Baba nije samo stara žena, majka mog oca ili majke.
Baba je institucija. Ona kuva najlepšu supu, najukusniji ručak, najbolji pasulj, a tek kolače! U Crepaji babe su mesile „supu” od koje bi ručno rezale najduže rezance na svetu, Crepajačke rezance. Pravile su hleb ne koristeći kvasac nego komlov, i u velikoj šerpi kao modli, pekle ga u zidanim furunama da bi nedelju dana ostajao svež, mek i mirišljav. Za sveca, na banatskom jeziku tako se zove (krsna) kućna slava, pravile bi bar tri vrste supe, dve vrste sosa uz rinflajš, nekoliko vrsta sitnih kolača i dve-tri torte. U ranu zoru se spremaju, „tegle” sveže kore za česnicu za Božić i vasilice za Srpsku novu godinu i pamte se do dogodine. Babine kokoške nosile su najkrupnija jaja, a pekmez koji bi ona skuvala ne bi dugo potrajao uz njene palačinke. Babe su bile stpljive, imale su vremena za sve i svakog.
Posle njih… kao da su to vreme ponele sa sobom. Sve manje ga ima. Ili smo to vreme mi pojeli svim tim modernim glupostima koje umesto da nam život olakšaju, samo ga komplikuju i zagorčavaju, a mislimo da bez toga ne možemo.
Ova fotografija je nastala pre više od 30 godina u „letnjoj” kuhinji mog prijatelja. Na zidu iznad šporeta nalazila se „kuvarica”, vezeno laneno platno sa ilustracijom i porukom koja domaćicu podseća na obaveze ili je hrabri da svoj posao bolje obavi.
Nisam želeo da kvarim kompoziciju zbog starog električnog šporeta i čajnika na njemu koji pristaje uz ovu arhaičnu kombinaciju, ali i zbog nagiba šporeta na kome je samo baba mogla da ispeče jaja na oko ili da skuva nešto u plitkoj šerpi. Svakom drugom taj nagib bi smetao pa bi se žalio da struja „curi” na jednu stranu pa ringla ili rerna „na tu stranu jače radi”.
* * *
Deda je bio paor. Bog zna kol’ko je brazda uzoro. Koje na volove pa posle s konjima. Zakačio ga rat, pa zarobljeništvo. Taman se vratio, ni decu nije vid’o, odveli ga na robiju. Dečani, Umka, ko zna gde i ko zna šta je tamo radio. Celog života je vuk’o nogu. Kad ga pitam za to, a on samo kratko kaže – „Ma, pusti, reuma”. A znali smo da nije bila samo reuma. Našli mu da je pre rata bio crkveni čovek, popa bio kućni prijatelj, svetio vodicu, slavio sveca… A u stvari, neku lokalnu barabu iz tadašnje vlasti zanimala je njegova zemlja pa ga odveli na robiju, a zemlju konfiskovali.
Prandeda je im’o velike, sede brkove koje nije kratio. Deda je vol’o štucovane, kicoške brkove. Nosio šešir, one prave naše kožne opanke, prusluk, zimi grudnjāk. Kad ide u crkvu izglanca cipele, obuče debelu ’aljinu od crnog grombi štofa i stavi na glavu svečani šešir.
O ratu i robiji nije se pričalo. Svoju muku drž’o je u duši. O ljudima se pričalo. „Od ljudi se uči”, govorio je. O ljudima nikad ništa ružno, a znali smo da su mu neki baš naudili. Crkva, pijac, vašar i sabor svaki dan, to je bio njin svet. Dođu komšije, igraju se karte, popije po koja pa se priča o zemlji, o vremenu, neke lepe priče, jedna teška, tužna tek da se zna da život nije lak. Mi deca slušamo i učimo.
Završili smo škole, razišli se, neki i ostali zbog dece pa i unuka. A sabora više nema. Nema dedova. Prazan sokak. Nekad, jedared godišnje sednemo na tu klupu pa se onda zapitamo. Tol’ke smo škole učili, a sve smo zaboravili. Ali ono što nam deda prič’o pamtimo. E, to je bila škola!
