Jablanovi

Ne sećam se trenutka u kom je moj rani detinji život prestao da percipira dvodimenzionalne slike i usvojio trodimenzionalne, a još manje se sećam momenta kada sam otkrila postojanje i nekih drugih dimenzija. Ali pamtim drvored jablanova u ulici paralelnoj sa mojom, koji su se sa prozora moje sobe mogli videti oduvek, tj. od momenta kada sam počela da ih zagledam i da je taj vertikalni aspekt, mom životu dao neki drugi sadržaj.

Činilo mi se da sa svog trećeg sprata mogu posegnuti rukom do njih koji su mi bili gotovo u ravni, izjednačeni u visini, gusti kao živa ograda između mene i Tamiša koji je skriven od pogleda drugim redom zgrada, ali čije sam proticanje mogla da osetim a da ne izađem iz prozorskog okvira. Kao da je taj drvored gusto poređanih jablanova označavao nekakav štit ali i pravac, neku putanju, koridor, stazu kojom mogu da idem sasvim bezbedno, zaštićeno.

U jesen bih slušala kako šušte intenzivno, a kada bi u zimu ogoleli uopšte ne bih osećala nelagodu, naprotiv i prve pahulje činile su se kao da je sva priroda oko mene okićena i tako primirene u svojoj zimskoj pospanosti ja sam ih takođe volela znajući da će ponovo olistati, zašumeti i vinuti se još više.

Sećam se kada je neka prijateljica moje majke jednom prilikom u poseti rekla:

– Kako je ovo dete poraslo, baš je visoka, kao jablan!

Ja? Kao jablan? Mora da sam mnogo visoka, pomislila sam i počela nehotice da se poredim sa decom iz razreda. Od nekih sam bila viša i za glavu, sa nekima očima u ravni, ali tada zaista shvatih da sam veoma visoka (u današnje vreme već bi me svrstali u kategoriju srednjeg rasta) i bojažljivo se zapitah da li biti „kao jablan” znači biti gord, važan ili usamljen? Ili nešto četvrto? Nekako su mi se mrsile misli po glavi.Kasnije sam čitajući saznala da je u grčkoj mitologiji jablan posvećen Heraklu i da označava dvojnost svakog bića jer mu je jedna strana lista tamnija. Potom sam naravno spoznala da svako od nas ima svoju svetlu ali i tamnu stranu – i svoju tamnu, ali i svetlu stranu. I da to nije isto. Polako sam shvatila da uprkos jasno iscrtanoj liniji gustog rastinja i mogućnosti kretanja u samo jednom pravcu oba smera, mogu kao magijom da se krećem i gore–dole i da vijugam između stabala i kružim i potpuno izlazim iz te nevidljive linije, sasvim slobodno. Ali jablanove sam i dalje volela i osećala se mirno i spokojno u svom malom svetu sa prozora svoje sobe.

Nekako u svom ranom devojačkom dobu počela sam intenzivno da čitam poeziju kako je to valjda i priličilo mom uzrastu i povremeno naletala na jablanove kao da se ne mogu odmaći od njih: Dučić, Ujević… ali najviše sam volela Crnjanskog koga su jablanovi doticali dok je trčao po Ilandži i prolazio istom mojom pančevačkom ulicom na putu do Gimnazije i kako mi je njegova pesma Trag bila oduvek tužna. Jednom prilikom napisao je u delu Lirika Itake: „Ako je čitalac čitao Frojda i Junga, imaće, kad moje knjige čita, mnogo svakojakih asocijacija…” pa sam ga se setila i kasnije, na studijama čitajući upravo knjige psihoanalitičara. Naravno da sam svoje najranije asocijacije povezivala sa jablanovima i tako je počela da se rađa i ta nova dimenzija – duhovnost, nešto što u nekom nikne, u nekom se razbukta, u nekom dosegne vrhunac, a nekog za čitavog njegovog života ni ne dotakne. I jablan mi u svojoj uspravnosti postade simbol čovekovog duhovnog rasta. Postala sam sasvim sigurna da oni nisu slučajno baš u ulici pored moje, kao počasna straža, da nikako nije slučajnost što su nam na neki mističan način sudbine ispreplitane. Setih se potom one mamine prijateljice i bi mi nekako milo…

Godine su prolazile, moja interesovanja su se neznatno menjala, ali se rast odvijao brže nego što bi se očekivalo, kao da je trebalo nešto nadoknaditi, kao da sadašnjost treba ubrzati i posegnuti za onim što tek treba da se dogodi. Ponekad sam baš mrzela taj osećaj ali me je svejedno obuzimao i vukao u raznim nepoznatim pravcima u kojima sam morala da budem i istraživač i promoter i posmatrač. I onda sam juna 1984. otišla sa svog prozora i od svojih jablanova. I putovala po nekim predelima neko kratko vreme, a kad sam se vratila i najpre posetila majku, uletevši u svoju devojačku sobu bila sam užasnuta prizorom: moji jablanovi su nestali! Čitav drvored! Ni jednog stabla, ničega. Kao da sam se spustila na površinu Marsa. Pustoš. I rastužila sam se do besvesti, a potom polako počela da uviđam da mogu bez njih tamo negde napolju, da su se sva ta stabla preselila u moju dušu i ponovo sam se setila Crnjanskog i pomislila kako sam i ja kao i on sama sebi predak i kako mi, nasuprot onome što se uobičajeno misli, uopšte nije žao što je tako. Pa kad sam se rasteretila svih teških misli i događaja iz prošlih vremena, mogla sam dalje. I jablanovi mi više uopšte nisu potrebni. Skoro…