U baštine smo furt sejali krompir, lukac, malko deteline i tako to. Kako neznaš di su baštine? Ti kad si očo u taj beli svet, sve si zaboravijo. Nakraj sela pa odma iza utrine. Pa

Prvo što sam ugledao bio je blistav krug ulaza u jazbinu. Prvo što sam osetio bila je toplota majčinog krzna i slatkast ukus mleka koje sam halapljivo dućkao iz nabrekle sise otimajući se za mesto

E, moj prijatelju! Šta da ti kažem, mlogo je teško! Misliš – neće to mene. al’ eto… Razumećeš kad dođeš u moje godine. Al’ šta da ti želim? Bolje da ne znaš! Mator, a sam!

Tomići su velika familija. Ja sam izbroj’o šesnaest kuća Tomića u selu. Vama koji znate šta je špicname, ne moram da objašnjavam, a vama koji ne znate, kazaće se samo. Od tih šesnaest kuća pet

Ima tu nekih čudnih okolnosti, nečega što do danas ne možemo objasniti. Valjda zato što smo u uslovima u kojima živimo i ako pogledamo trezne glave malo dalje u nazad u vreme dok se stvarala

Oduvek su ovde nekakvi ljudi živeli, kažu. Na obali Dunava i Tise, u Starčevu i Titelu kamene sekire klesali. Dolazili, odlazili, s mačem stupali od mača bežali, razna imena nosili… Opet kažu, nije Lala s

Svako vreme nosi svoje breme, kažu ovi moji na saboru. Često se sporimo oko toga, a znamo da je svakom svoje najdraže, naročito kada je o mladosti reč – ova naša mlađarija ništa ne valja,

 „Čekam te”, začuo sam škripavi, drhtavi glas dok sam hranio psa mešanca vezanog jakim lancem za metalnu šipku duboko zabijenu u zemlju. Osvrtao sam se pokušavajući da dokučim odakle dolaze reči, jer sem mene i

Baba nije samo stara žena, majka mog oca ili majke. Baba je institucija. Ona kuva najlepšu supu, najukusniji ručak, najbolji pasulj, a tek kolače! U Crepaji babe su mesile „supu” od koje bi ručno rezale

Pravu senzaciju izazvala je pojava crnačke porodice u našoj varoši. Došli su iz Ulcinja gde je već nekoliko generacija živelo desetak familija crne puti. Pričalo se da su iz Ulcinja pobegli od krvne osvete, da