazani jedan istorijski kontekst i izbori dva čoveka, slikara i jednog od preživelih protagonista događaja. Jula 1816. francuski državni brod „Meduza” isplovio je ka otvorenom moru. Na brodu je bilo oko 400 ljudi, a njegov kapetan bio je nedavno vraćeni emigrant izabran zbog svoje političke lojalnosti, pedesetogodišnjak kome je ova plovidba bila prvo iskustvo u upravljanju brodom. „Meduza” je uplovila u plitke vode u blizini zapadnoafričke obale i udarila u greben. Posada je pokušala da izbaci višak tereta u nadi da će spasti brod, ali kapetan, u strahu da će naljutiti svoje nadređene u Francuskoj, nije dozvolio da se izbace i topovi. Katastrofa je bila neizbežna, pa su putnici bili prisiljeni da napuste brod. I dok je bogatijima pripalo mesto u spasilačkim čamcima, ostalih 149 ljudi osuđeno je na plovidbu improvizovanim splavom užetom privezanim za jedan od čamaca za spasavanje. Svesni da čamci za spasavanje nisu predviđeni da vuku ovakav splav, kapetan i oficiri donose odluku i naređuju da se konopci preseku.
Za ljude koji su ostali na splavu ova odluka značila je početak trinaestodnevne agonije u kojoj su se periodi olujnih udara smenjivali sa brutalnim ubistvima, ludilom, pobunama, bolestima, smrću i kanibalizmom. Samo je petnaest ljudi preživelo kad je do njih konačno doplovio spasilački brod „Argus”. Kapetan je bio sudski optužen, ali je ubrzo, u strahu Francuske od ismevanja Britanaca zbog davanja dužnosti nestručnom licu, oslobođen. Iako se francuska vlada svojski trudila da sakrije detalje ove tragedije, jedan od preživelih je odlučio da progovori. A slikar Žeriko je, pogođen ovom manifestacijom društvene i političke amoralnosti, ovekovečio događaj na platnu.
Loš izbor
Danas pitanje – da li bi aktuelni autoritarni režim u Srbiji trajao kraće da njegovi (preživeli) protagonisti, pisci, naučnici, sociolozi, psiholozi, istoričari, politikolozi, novinari, profesori univerziteta i saradnici naučnih instituta nisu većinski ćutali, deluje kao retoričko. Jer svake godine, svakog meseca i svakog dana u Srbiji je sve više razloga da se ovo ćutanje doživi ne samo kao nedostojan već i kao etički problematičan i loš izbor. U samo prethodnih desetak dana slika autoritarne destrukcije na svi nivoima nadograđena je što bizarnim, što tragičnim dešavanjima: uz brojke zaraženih i umrlih od koronavirusa koje je i dalje sa sigurnošću neoprezno proglasiti verodostojnim, zatekli smo se i u pričama i svedočenjima o kriminalu i korupciji povezanim sa državom, odbijanju da se Hagu isporuče radikalski ratni huškači iz devedesetih, ukidanju presude Apelacionog suda za pokušaj ubistva opozicionog političara pre nekoliko godina, još jednom napadu šipkama na novinara i aktivistu, organizovanoj pedofiliji i podvođenju u režiji režimskih moćnika iz unutrašnjosti Srbije, o političkoj uzurpaciji Saveta Fakulteta političkih nauka u Beogradu u kojem će se naći dve ministarke iz aktuelne vlade, o novim donacijama Srpskoj pravoslavnoj crkvi u basnoslovnim iznosima, o novim samoubistvima zbog beznađa i siromaštva, o nekim novim slučajevima obolele dece kojima su, da bi dobila šansu da prežive, neophodne donacije putem SMS poruka, o uniformisanom modnom trendu režimskih političara i političarki u vidu manžetni sa izvezenim ličnim inicijalima, o novom, a drugom spomeniku despotu Stefanu Lazareviću (opet višemilionski iznos), o kaldrmi u starim beogradskim ulicama koja se nova urušava, o nekim novim spiskovima nepoželjnih opozicionara i aktivista, „izdajnika” i „izgrednika” kojima je namenjen socijalni, politički ili neki drugi progon…
Bilo bi logično da sve ovo što je stalo u svega desetak dana aprila 2021, a ponavlja se gotovo ritmično proteklih devet godina, bude dovoljan razlog ne samo za glasnost, već i za jasno artikulisan vrisak svih onih koji inače pretenduju da se u Srbiji nazovu intelektualnom elitom… Osim dragocenih izuzetaka, koji se brojčano mogu izraziti u jedva desetinama, ostali proizvode gotovo usaglašeni zloslutni muk i „brane” svoje profesije i svoje egzistencije ravnodušnim ćutanjem, kao da su jednom zauvek poverovali da ćutanje zaista jeste zlato.
