Gospodar džukela i po koje muve

Snežana Mirić
Objavljeno 28.03.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Život u ovoj sredini koju neki još uvek nazivaju i državom, postao je jedan pakleni krug. Jedan sumanuti vrtlog u kome svaka džukela juri sopstveni rep, dok gospodar iznad njihovih glava fingira hranjenje. Baci doduše, tu i tamo i po koju mrvu, koju džukela momentalno počisti. I potom, sa razglasom i bez razglasa, kroz uzurpirane medije, kroz megafone i snimljene trake sa kamiona, kroz bilborde, kroz subliminalne poruke svuda i na svakom mestu, gospodar džukelama emituje istinu na frekvenciji koju samo njihove, džukelske uši mogu da čuju. I prihvate. Kao i svaku drugu komandu.

Ali i u tom grotlu od države, postoje ljudi. Ljudi koji se bore protiv nevidljivosti. Oni koji ne žele da ih se gura u isti koš, il’ ne dao bog u tor, sa ovima ili onima, da ih se etiketira, proziva, fotografiše kao u policijskoj stanici i da se, potom te nelegalno načinjene fotografije prosleđuju poslodavcima, stranačkim neistomišljenicima, fukarom opšteg smera i radoznalim dangubama gradskim i seoskim. Džukelama.

Ljudi, koji se osećaju građanima ni zbog čega drugog, već stoga što to i jesu – jednostavno rečeno – pa sad, kome je rep uš’o u uho pa ne čuje ili ne razume, to mu je što mu je.

Sebe smatram takvom građankom. Običnom. S pravom na izbor. S voljom. A volja je, kao što znamo, nezaustavljiv nagon za životom.

Ovih dana čuju se malodušna mišljenja o propadanju protesta. Demoralisani stavovi o tome kako su svi ionako isti i kako je svejedno ko će da pobedi. Ako šetaš u prostestima, onda si uz „Dveri”. Ako li ne šetaš, onda si za vlast.

Ozbiljno? Vi to meni? A da ja vama kažem kako imate klempave uši?

Da se razumemo: ne priklanjam se opozicionim liderima – ni levim (protiv njih sam onomad šetala, pa su mi ih proturili i kroz mala i kroz velika vrata), a tek desnim: nikakvom šovinizmu, bolesnom nacionalizmu ili ne daj bože, fašizmu i preterivanju bilo koje vrste, u mojoj glavi nema mesta. Da se ne priklanjam vlasti, to je valjda i ludom jasno. Imam svoje kritičko mišljenje i zadržavam svoje ljudsko pravo da ga imam. Uostalom, moj generalni stav je da svakoj vlasti treba biti opozicija, e da se ne uznese previše… Ovi se nisu uzneli. Ovi su u totalnom delirijumu.

Nedavno obeležismo godišnjicu bombardovanja. Da se ne zaboravi.

Ali zaboravismo da obeležimo svakodnevicu. Da se takođe ne zaboravi. Zato što je zaboravljamo kao da nam je svima došao onaj Nemac što razmešta stvari po kući. Zaboravljamo da smo stajali u redovima za životne namirnice, da smo čekali autobuse koji ne dolaze, da su nam nedostajale razne potrepštine za tu istu svakodnevicu. To je sad postalo prošlost.

Pa kad već zaboravismo olako tu prošlost, a nije da je baš toliko davna, nemojmo dozvoliti da zaboravimo sadašnjost. Jer ona se upravo dešava. Jer živimo kao da je normalno da nam svakodnevno isušuju reke i uskraćuju kiseonik, truju zemljište, da ruše spomenike kulture, ukidaju železnice, obezvređuju diplome i profesije postavljajući na naša radna mesta svoje lažno kvalifikovane, neuke i primitivne kadrove, da mrače i uzurpiraju medije, da anatemišu novinare, da karikiraju vojsku i policiju, da nas bombarduju kasatnim bombama svojih nesuvislih reči i najgorih pogrda, da nam poskupljuju egzistenciju i potom nam govore kako živimo nikad bolje, da nam poturaju popove koji nam udaraju packe dok se razvratno valjaju u neopravdano, nedosledno i nepošteno stečenom bogatstvu i to onom prezrenom, ovozemaljskom; da hapse decu – dok kriminalce čak ni ne privode, da nam prete, da se svete, da rade sve ono što rade. I da nas drže u neprekidnom strahu od nečega…

Hoćemo li sutra i to zaboraviti? Hoćemo li reći kako je svejedno i kako su svi isti?

Hoćemo li se i dalje ponašati kao muve bez glave?

Ja odbijam.

Zna se na šta će muva. Neće mi se.

Građanke! Građani! Dok još niste sasvim postali robovi:

Vas pitam.

P.S. Izvinjavam se svim kucama lutalicama kao i onima nepoznate rase, koje neopravdano nose nadimak „džukele”. To su sasvim plemenite duše i o njima u ovom tekstu nije bilo reči.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Gospodar džukela i po koje muve

  1. Avatar

    Oliver ! (drama-mjuzikl, UK - 1968)

    mart 30th, 2019

    Filmska adaptacija brodvejskog mjuzikla po romanu Čarlsa Dikensa, Oliver Tvist iz 1837., u režiji Kerola Rida.

    Oliverova borba počinje kada se osmeli da traži više poštovanja, ljubavi, dostojanstva i slobode.

    Oliver food – Lyrics
    https://www.youtube.com/watch?v=t9ZoZhfdo0A

    Please, Sir I want some more – Mary A
    https://www.youtube.com/watch?v=7tOkpntQtBM

    Roman i film pričaju o prevazilaženju najtežih životnih prepreka, u kojima dečak iz mračnog sirotišta beži u London, u kome, pak upoznaje Vrdalamu i svet maloletnih džeparoša.
    Dikens pruža galeriju likova, od dobroćudnih plemića, prosjaka i beskućnika do lopova, nakaza i ubica ponirući u najdublje tajne ljudske prirode, učeći, pritom, da su poštenje i dobročinstvo najbolji, možda i jedini pravi odgovor surovom i dvoličnom svetu.

    Oliver“- 1968 Trailer VO

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)