Morbidna priča (ili kako dobiti „špicname”)

Dušan Genc
Objavljeno 03.07.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Tomići su velika familija. Ja sam izbroj’o šesnaest kuća Tomića u selu. Vama koji znate šta je špicname, ne moram da objašnjavam, a vama koji ne znate, kazaće se samo. Od tih šesnaest kuća pet su dobrostojeći Tomići-Smiljanići, jer kakav špicname može da dobije vredna, radna, porodica u kojoj je blagostanje, u kojoj cveta smilje i miriše bosilje, nego Smiljanići? Druga grana Tomića ima špicname Prdini. Tu, nema mnogo šta da se objašnjava. Sve je jasno. No da napomenemo, ipak, za špicname je zaslužan Toma Tomić, koji je mnogo voleo da jede pasulj. Beli, žuti, čorbast, gust, prebranac, pogrejan ili ‘ladan, svejedno mu je bilo… I najzad, dođosmo do Tomića koje u selu bolje znaju kao Bezrukanove. Dal’ su već postojali Smiljanići i Prdini, kad se desio ovaj događaj, ne mogu da znam, a nije ni važno, a priča počinje ovako:

Bio je taj Slavko Tomić, na koga se izmeto bogćegaznati, aljkav i lenj. Jedanput ili jedared, kako vam milije, kad je prodao kravu i štala ostala prazna, zabo je vile ukaraj đubreta i tako su stajale na istom mestu zabodene cele zime, sve do proleća… Al’ je Slavko uz sve mane bio dobroćudan i iznad svega pošten i čovek koji je držao do svoje reči. Šta bi obećao to bi i ispunio. Voleo je da popije, zapeva i za društvo bio spreman da skine i košulju s leđa. Već se približio četrdesetoj, a još se nije oženio. Živeo je sam, roditelji su mu umrli, a stričevi i ujaci digli ruke od njega. Glavni pajtosi su mu bili Mita zvani Smuk, koji je mogao da popije vedro vina iz dvared i Živa Zlatousti, koji je voleo da se lepo i kitnjasto izražava, a umeo i da speva bećarac, da se samo čudiš, i za kuma i za uju i za teču… Najpoznatiji stih koji je sročio je bio stih: „Ko ne jebe teču, kurac da mu seču…” To je spevao iz osvete jer ga je teča Logica iz Farkaždina izdao kod pokojnog oca da je skinuo sa sopstvenog tavana kobasice i šunku, pa prodao Milosavi piljarici, a onda novce sa Slavkom i Mitom, prolumpov’o pod šatrom kad je bila Gospojina. Pravili su njih trojica gozbe i veselja kad god im se ukaže prilika. Čim bi imali malo novaca. Pravili su gozbe i bez novaca. Leti, kad su bašte bile pune povrća spremali bi „bećar” paprikaš. Preskočili bi digod zid i u nečijoj bašti, navadili luka, nabrali paradajza i paprika, za mast bi se snašli ili je kupili u kasapnici, još kad bi nabasali na kakvo gnjizdo sa jajima, eto pravog „bećar” paprikaša. Pre neki dan, baš je tako bilo. Sve zasluge za pomenut krkanluk imali Smuk i Živa Zlatousti. Doneli su pun ceger baštenskog blaga i pride balon vina. Veselje je trajalo do kasno u noć. Dok je bilo vina bilo je i pesme. Al’ ne lezi vraže, gde ima mnogo vina, tu se posle pesme izrodi i svađa. Počelo je tako što je Smuk zamerio Slavku kako se slabo angažovao oko današnje večere. Nije ‘teo ni lukac da ljušti, a kad je trebalo da se pije, bio je prvi. Reč po reč, prepirka preraste u svađu. Šta ćeš. Pijane glave. Na sreću, Zlatousti, valjda je bio najtrezniji, smiri situaciju i dvojica zavađenih se izmiriše i izljubiše. I tada, da bi pokazao kako je neopravdano optužen Slavko je obećao da će sledeću gozbu sam da napravi.

