Juče, danas, sutra

Jovana Đorđević
Objavljeno 21.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 14. jun 2020. godine

U junu, nedelja je moj ponedeljak. Nema velikog porodičnog ručka, nema popodnevne šetnje nedeljom po keju. Ja, laptop, monitor i slušalice. I svi ostali ukućani. U „normalnim” uslovima, klackala bih se Stupom do glavne, pa tramvajem do Ušća, pa najzad, pešaka do BHC-a sa slušalicama u ušima. Sada već, ne tako novo normalno (hvala koroni) je to da radim od kuće. On takođe. Mart i dobar deo aprila bili su period navikavanja. Sada smo, svo četvoro, već dobro uigran tim. Ustajem sa tom mišlju, i zaključujem da mi se zapravo ne žuri nazad u kancelariju. A opet, nedostaje mi. Baš imam pomešana osećanja. Nedeljom ima manje posla pa se trudim da to iskoristim slušajući neke kurseve ili istražujem Excel. Uglavnom me u pokušajima samorazvoja osujete moje dvoje. Ona koja bi da mi pravi društvo i nešto crta, boji secka i lepi kraj mene, i on koji je oponaša maksimalno ali i dalje ne razume koncept potrebe za druženjem mame i ćerke. Mahom se takve akcije neslavno završe tako što ih izbacim iz sobe i nastavim da radim u tišini. Makar narednih pola sata. Kako je 12:30, palim lap-top, uključujem sve programe i aplikacije, čitam mailove od juče i polako počinjem da pratim dešavanja na mapi. Raspoređujem radne zadatke, proveravam šta je sve ostalo da se uradi, ostavljam napomene i sve ostale čari posla koordinatora tehničke podrške. Shvatam da mi je jako teško da objasnim svoj posao bez korišćenja engleskih reči i kompanijskog žargona. Telefon zvoni, govorim dobro jutro – zvanično počinje (radni) dan. Vreme prolazi sporo i kada konačno dođe vreme da ugasim lap-top odmah skačem u akciju pripremanja za spavanje. Tuširanje, pranje zuba, presvlačenje i neizostavna rasprava zvana „ali pročitaj nam još samo jednu priču”.

Ponedeljak, 15. jun 2020. godine

Svakog ponedeljka se setim onoga „vi ne mrzite ponedeljak – vi mrzite kapitalizam”. Ima možda nešto u tome, mada nikada nisam nešto posebno uzimala tu mržnju prema ponedeljku za ozbiljno. Valjda zato što sam uvek radila neke poslove koji nisu imali „normalne” smene i „normalne” radne dane. I ponedeljak nije imao tu „ponedeljničku” konotaciju. Nedostaju mi kolege i ta atmosfera iz kancelarije, nedostaje mi da se smejemo i šalimo i nekako je lakše kad vidiš da nije samo tebi pakleni ponedeljak. Imam osećaj da svaki bankomat i svaka kasa u Južnoj Karolini ne rade. Planiram šta ćemo pre da radimo, i shvatam da je jedini način da se sve pokrije da kloniram nekoliko dobrih tehničara… planiram, planiram, planiram… Da mi je neko nekada rekao da ću se time baviti jednom u životu, smejala bih se na sav glas jer ja svoj dan ne umem da isplaniram kako treba a plaćaju me da planiram tuđe. Ali, i obućari hodaju u razlokanim cipelama… Još jedan ponedeljak prolazi, relativno brzo kao i uvek, jer tada ima najviše posla. Znam da i oni tamo, „preko bare” mrze ponedeljak isto kao i mi ovde. Devet sati, gasim komp. Nedostaje mi i ta tranzicija odlaska/dolaska sa posla. Ipak, lepo je što čim završim smenu mogu da uletim u zagrljaj deci i pustim ih da me obrlate da pročitamo Priču o maloj krtici kojoj se neko pokakio na glavu 76. put. Soba odzvanja od malih kikota a ja pokušavam da izaberem neku drugu knjigu, koja će ih umiriti i uspavati. Misija uspela. Čaša piva za njega i čaša vina za mene na balkonu. Rekapitulacija dana i brzinski planovi za sutra i ostatak nedelje.

