Taljige (ili koliko košta obraz)

Dušan Genc
Objavljeno 19.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

 „Čekam te”, začuo sam škripavi, drhtavi glas dok sam hranio psa mešanca vezanog jakim lancem za metalnu šipku duboko zabijenu u zemlju. Osvrtao sam se pokušavajući da dokučim odakle dolaze reči, jer sem mene i pomenutog psa nikog živog nije bilo ispod stare seoske šupe pokrivene slamom. Pas je bezuspešno pokušavao da dohvati činiju sa ostacima jučerašnjeg paprikaša koju sam spustio na zemlju iznenađen neočekivanim obraćanjem davno zaboravljenih, razdrndanih taljiga zatrpanih kojekakvom starudijom. Nije bilo sumnje da glas dolazi iz tog pravca, ali na koji način, kako to da taljige mogu da govore, nisam mogao da kažem.

„Čudiš se mom glasu? Ne mogu svi da me čuju, ali ti moraš…”

Sedoh od zaprepašćenja na bagremov panj u koji je bio nabijen tulac za pokivanje kose, i zapalih cigaretu. Kao kad se neko tegli posle dugotrajnog sna, pomeri se prvo jedan točak, posle drugi, a onda zaškripaše lotre i dugo taložena prašina poče da lelujavo pada na tanke svilaste niti paučine koje su se pružale na sve strane ispod taljiga. Sve to propratili su kašljucanje i škripa rasušenih delova. Nekakva čudesna svetlost obasja prilično mračnu unutrašnjost šupe, a dotle prisutan miris vlažne truleži zameni miris tek izniklih travki. Neodređena, sivo-pepeljasta boja drveta dugo izloženog suncu i kiši, poče lagano da se preobražava u veselu svetlo-žutu, boju koju su taljige imale kad su izašle iz kolarske radionice. Pirnu nekakav lahor i vazduh se ispuni davno nestalim zvucima seoskog dvorišta. Zveckanjem vedra na bunaru, groktanjem ožednelih svinja, pijukanjem pilića i umirujućim oglašavanjem kvočke koja sakuplja svoje potomstvo. Sve to mešalo se sa cvrkutom vrabaca i „hu, hu” javljanjem gugutke sa stoletnog stabla duda. Sada već bez čuđenja spazih da umesto nike patika, farmerica i majice na sebi imam kožne banatske opanke, somotske čakšire i izvezenu košulju, a na glavi plitak crn šešir malog oboda, bećarski zabačen na potiljak.

„’Ajde preži, šta čekaš?”, začuo sam glas komšije čija je glava izvirila iznad zida koji je delio dva dvorišta. Ovo brkato lice video sam prvi put, a u isto vreme imao sam osećaj da se znamo čitav život. U sledećem trenutku našao se pored mene lako preskočivši nizak zid od čerpića. Izgurali smo taljige iz šupe i naglavili rudu preko koje Steva, sad sam bio siguran da mu je ime Steva i da mi je najbolji drug, prebaci sersan bogato ukrašen metalnim rombovima u uglačanim alkama provodnicama kajasa i povrh svega okruglastim zvončićima, praporcima, koji su pri najmanjem pokretu odavali nežan, zvonak zvuk.

„‘Ajd idemo da je dovedemo…”, zapevuši Steva reči bećarca i lupi me po ramenu. Polako sam počeo da shvatam šta se dešava. Uskočio sam u priču koju sam čuo, kako se obično kaže, milion puta. Priču o ženidbi mog pradede, na koga sam, kako su govorili, i stasom i po naravi ličio. Našao sam se u njegovoj odeći zapravo u njegovoj koži, mislio njegovom glavom. Vratio sam se u tridesete godine XX veka…

Mati otvori kapiju, Dora i Zelja složno povukoše taljige, a Steva i ja se udobnije smestismo na kožnom sicu. Pred nama se beleo prašnjav sakulski drum. Kamdžija švićnu, jedva dodirujući sapi odmornih životinja i kobile pređoše u lagani kas. Neprijatno truckanje najednom prestade i zaprega i taljige, lebdeći, ukoso se uputiše prema oblacima…

Sa nebeskih visina, ugledah sebe u sivo-maslinastoj uniformi i s petokrakom na kapi. Razbaškario sam se ispred ulaza u kantinu, na prolećnom suncu u maniru stare kuke, gledajući pristigle regrute, zbunjene i pomalo uplašene. Brojao sam sitno. Trideset dana. Još ako bude skraćenja o čemu se zucka… Ispio sam mlako pivo i uputio se ka vojničkom klubu gde smo sačekivali regrute muzičare, glumce, folkloraše… Na svojevrsnoj audiciji, odlučivali smo nas nekoliko starih džombi o tome ko će od fazana da stekne privilegiju člana vojničkog kluba, što je donosilo znatne olakšice i onu najvažniju, dozvolu za svakodnevni izlazak u grad. Zastavnik, načelnik vojničkog kluba, zadužen za organizovanje kulturno-zabavnog života u kasarni, velikodušno nam je prepustio taj posao, a on je sa starijim vodnikom prve klase, intendantom, igrao šah. Danas nam je pristigao jedan harmonikaš, gitarista i sitan, glindžav momak ali već zakoračio u drugu polovinu dvadesetih godina što se moglo zaključiti po jakoj, ali glatko izbrijanoj bradi i sitnim boricama u uglovima očiju.

