Jedna od nas

Zašto volim pozorište? Zbog kolektivnog doživljaja trenutka, ali najviše zbog retkih momenata emotivnog zemljotresa. Možda je to i neka vrsta preko potrebne katarze, ali taj retki trenutak kada nas predstava ponese i uzdrma, može jedino da se donekle poredi sa koncertom i to samo kada je odvaljujuće dobar. Međutim, apsolutno nijedan umetnički doživljaj ne može da se poredi sa pozorišnim. Žargonski rečeno, kada je predstava jako dobra, odvali vas i pokida.

Naša pozorišta imaju dobre predstave. Sjajne glumce i dobre režije. Ali, retko koja predstava izlazi iz okvira i usudi se da bude aktuelna, angažovana toliko da vas uzdrma, dodatno osvesti i emotivno onesvesti.

Upravo takva je predstava Prima Facie (pravni termin za „na prvi pogled”, ili „iz ličnog ugla”), koja se još neko vreme igra u Bitef teatru, pa ponovo u oktobru.

Predstavu je napisala Suzi Miler (2019. godine prvi put je igrana u Sidneju, potom na Vest Endu i Brodveju i pokupila je silne nagrade, Toni i Lorens Olivije), režirala ju je Anja Suša, a glavnu i jedinu ulogu, jer je reč o monodrami igra naša pančevačka Njujorčanka Maša Dakić, poznatija kao Jagodica Bobica (sjajno je sinhronizovala glas poznatoj Jagodici), a možemo je gledati i u seriji „Lako je Raletu” (jer Maši svakako nije bilo lako da igra u ovoj seriji, jer onaj tekst uz Andriju Miloševića, barem meni stvara blagi neugodnjak, potpuno sam subjektivna, ne volim ni original Svi vole Rejmonda, iako je klinci vole, jer naravno nemaju školski program i nešto pametnije i prikladnije da gledaju, ali to je druga tema).

Mašu Dakić sam gledala u nekim vrlo dobrim predstavama: Maja, ja i Maja, takođe u režiji Anje Suše, Play Popović, Kuća br. 8 (gledala dva puta, najviše zbog kuće u kojoj se igrala predstava). Ali, do sada čini mi se da Maša nije imala pravu priliku da svoj raskošni talenat prikaže u punoj meri. Možda likom i glasom Maša na prvi pogled deluje kao da joj više pašu uloge slatkica i Jagodica, ali u predstavi Prima Facie, Jagodica Bobica ima snagu Halka (zapravo Halkice), ili Wonder Woman i jednostavno je čudesna i ulogu je blago rečeno pokidala. Jer najteže je igrati monodramu.

Pogotovo ovakvu. Izazov za svaku glumicu.

I to kakav.

Zbog čega obavezno treba da pogledate predstavu? Prvobitno naravno zbog sjajne glume, odlične, hirurški precizno feminističke režije. Da, da, predstava je izrazito feministička i zbog toga je toliko i dobra. Ali, najviše zbog aktuelnosti same teme, seksualnog nasilja i kritike na račun pravosudnog sistema koje je univerzalno i u kom se sekundarna viktimizacija žrtava non stop i dalje ponavlja. Poražavajuće i iznurujuće.

Ali ne zaboravimo da pravne zakone donose muškarci, pravosudni sistem je jedna patrijarhalna tradicionalna tekovina. Sistem je truo i mora da se menja.

Šta se dešava kada braniteljka kriminalnog prava, braniteljka seksualnih nasilnika (jer po zakonu neko i njih treba da brani) i sama postane žrtva?

Kada neko ko je u srži poznavanja zakona, razume ih u celosti i zna kako sistem funkcioniše i kako često nije na strani žrtve?

To ćete sve detaljno saznati u predstavi koju obavezno, ali obavezno pogledajte, koliko još u martu na sceni Kulturnog centra u Pančevu. Jer verujte mi na reč, izuzetna je. Zahvalite mi kasnije. Maši pogotovo. I recite pravnicima, sudijama i advokatima za predstavu. I svima drugima.

Seksualno nasilje se događa svakodnevno. Žrtva može biti svako, nebitno na društveni, socijalni status, ekonomske prilike, obrazovanje, klasu, rasu. Takođe, nasilnik može biti svako. Najčešće to nije nepoznati „manijak”, već najčešće neko nama blizak, partner, supružnik, kolega… Muškarci su takođe žrtve seksualnog nasilja, i naravno da postoje i žene koje su nasilne, ali statistički, istorijski, odnos je 95 odsto muškaraca na pet odsto žena.

Šta ćemo sa tim?

Menjajmo zakone, ukazujmo na nepravilnosti, budimo borbene i glasne. Korak ka ovome je i ova predstava.

U stvarnosti ovo znači, da će svaka treća žena biti žrtva seksualnog nasilja.

Okrenite se levo, okrenite se desno.

Svaka treća.

Jedna od nas.