Sa predškolcima na Divčibarama

Snežana Mirić
Objavljeno 25.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 19 mins

Petak, 16. jun 2017. g, dan nulti: Početak

Put poznajem kao svoj džep i verovatno bi mi bio dosadan da putujem sama. Ali kad sam sa decom, uživam na poseban način. Oni žubore, šuškaju, smeju se, po neko peva. Na „pauzi”, na OMV pumpi, poslušno se ređaju u red po izlasku iz autobusa i prelaze put na nešto što se uz mnogo dobre volje zove „livadica”, otvaraju svoje rančiće i vade kifle i plazma keksiće koje su im mame jutros zapakovale. Nastavljamo put nakon dvadesetak minuta. Uskoro prelazimo prugu i skrećemo ka Mionici a potom se penjemo starim, izlokanim putem. Deca lepe svoje nosiće na staklo i ushićeno komentarišu: „Vidi kravu!”, „Uuuu, koliko brdooo!”, „Jesmo stigli?”…

Zanimljivo je koliko meni taj miris borovine momentalno ispunjava svaki udisaj i koliko, bez obzira na gužvu, raspakivanje i sve ono što nosi prvi dan, osećam radost što smo stigli. Dočekuje nas, već tradicionalno, pasulj sa suvim rebrima koji ovde ima poseban ukus. Mislili smo da nismo gladni. Ali, ručak nestaje iz tanjira.

Deca se mršte na ideju popodnevnog odmora a zapravo im prija. Neko je već zaspao, neko se meškolji. Koleginice koriste ovaj predah da raspakuju dečje kofere. Sve se odvija kao na traci. Ok, prekidaj, dovršićemo kasnije, vreme je da se popije kafa. Pogledam na sat. Deca će ustati za desetak minuta. Žurimo da posrkućemo vrelu kafu koliko toliko na miru.

Izlazimo u šetnju. Uzbuđeni su. Delimo im lupe – to je kao nekakva inicijacija. Sada su i zvanično članovi Eko-kolonije. Razilaze se kao bubice po livadi, čuče oko drveća, kopaju rupe, gledaju puni očekivanja da će postati istraživači prirode samom činjenicom da u rukama drže „alat”. Đole je, međutim, tužan. Ima još dva druga pored sebe ali to ga ne teši. Plače sve glasnije. Nedostaje mu mama. Svi ga grlimo, mazimo, stavljamo u krilo… Ti si naš, Đole, govorimo mu, ne brini se, ti si naš. Kako došlo, tako prošlo, odskakutao je ka svojim drugarima.

Podelićemo im male bojanke sa temom „Kakvo je vreme danas?” u koje će svakodnevno ucrtavati meteorološke oznake za taj dan. Osim što će pratiti vreme, na taj način moći će i da broje dane do povratka kući i tako osete sigurnost i spokoj.

Večera, igra, kupanje, gledanje crtaća, spavanje. Jest’ – ‘oćeš… Ne predaju se. Adrenalin na sve strane. Umorni su, ali maksimalno odlažu čas odlaska u krevet, a potom i samo spavanje. Mi osećamo kako ćemo uskoro popadati i molimo boga da se ućute i uspavaju. Konačno dolazi i taj trenutak. Zevamo ali i dalje sedimo za stolom u hodniku. Čekamo da njihovo disanje postane sasvim ravnomerno i duboko…

Ovaj dan otegao se k’o da ga je neka nevidljiva sila prikačila na lastiš.

