Jagoda

Snežana Mirić
Objavljeno 08.07.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Na posao uglavnom idem pešice, to je jedinstvena prilika da prošetam dva puta po dva kilometra u toku dana jer se ponekad desi da po povratku više i ne izađem iz kuće. Autobusom idem samo kad je neki kijamet ili kada se ne osećam da sam baš u formi. U poslednje vreme, istina, dobra forma i nije baš adekvatan opis mog stanja. Rano ujutru, treba mi neko vreme da profunkcionišem, da se podmažu zglobovi, „prorade” ekstremiteti i kičma prestane da krcka. Zato zamaknem za ugao do bivše „Snežane” gde pecam „šesticu”.

Tog jednog sasvim običnog dana, radila sam popodne i krenula dva sata ranije, otišavši da obavim tekuće poslove, što me je odvelo dalje. Lokalna autobuska stanica je u blizini, istina samo za jednu liniju – autobus broj dva koji uvek izbegavam, jer je najčešće prepun i zagušljiv. Ali sad nema biranja, nemam ni vremena da se uputim pešice, ulazim. Vadim jednu od karata koje kupujem u karnetu i poništavam.

Na istoj stanici ulazi grupica penzionera, baš izuzetno starih ljudi. Dočekuje ih kondukterka koja tek letimično baca pogled na moju kartu i širi osmeh:

– Pioniri moji jeste li stigli? Hajde, polako, evo ovde ima mesta, izvolite – obraća se jednoj bakici. Potom usmerava dalje – Evo još dva mesta, samo malo, samo malo – govori kroz omanju gužvu – napravite prolaz za moje pionire. Ostao je još jedan stariji gospodin koji ponosno odmahuje rukom u stilu „ma ja mogu i da stojim”, ali ona ga ne shvata ozbiljno. Dovikuje nekim momčićima koji sede u poslednjem redu ispred šaraga – Haj’mo omladino, ustaj da pionir sedne. Hajde sine, vidi koliki si jak, lep, blago majci tvojoj, ponos! Deder, pomozi deki, pa zamisli da je to tvoj deda, sine. Hajde, ljubi te tetka Jagoda. Tako.

Dva momčića ustaju kao po komandi i smeštaju dedicu. Sedište pored deke ostaje prazno.

– Nemoj ni da sedneš sine, evo ulazimo u drugu stanicu, biće i tu još koji pionir, sigurno! – kaže i smeška se. Putnici, koji su na toj liniji očigledno stalni i koji je poznaju, komentarišu među sobom i na glas „Ma naša Jagoda je najbolja. I najlepša!” Jagoda se smeje i na svoj račun poluglasno govori u šali „E lepa baš, još da sam i brkove jutros počupala…” Neke žene u blizini počeše tiho da se kikoću i klimaju joj glavama s razumevanjem, a ona nastavlja: „Ma hormoni rade, hormoni! Gotovo, nije Jagoda više mlada, eee! Al ne košta me da se pravim, je li tako? Jeste” odgovara samoj sebi. Treća stanica. Ulaze tri putnika, među njima baka sa povećim kolicima za pijac na koja je nakačena i velika kartonska kutija, privezana kanapima.

– Zoki – viče Jagoda vozaču – sačekaj malo da rasporedim ovde. Zoki strpljivo čeka.

– Gospodjo, možete li samo malko napred, e da zamenimo mesta, tako, da ova kolica uglavim ovde pa da baka može da se drži. Ono čudo gore – pokazuje očima na šipku sa rukohvatima – joj je visoko. E tako, hvala Vam puno! Zoki, šibaj! Hehe – smeje sa glasno – drž’te se, sad će Zoki da poleti! Je l polećemo Zoranee?! – smeje se i dalje – Ma vozi Zoki ko avion! To mu ja onda dođem ko stjuardesa samo još onu kapu da stavim na glavu i obučem sako a ne ovaj svetleći prsluk, hahaha.

„E Jagoda, nemoj da te premeste na drugu liniju, ima da pišemo peticiju!”, čuje se glas iz gomile. Onaj deka koji se pravio da mu sedište ne treba dodaje „Kakva peticija, ima da legnemo na put ispred ATP-a da blokiramo saobraćaj”. – Hehe – raste Jagoda, a osmeh joj ne silazi sa lica – Ma samo kad sam ja vas smestila pioniri moji maleni! Vidi kako sam vas spakovala, ko šibice! – zadovoljna je Jagoda sobom, a i svojim putnicima koje je upoznala ko zna kada tako što im se tog prvog puta od srca, toplo i iskreno nasmešila, ljubazno ih pozdravila i usvojila kao da im je staratelj. A nekako i ispada tako. Brine o njima tokom puta predano i iskreno.

Moja stanica. Silazim i razmišljam: da je još ovakvih Jagoda na svetu, kako bi nam bilo lepše…

Ostavi komentar

  • (not be published)