Kako je takva, gotovo nepomućena ravnodušnost, čak i u uslovima diktature u njenoj dekadentnoj fazi moguća? Odgovor bi nas mogao vratiti Žilijenu Bendi i Izdaji intelektualaca, delu napisanom 1927, a formulisan je prilično jasno. Izdaja intelektualaca posledica je prihvatanja posebnih nacionalnih ili lokalnih zapovesti koje zadovoljavaju egoistične i uske interese, veoma udaljene od univerzalnih vrednosti, od pravde i istine, od stvarne demokratije i slobode. Intelektualci skloni izdaji iskazuju lojalnost političkim vođama, sopstvenim političkim interesima i strastima, a pod maskom službe i lojalnosti domovini. „Istinito je ono što je korisno, a pravedno ono što zahtevaju okolnosti”.
Skrivači i ćutači
O skrivačima i ćutačima pisao je svojevremeno i Bela Hamvaš: „Skrivač se nigde ne može tako pouzdano smestiti kao u teoriju koja zahteva i objavljuje otvorenost. Sredinom dvadesetog veka čovek je prinuđen da utvrdi kako su dvosmislene njegove metode za čišćenje bića, a njegove teorije su istovremeno, kada izgledaju kao čistači bića, i sistemi laži kojima se razara biće. Preokret svetske istorije, o kojem smo svi pribavili saznanja, jeste da vidimo kako se idejom slobode najgrlatije hvališu upravo ona društva u kojima je tlačenje najveće, otvorenost zahtevaju najenergičnije oni koji su se najdublje skrili u svoje laži.” Hamvaš piše i da je najteže razumeti kako se teror može tumačiti kao sloboda, kako se teror pomoću laži može preobraziti u slobodu i kako je moguće da lažni život sebe naziva slavodobitnom istinom.
Otud je svaki diktator okružen jatom svojih „ćutača” jer, kako piše Hamvaš, nesposoban je da čini dobro, a njegova osnovna delatnost je da „nekim uvek novim zahtevima preplaši čoveka i da u onima koji su skloni njihovom neispunjavanju budi podređenost, strah i poniženja.”
Poniženja, podređenosti i straha u Srbiji u ovom trenutku ima dovoljno za dve prosečne ljudske egzistencije. Oni kojima je komfornije, lukrativnije i lakše da ipak poveruju onoj drevnoj izreci koja kaže da je ćutanje zlato, nošeni iluzijama o sopstvenoj nevidljivosti i ograđeni bedemima solipsizma i raznih formi eskapije, zapravo čine istorijski pamtljivu stvar. Čine, naime, da san diktatora i neposredno pre faze buđenja ima svoje varljivo blažene i spokojne epizode. No, buđenja diktatora, baš kao i buđenja „ćutača”, bilo da su snovi euforični i bajkoviti, bilo da su teško podnošljive noćne more, gotovo uvek bivaju veoma neprijatna. Izvesno, ima mnogo toga zajedničkog u snovima i buđenjima diktatora i onih koji ćutke dugo plove splavom Meduze.
Tekst je preuzet iz nedeljnika Novi Magazin