Subota, 17. jun 2017. g, dan prvi: Radionice za upoznavanje

Deca se međusobno uglavnom ne poznaju. Ne poznaju svi ni svoje vaspitačice jer je Eko kolonija zamišljena tako da obuhvati decu iz svih naših vrtića. Zato smo pripremili radionice za upoznavanje. Najpre je svako izgovorio svoje ime uz koje je smislio i pokret, a ostali ponavljali, a potom smo saznali i različite stvari jedni o drugima:

… da Elena voli plavu i ljubičastu, macu i kucu; da Nađa ima jednu sestru i da joj je najdraža životinja konj; da Laza voli spanać i krompiriće, a Dača ćevape i banane, ali i da trenira fudbal i da su mu najdraže kopačke! Feđa je otkrio da je skoro tri godine stariji od Lazara koji mu se, inače, odmah dopao i sa kojim je cimer; Tara ima četiri sestre, od kojih joj je jedna „rođena a ostale ne–rođene” i ide na folklor; Anja ima brata Feđu, voli novu pesmu Keti Peri, nekada je volela balet dok joj nije postao dosadan, a sada ide na likovnu radionicu kod Emila…

A vi? Kada svoje komšije svakodnevno ispred vrata, u hodniku, dvorištu, na ulici pozdravite sa „dobar dan” – koliko ih zapravo poznajete? I koliko to uopšte želite?

Nedelja, 18. jun 2017. g, dan drugi: Kiša!

Dojuriše nekakvi preteći oblaci, temperatura se spustila za desetak stepeni a možda i više. Pomolili smo noseve ispred odmarališta, poigrali se na penjalicama i ljuljaškama i šmugnuli u zgradu. Poneli smo, srećom, neke zadatke, bojanke, lavirinte, knjige… radićemo unutra. Vetar duva kao lud i samo što nam ne padne nebo na glave…

Ok, palo nam je nebo na glave, ko me je vukao za jezik! Gledam kroz terasu čak i izlazim. Pomislih: KAKO JE NA DIVČIBARAMA ČOVEK MALI ISPOD KIŠE!

Ovo je definitivno moj utisak dana. Uzimam flomaster i crtkam onako za sebe. Kiša lije kao da se planina otapa, kao da sve borove iglice pljušte sa grana, kao da nikada ni jedna jedina ptica nije živela ovde, sve se ućutalo i posakrivalo, a potom i bukvalno nestalo u magli koja nas je obavila sasvim. Ne mrdamo.

Ponedeljak, 19. jun 2017. g, dan treći: Vremeplov

Jeste, 19. jun, a zova još uvek cveta! Prolazimo kraj jednog prepunog žbuna a slatkast miris bocka kroz svaki udah. Oni ne obraćaju pažnju, ali ja razmišljam kako se vreme vratilo unazad ili kao da ja nisam ni odlazila od prošlog puta. Proleće ovde iščezava veoma polako. Ovde, na samo stotinak kilometara daljine i oko hiljadu metara visine, vreme se zakačilo, zalepilo, ućutalo. Zova se naslonila na onu našu iz maja, prekrila tu vremensku rupu i ponela nas… I učinila da ovaj ponedeljak bude izdvojen iz vremena…

*******

Tim čistim i neopterećenim dušama možete da zadate zadatak i samo da gledate kako vredno rade te malene ruke. I da se divite. I da razmišljate – kud’ sve to nestane kasnije i pitate se zbog čega? Šta se dogodi? Kada se desi taj trenutak u kom se raspriši sav taj entuzijazam, sva ta lepota naivnog stvaranja, sva ta vera u sebe i u Vas…

Nije do njih, budite sigurni u to!

Utorak, 20. jun 2017. g, dan četvrti, poslednji dan proleća: Košuta i Marta

Deca su ushićena jer smo im najavili vožnju vozićem na Kraljev sto. To je najviša tačka Divčibara – 1104m nadmorske visine. Svake godine sa novim polaznicima Kolonije istražujemo biljni svet na vrhu, beremo majčinu dušicu koja polako precvetava, uživamo u pogledu sa Vidikovca i dokučujemo sve ono što se po vedrom danu može videti: Bukulju, Rudnik, Ostrvicu – ugašeni vulkan na Rudniku za koji se smatra da je bio aktivan još pre dvadesetak miliona godina, a zatim i Ovčarsko-Kablarsku klisuru.