Utorak, 16. jun 2020. godine

Iako je karantin zvanično prošao, i dalje smo nekako na distanci i baš se radujem svakom druženju. Kuća na selu ima dovoljno mesta da primi još jednog člana. Ema dolazi pod punom opremom pa ćemo svo troje raditi odavde – malo podsećanje na atmosferu iz kancelarije a opet beg iz grada. Svo troje smo pod okriljem iste firme ali iz različitih timova. Zezamo se kako otvaramo istureno odeljenje u Dolovu. Priče, anegdote i smešne situacije sa posla se ređaju jedna za drugom i smena prolazi mnogo brže no inače. On počinje i završava pre nas dve i pali roštilj po završetku smene. Stižu Šone, Magi i Željko. Graja iz dvorišta (a i miris roštilja) me vuče ali imam još dva radna sata… odbrojavam minute dok konačno da sklopim lap-top. Kiša nam malo remeti planove ali sedimo pod nadstrešnicom, igramo na kiši i srećni smo. Naravno, dotičemo se aktuelne teme gradskog parka i sveopšteg ludila u kome se nalazimo. Nerealnost izveštavanja koje izlazi iz tastature nekoga ko kaže za sebe da je novinar lokalne radio-televizije je za svaku osudu. Ipak, Pančevci su Pančevci. Oduvek posebni i pomalo ludi. Ne damo park! Polako zadiremo u političke teme ali se dogovaramo da jedan ovakav dan ne želimo da zaprljamo takvim pričama. Uživamo uz kišu i reggae i to nam je sasvim dovoljno.

Sreda, 17. jun 2020. godine

Vraćamo se za Pančevo, deca su već uspela da rasture sobu i igračke, a ja posle „zatezanja” ostataka kuće kuvam kafu. Danas mi je rutina malo drugačija – umesto standardnog listanja društvenih mreža, započinjem pretragu i potragu za rancem. Nije to običan ranac, to je ranac za budućeg đaka prvaka i imam tremu dok listam ponudu. Pravim spisak: radni sto, stolica, knjige, pripbor… frka mi je ali se pravim blesava i ne pokazujem to. Nije ona ni prvo ni poslednje dete koje kreće u prvi razred. Ali opet, ona je MOJE prvo dete koje kreće u prvi razred. Vidim da ni njoj nije baš svejedno jer sporadično isplivavaju jedna te ista pitanja… A kako je u školi? A jel’ da da to nije ništa strašno? A šta se tamo sve radi? Mogu li da imam olovku sa jednorogom? Jel’ dosadna škola? Nećeš se ljutiti ako dobijem keca? I tako u nedogled… Pričamo o svemu tome, trudim se da ne stvaram pritisak jer nema potrebe za time. Ipak, nagoveštavam da je to jedna velika obaveza i važna stvar u njenom životu. Prihvata ideju da će se iz svega toga izroditi neka prijateljstva, možda i za ceo život, i da će naučiti mnogo novih, zanimljivih stvari. Biti misleći čovek je teško u današnjem dobu. Kritičkog mišljenja jedva da ima, a informacije su lako dostupne, takoreći bombardovani smo njima. Problem je što malo ko zagrebe i pogleda ko te infrmacije plasira i servira i koliko su izvori pouzdani. Postali smo lenji, lenji da istražujemo, lenji da učimo, lenji da se bormo za sebe. Slepo verujemo najglasnijima umesto da sami podignemo glas. Smatraću da sam uspela u životu ako uspem da naučim svoju decu tome, da kritički posmatraju svoju okolinu i sebe, da konstantno uče i da rastu. Napolju pljušti, a ja uglavnom ne volim kišu. Osim kada je vreme za spavanje. Tada mi kiša apsolutno ne smeta. Uspavljujem se uz pesmu „Electric tears” koju izvodi Buckethead.

Četvrtak, 18. jun 2020. godine

Vreme je promenljivo baš kao i moje raspoloženje. Svako ima onaj „loš dan” kad ti se čini da nšta ne ide kako bi trebalo da ide. E, danas je taj dan. Kraj radne nedelje je i već sam iscrpljena. Kafa, doručak, i crtaći dok obavljam sve što treba pre nego što započnem radni dan. Telefon ne prestaje da zvoni, ima baš puno posla i jedino o čemu mislim je da jedva čekam da se ovaj dan završi. Pokušavam da se oraspoložim muzikom, sa zvučnika se čuje Sade, Etta James, Nina Simone, Ella Fitzgerald i slično… Pomaže. Malo. Još jedna kafa u pokušaju da smanjim glavobolju. I to malo pomaže. Devet sati je, kraj smene, počinje vikend. Uspavljujemo klince i ja se stropoštavam u krevet. Mislim da mi glava nije dodirnula jastuk a ja sam zaspala.