„Vi ima samo da sedite u konk i pijete, a ja ima da skuvam večeru. Neću da vas vidim u kujnu. I to ima da pijete ceo dan, sve na moj račun”. Dogovoreni dan se približavao, a Slavko ost’o bez novaca. Lupao je glavu kako da ispuni obećanje, ‘ajde nekako je uz’o na veresiju litru rakije i pet litri vina od kafedžije Mate Pisarovog, ali kako da se snađe za večeru nije uspeo da smisli. Da ukrade digod gusku ili ćurku? Pa nije on lopov. Ono malo povrća što uzme po baštama, to se ne računa. No, Bog je milostiv. Kol’ko gleda na pravednike, spreman je i grešnicima da pomogne, a u koju sortu da smestimo Slavka, odlučite sami. Tog prepodneva, dok se još uvek nalazio pred nerešivim problemom, Slavko sa zebnjom izviri na sokak jer je bilo moguće da se njegovi pajtaši pojave, pošto im je obećao celodnevnu pijanku. Dok je oprezno virio kroz odškrinuti kapidžik, božja milost ga obasja neočekivanom pojavom zeca koji proskakuta ispred kapidžika. Nije to bio zec divljak, već beli pitomi zec, što se knjiški zove kunić. Slavku oči zasijaše od radosti. Polako skine aljinu i nečujno zakorači na sokak. U dva koraka se nađe iz zekana i baci se na njega sa raširenom aljinom u rukama.

„Moj si”, zadovoljno promrmlja Slavko, i prekrsti se pogledavši u nebo. Podiže kunića držeći ga za uši i dok se ovaj koprcao znalački zaključi:

„Braćan, pa ovaj mora da ima preko čet’r’ kile. Al’ ima da bude gulaš…”

Još je drao zeca, nije bio ni na pola svatova, kad začuje veseo razgovor svojih kompanjona. Zaden’o je naoštreni nož za gredu i veselo se uputio da sačeka drugare. Popili su po jednu rakiju, on se raspoložen vratio poslu, a oni nastavili da piju. Dok je seko luk, odrani zec se cedio obešen za bagrem iza ambara. Zadovoljno je pijuckao rakiju i sa Živom i Smukom razmenjivao šale dok se iz kujne širio prijatan miris dinstanog luka.

„Vreme je da spustim meso”, izjavi Slavko, izruči čašicu i zamakne u kujnu. Nije prošlo mnogo vremena, kad evo Slavka nazad. Bez reči uze polupopijenu flašu sa rakijom i vrati se u kujnu.

„’Ej, Slavko, di nosiš rakiju?”, začuđeno će Smuk. Umesto odgovora začulo se škljocanje reze od kuhinjskih vrata.

„Šta mu bi?” zapita se Zlatousti, a onda slegne ramenima i zapali cigaru, nastavivši razgovor sa Smukom.

„Šta držiš tu ruku iza leđa? I šta si tako prebledio?”, upita Slavka Smuk, dok zadnjim zalogajem hleba brisao prazan tanjir. Slavko je ćutao.

„Al’ si ga i opravio, svaka ti čast”, pohvali ga Živa i glasno podrigne. „A, što ti ne je’š?” Slavko još više preblede i ćutke pođe unazad u kujnu krijući levu ruku iza leđa.

Već čujem pitanja radoznalih čitalaca: „Pa šta je tu morbidno?”

„E pa sad nije, ali biće kad čujete završetak priče”.

Kad je Slavko otišao da skine meso sa bagrema, zatekne samo kanap koji je visio sa grane i komšijske kere kako razvlače po avliji ostatke zeca. Smrklo mu se pred očima. Pojurio je za kerama, ali sve što je uspeo, to je da im otme u prašinu uvaljanu zečiju glavu. Polako se vratio u kujnu i u kotlić ubacio glavu. Nije dolazlo u obzir da ne izvrši obećanje. Da pogazi datu reč. U trenutku je doneo odluku. Otišao je u konk po rakiju, vratio se u kujnu i navukao rezu. Zasukao je rukav, iz čakšira izvukao učkur i podvezao levu ruku iznad lakta. Dobro je potegao rakiju iz flaše, uzeo pangler i špicom napipao zglob lakta. Stisnuo je zube dok se nepodnošljivi bol širio kroz čitavo telo. Ubacio je odsečenu ruku u kotlić, dodao alevu papriku i lolberov list…

Slavko je održao obećanje, ali se tako sakat nikad nije oženio. Od tada, Slavkovi sinovci i njihovi potomci nose špicname Bezrukanovi. Zvuči vam neverovatno? I meni. Ta se priča prepričava još od Franc Jozefa. Meni je isprič’o pokojni komšija čika Nika. Pa ako je on mene lag’o, lažem i ja vas.

Crepaja, uoči Gospojine, 27. avgusta 2019. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)