Današnji doživljaj, međutim, zasenio je sve prethodne kada smo, tek stupivši na proplanak na samom njegovom kraju ugledali košutu. Iznad nje, jedan jedini oblak na sasvim plavoj površini neba, kadar kao u filmu u kome je akcenat na ekspresiji, na emocijama, gde nema ničeg skockanog, ulickanog i našminkanog. Iako smo bili prilično daleko, čula nas je i pobegla u trenu.

Ispunio me je veličanstven osećaj zahvalnosti i sreće što sam doživela taj trenutak. I još uvek me ne napušta jer znam da ću moći da ga vratim kad naiđe neki od onih dana koje bih radije preskočila…

*******

Marta Kiš Butterer je novosadska akademska slikarka i likovni pedagog. Od nedavno je dobila i unapređenje postavši savetnica za likovno obrazovanje u Pokrajini, ali sve to je daleko manje značajno od činjenice da je Marta jedna topla žena široke duše, toliko široke, da su večeras sva naša deca stala u nju. Zajedno sa našom, na Divčibarama se takođe održava i Likovna kolonija, a mi, ekolozi, sada već po tradiciji dobijamo „na poklon” od naših umetnika, našeg Emila Sfere koji koordinira likovnjacima i slikarima koji su mu se u ovom radu pridružili, jedno veče u ateljeu. Deca su sa Martom slikala ježeve, vođeni njenim mekim glasom dok im je najpre čitala odlomak iz „Ježeve kućice”, a potom pokazivala slike. Tu, pred mojim očima, pravili su mala remek-dela, a potom, kada su se razišli, ostala sam da sa njom podelim svoj današnji utisak. I tako sam joj predstavila košutu, a ona meni nekoliko svojih akvarela: vuka, sovu, krticu, miša- Strašu, srne, pačiće i još neke od svojih mnogobrojnih miljenica, jer Marta, poput dece, obožava sve životinje. I ona izreka: „ko voli životinje, voli i ljude”, dobija smisao više nego ikad. Dovoljno je samo da pogledate u te oči koje kao da se ogledaju u planinskom jezeru, pa je već sve rečeno…

Može li u jednom danu duša dva puta da se napuni?!

Sreda, 21. jun 2017. g, dan peti, Prvi dan leta i Svetski dan muzike: Horovi

Prvi dan leta proveli smo u različitim istraživačkim aktivnostima u malim grupama, iliti – razvili smo se u strelce! Neko se spustio do potoka istražujući stanište žaba, neko je po livadi jurcao za leptirovima, neko tražio buba-mare, a ja sam sa jednom grupom krenula šumskim puteljkom do izvora Žujan u potrazi za vilinim konjicima. Naša mala družina uživala je najpre u samom kretanju kroz šumu, u formaciji kolone, a potom u otkrivanju ovih ljupkih insekata koji su se plavili i zelenili nad gustim rastinjem oko potočića, leteći čas nisko čas visoko, kao da će zapevati, samo što su bili nemi. Nemi hor. Stajali smo na drvenom mostu posmatrajući ih, diveći se njihovom kretanju, bojama, lepoti. Potom smo nastavili preko livade i ponovo kroz šumu ali drugim putem, berući šumske jagode koje su mnoga od naše dece videla i probala prvi put…

Setila sam se kako sam tokom studija kao lektiru iz filozofije morala da pročitam Platonovu „Državu” u kojoj je između ostalog pisao o muzici kao ritmu i harmoniji koji najdublje prodiru u unutrašnjost duše i u nju unose plemenitost. I o tome da mladi ljudi koji su u muzici obrazovani mogu najlakše da zapaze sve ono što je nepotpuno i nesavršeno u delima prirode… I nekako, čitav moj život prožet je upravo muzikom, najpre kroz sopstveno školovanje, a onda, sudbinom, kroz muzičku umetnost mog muža, potom sina… Muzika u mom životu ima zaista značajno mesto. Ali ovde, na Divčibarama, čak i ne osećam da mi nedostaje. Primetila sam je tek na travnjaku pored crkvice iz koje je dopiralo horsko pojanje. Ono je istina, ovde preplitanje duhovne pa čak i narodne muzike u kombinaciji sa vizantijskim pojanjem, pomalo je jednolično ali nije neprijatno. Kažu da pojanje umiruje i snaži čoveka. Na decu ipak ne ostavlja preteran utisak i oni se okreću ka potoku odakle se čuje neverovatan hor žaba različitih boja i dubina. Nesvesno počeh da poredim. Pesma sa razglasa u tom trenutku nije mi se učinila dovoljno bliskom, pa se i ja uputih do potoka…