„A šta ti sviraš?”, upitao sam ga, dok sam ljuljajući se na stolici, na gitari svirao C-dur skalu.

„Ja sam pevač”, odgovori on i obori pogled.

„A šta pevaš?”, i ne gledajući ga nastavim sa sviruckanjem.

„Narodnjake. Od toga živim. Izdržavam porodicu. Svadbe, vašari, kafane… i tako”.

„Aha”, kratko ću ja, naglašavajući svoju važnost, a inferiornost njegovog regrutskog položaja.

„A dal’ bi mogli da mi sredite da idem kući po razglas? Sin mi petog puni dve godine. Čuo sam da to može”, molećivim glasom progovori on.

„Pa ne odlučujem o tome ja. Ako major odobri…”, sad već manje drčno ću ja, „ali mogu da mu kažem da nam treba razglas za proslavu dana jedinice”.

I dobi on tri dana odsustva. U tom trenutku u Draganovim očima moj ugled poraste do neba. Doneo je razglas i u znak zahvalnosti u kasarnu prošvercovao litar domaće prepečenice.

Ne malo sam se začudio kad sam ugledao pojačalo H&H, istovetno pojačalu koje sam i sam doneo na početku boravka u JNA.

Pripreme za prigodan kulturno-zabavni program povodom dana jedinice bile su u punom jeku. Saradnja sa gradskim KUD-om se ogledala u zajedničkom nastupu devojaka iz folklora u narodnim nošnjama i vojnika u uniformama (što mi je delovalo pomalo smešno), uz pratnju vojničkog orkestra. Nedelju dana pred proslavu, pojavila se nervoza kod starešina. Govorkalo se o dolasku komandanta vojne oblasti, čak i o tome da će možda iz Beograda doći GINA (Generalštabna inspekcija narodne armije). Sve je moralo da funkcioniše besprekorno. U toku generalne probe, pozove me major, načelnik bezbednosti i upita me obraćajući mi se imenom i prezimenom:

„Vojniče, da li govor može da se čuje jače?”

„Može, druže majore, ako povežemo dva naša razglasa i od gradskog komiteta pozajmimo Sennheiser mikrofon”, odgovorim u stavu mirno, odsečno pozdravivši.

I bi tako.

Sve je prošlo u najboljem redu. Starešine su bile zadovoljne i ja zbog zasluga dobih sedam dana nagradnog odsustva. Ali pri samom kraju svečanosti, u delu kad se poneseni dobrim raspoloženjem uz muziku sa razglasa, pomešaše civili iz grada i vojska, nešto kvrcnu, čudno zamirisa i ja primetih da Draganovo pojačalo radi, a moja H&H mašina ne…

Sve se desilo jako brzo. Već sutradan su objavili deset dana skraćenja. Nisam ni iskoristio svoje nagradno odsustvo, nego razdužih opremu i oružje i obukoh „civilku”. I tada, ni danas, ne mogu da shvatim zašto, donesoh najsramniju odluku u životu. Dok je Dragan pre podne bio na obuci, ja spakujem njegovo pojačalo, a ostavim svoje neispravno, sednem u autobus i dođem kući.

Gledajući sebe sa nebesa očima svog pradede, pocrveneh od stida. Tome me niko u kući nije učio. Zašto sam tako postupio, ne mogu da objasnim. Nekakva teskoba me pritisnu još pri povratku kući. Svakim sledećim satom i danom, osećaj da sam pogrešio, da sam učinio nešto loše je jačao u meni. Očekivala me je svadba, a ja sam bio neraspoložen. Utučen.Verenica me je pitala:

„Šta ti je? Što si neraspoložen? Zar se ne raduješ svadbi?” Mrmljao sam nešto nerazumljivo i vrteo glavom. Uskoro stiže pismo. Po poštanskom žigu sam znao od koga je. Nisam ga otvorio. Upalio sam auto u gepek stavio pojačalo i već popodne sam bio pred kasarnom. Dragan mi nije ništa rekao. Izbegavao je moj pogled. I ja sam ćutao.

Sutradan u sredu, mama je kuvala paprikaš. U četvrtak sam pošao da nahranim psa. Dok sam strugao ostatke sa dna šerpe, obasja me svetlost iz šupe, stare taljige zaškripaše, a sa ulice se začuje zvuk harmonike i reči bećarca: „’Ajd’ idemo da je dovedemo…” Kapidžik se otvori i moji drugari navrše u avliju.

E, da. Popravku pojačala sam platio 50 nemačkih maraka.

U Crepaji, 14. oktobar 2019. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)