Petak, 19. jun 2020. godine

Konačno, slobodan dan. On radi i danas, a deca su otišla na selo. Mogla bih da sređujem kuću, pravim dugoročne i kratkoročne planove, kuvam, ili prosto ne radim ništa… Međutim, neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar ovaploćena u Ireni mi daje mogućnost da pobegnem od svakodnevice. Pijemo vino i mezimo, pričamo o životnim planovima, trudnoćama, svadbama, životu tamo negde daleko. Prisećamo se svih onih koji su se na taj korak odvažili. „Jer ovde neće biti bolje”. Priznajem joj da me ta ideja mami i da mi se vrti po glavi ali da me koči neki iracionalni strah. Da me neko pita od čega, nemam pojma. Verovatno je u pitanju pomisao na izlazak iz zone komfora, strah od novog i nepoznatog. Distanca od svih dragih ljudi. Moraću sama sa sobom da poradim na tome jer svojoj deci ipak želim nešto bolje no što je ovo ovde… ako ništa, makar pokušaj. Dosipamo vinu u prazne čaše i nastavljamo sa nekim lakšim temama kao što je npr. planiranje devojačke večeri. Irena me ispravlja – ne devojačko veče, devojački vikend! Smejemo se, lepo mi je i volim je jer smo obe skroz svoje kad smo zajedno. Nemam sestara, ali ona je ta koju biram za sestru. Petak kao slobodan dan se koristi maksimalno i predveče odlazimo na piće. U Sladu smo, standardno, pivo klizi niz grlo a reči se samo kotrljaju. Svako ima neku svoju brigu, ali teme su vedre i svi smo nasmejani. Draga lica, dragi prijatelji. Koristim priliku da „opalim” selfi, što bi moj tata rekao – samoslikanje. Trenutak je ovekovečen i ide u album „skim si, takav si”. Kad smo kod albuma, pravim mentalnu zabelešku da izradim fotografije sa prošlog familijarnog vikend izleta. Mima – podseti me!

Subota, 20. jun 2020. godine

U junu, subota je moja nedelja. Budimo se kasnije no što je planirano, pijemo kafu, doručkujemo. Danas na meniju je istraživanje Peščare i razmišljamo da krenemo put Zagajice. Kupimo decu iz sela i krećemo. Stižemo do Šušare i pokušavamo da se probijemo kolima što više možemo. Najzad nailazimo na nepremostivu prepreku i krećemo pešaka. Jurimo leptire, imenujemo cveće i biljke, proučavamo otiske životinja u mokroj zemlji. Fotografišem biljke i pejzaž a oni su skoro pa neuhvatljivi. Odustajemo od Zagajičkih brda za sada, čini mi se da je to preveliki zalogaj za njih dvoje pa ćemo tu akciju da sprovedemo nekog narednog vikenda uz malo drugačije društvo. Klinci su se umorili, entuzijazam je opao pa odlučujemo da se vratimo kući. Sa zadnjeg sedišta čuju se nepresušna pitanja a povremeno duo otpeva neku numeru pa moramo da aplaudiramo. Put je uzak i prilično loš pa traje dugo ali je krajolik prelep, šuma i zeleniš gde god da pogledaš. Deca dremaju a ni ja nisam daleko. Složili smo se da moramo da koristimo bogatstvo i prostranstvo Peščare češće i redovnije. Vraćamo se u grad i posećujemo moje roditelje. Cika vriska i galama, ori se kuća dok prepričavamo dogodovštine od predhodnih dana i gledamo fotografije. Gledam na sat, već smo „probili” termin za povratak kući te se pakujemo i odlazimo ne bi li stigli da odradimo predspavanjske rituale. Večeras nema priče, puštam tiho miks Slobe Jovanovića „Jugoslavija | Juče Danas Sutra |”. Uskoro moram i ja da legnem. Sutra je moj ponedeljak.

Autorka je ratnik svetlosti

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

One Comment to: Juče, danas, sutra

  1. Avatar

    Aleksandra

    21 juna, 2020

    Prelepo!
    Samo nastavi tako! 🙂🙂🙂🙂

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)