Četvrtak, 22. jun 2017. g, dan šest: Šumska biblioteka

Nije to ništa novo. U svetu postoji odavno. Ali mi smo bili presrećni kada smo to otkrili u šumskoj oazi, ovde, na Divčibarama. Ljudi koji su napravili tu malenu biblioteku po sistemu „uzmi knjigu – ostavi drugu” su jedan stariji bračni par iz Kraljeva. U svom dvorištu stvorili su pravi dom malim šumskim stanovnicima: senicama, vevericama, napravili kućice, pojilice, hranilice, cvetne oaze, kućicu na drvetu, verovatno za svoje unuke i – biblioteku za prolaznike, mlade i starije, sve koji vole knjigu. A mi smo upravo takva družina – ljubitelji knjige. Svake večeri pred spavanje slušamo priče iz knjige „Bekstvo u Afriku Hranislava Dobrića” i uživamo smejući se dogodovštinama dobrog Hranislava i njegove ekipe – stanovnika beogradskog Zoo vrta. I tako smo rešili da ostavimo knjige koje smo poneli, da obogatimo ovu biblioteku i pokažemo kako to rade pravi ljubitelji. Ali onda se desilo nešto što me je zbunilo. Neka deca nisu bila spremna da kao grupa, kao Eko tim uzmemo samo jednu knjigu. Želeli su svako po svoj primerak. Eh, dragi roditelji… Biće tu još posla za učitelje ovih budućih prvaka…

Petak, 23. jun 2017. g, dan sedmi: Povratak

Uzbuđeni smo i radosni zbog povratka kući. Zadovoljni smo svojim postignućima, svojim novim prijateljstvima, nosimo pregršt radova i priča koje će se uskoro pretvoriti u uspomene. Njima možda još uvek ne, ili bar neće toga biti sasvim svesni. Moj spomenar se, međutim, rapidno puni svim i svačim. I ja sam srećna što se vraćam kući. Ipak, sinoć sam lovila poslednji zalazak sunca između borova…

Subota, 24. jun 2017. g, dan posle svega…

Lepo je biti u svom krevetu, u svom kupatilu, sa svojim ukućanima uključujući i psića. Još bi lepše bilo da napolju nije elementarna nepogoda, a kuća prazna pa je neophodno otići u nabavku, ali OK, akomodiraću se. Na vremenske prilike i neprilike ipak mogu da se priviknem. Na ono što juče i danas gledam na malom ekranu, bome, teško. Ali više me skoro niko i ne pita. Zato okrećem svoje misli onome što volim, što me ispunjava, što se nalazi u mom mikrosvetu koji je nedodirljiv. I ponovo oživljavam sliku košute, a odmah potom i još neke iz svog životnog dnevnika. I šta mi ko može.

 

Autorka je profesionalna svaštarka, koja osim svog primarnog zanimanja ima još nekoliko drugih što je čini zadovoljnom…

One Comment to: Sa predškolcima na Divčibarama

  1. Avatar

    TashaNa

    jun 27th, 2017

    Draga moja prijateljica, neponovljiva svaštarka, nikad me ne iznenadi koliko ljepote može da izađe iz njenog pera, a svaki put ostanem zatečena novim dubinama njenih redaka!
    Blago vama što vam je blizu!

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)