Nedelja, 15. mart 2020. godine
U vanrednom stanju priliči pisati i na vanredan način. Tako smoran i dosadan dan. Nešto bi trebalo da se desi, a nije. Neizvesnost, iščekivanje… odlike straha… U ovom našem Banatskom trouglu misli mnogo brže rade, ali se stvari sporije dešavaju. Za sve je kriva košava… 🙂 Izbacujem smeće dok čekam da provri voda za kafu. Izlazim, kad iza kuće me dočekuje Norvežanin, sav značajan, tamnih očiju, šarmantnog izgleda. Oboje smo bili iznenađeni susretom. Ustuknuo je prvi, mužjak, muškarac. Ostala sam zatečena njegovom drskošću i dužinom pogleda koji mi je uputio. U momentu sam se razočarala u moju gardu čuvara, kako ga nisu registrovali a onda shvatila da je ovaj moj sistem obezbeđenja i suviše sit. Razbudila sam se i bez kafe, hronično nizak pritisak je bio u normali nakon bliskog susreta sa njim. Ne dugo zatim pokazala sam svoje fine manire i gostoprimstvo i uljudno ga počastila gomilom hrane. Više se nismo videli. Iskreno se nadam da neće imati potrebu da me upozna sa svojom familijom. Znam da je dugo na Balkanu i da je poprimio mnoge običaje ali ipak je on Norvežanin ime mu je Rattus Norvegicus. Jutrošnji suster sa njim me je naveo na razmišljanje o mnogo čemu. Na blage zime tokom poslednjih nekoliko godina, pojavu velikog broja Siphonaptera (buva), potom Ixodida potklase Acarina (krpelj) kao i Culicidae (komarac) tako fino zvuči kada se koriste njihovi latinski nazivi, a tako pogubno deluju na nas i naše okruženje. Prenosnici su mnogih bolesti sa kojima se ne izlazi baš lako na kraj i svake godine je broj obolelih sve veći. Bude se s početka proleća.
Mart, ne volim mart. Pre šest godina od ujeda komarca stradao je Bruno moj doberman u trećoj godini, od Dirofilarie (srčanog crva), naredne godine od ujeda krpelja isto u martu stradala je od erlihije Tiha, dobermanka u trinaestoj godini. Godine 2017. zamalo sam i oca izgubila zbog ujeda krpelja opet u martu. Uvek se dešavaju neki ključni momenti u ovom mesecu, ove godine u mart ulazimo sa korona virusom. Sve je uskovitlano, čas toplo čas hladno, priroda se budi… Kad bolje pogledam čak i na političkoj sceni u našoj zemlji to je uvek nekako posebno naglašeno. Generacije budućih istoričara, sociologa i mnogih drugih istraživača će izučavati taj fenomen marta kod nas.
– 27. 3. 1943. vojni puč zbog potpisivanja Trojnog pakta – demonstracije pod parolom „Bolje rat nego pakt” i dobismo rat;
– 9. 3. 1991. demostracije u Beogradu, ja trudna na prvoj godini fakulteta, svi protiv Miloševića sa dignuta tri prsta za srBstvo i Velku Srbiju idemo u rat da prekrojimo granice… i dobismo rat, smanjene granice…;
– 24. 3. 1999. Milosrdni anđeo je raširio krila nad tadašnjom SRJ, počelo bombardovanje, preko 2000 ljudi poginulo;
– 13. 3. 2003. ubistvo premijera Zorana Đinđića;
– 15. 3. 2020. uvedeno vanredno stanje u zemlji zbog korobna virusa;
Skupština raspuštena zbog zakazanih izbora. Predsednik sa premijerkom i predsednicom Skupštine proglašava vanredno stanje. Opozicija se buni da je to puč. Nisam pravnik.
Ponedeljak, 16. mart 2020. godine
Ovog jutra bez Skandinavca ali u mislima sa njim. Ispijam svoju kaficu u tišini. Čekam poziv iz Direkcije za imovinu Srbije. Telefon zvoni javlja se Dragana, odvratnog glasa, od jutra je nervozna, nezadovoljna zbog ko zna čega, ali bitna sa mesta odakle se javlja. Saopštava mi da će moj predmet biti rešen u septembru kada se stanje u zemlji bude normalizovalo. Umalo da zaboravim, dobijem fine reči da sam nerazumna, jer ne shvatam kakva je situacija u zemlji. Taj zahtev sam predala početkom septembra 2019. godine. Da sam mogla kroz slušalicu bih joj glavu odvrnula, zbog drskosti, bezobrazluka i lenjosti. Ovoj zemlji trebalo bi da se desi nešto što će ovaj urušeni sistem staviti na noge. Godinu dana čekanja na dobijanje jednog papira. Sve se rasulo, izgubilo smisao, ludilo na sve strane u svom najgorem obliku.
Država je predložila mere tokom vanrednog stanja, pogotovo se one odnose na ljude preko 65 godina života, najsigurnije glasačko telo ove naše rasute zemlje, jer su najugroženija kategorija, a kroz naše selo kao da je slava, vašar ili kakvo poselo, dece i penzionera na sve strane, prkose koroni. Pri tom nekolicina dece je bolesna, i ne zna se da li je prisutan virus ili ne jer testova nema da bi se proverilo. Preko društvenih mreža se krenulo sa prepucavanjem ko su ljudi koji šetkaju kroz selo a došli su iz Italije. Pri tom svi znaju ko su oni ali kolektivno moralisanje je dovedeno do maksimuma niko neće da kaže da se ne bi zamerio, licemerje u svom najlepšem ruhu.
Utorak, 17. mart 2020. godine
Opsadno stanje po prodavnicama. Naravno, glavna namirnica koja se kupuje je toalet papir, čisto da ne zafali. Prodavačice po radnjama i apotekama padaju s nogu od posla, popunjavaju rafove pristiglim brašnom, kvascem, paštom… pune police analgeticima, antipireticima… i iščekuju momenat obuzdavanja penzionera koji nikako ozbiljno da shvate preporuke oko zaštite i kretanja. Prkose svemu, kupuju i za sebe i za decu, svugde ih ima.
Ponovo razmišljanm o mom posetiocu gospodinu Rattusu, sve je nekako povezano sa njim. Počinjem da shvatam da je on protagonista čitave ove situacije. Zahvaljujući podstanarima koji žive na njegovom telu kuga je harala Evropom, zadnji put 1720. godine. Tada je odnela oko 100.000 života, a njene posledice su još prisutne kroz razna dešavanja. Nakon toga Evropa je počela da se menja. Rezultati su pokazali da je kuga znana kao crna smrt u proseku učinila da populacija bude zdravija i produžila je očekivani životni vek: sledeća generacija je počela da doživljava i 70-80 godina, što je pre toga bilo izuzetno retko. To se objašnjava činjenicom da je bolest uglavnom ubijala ljude koji su imali slabiji imuni sistem, a da su oni koji su preživeli imali jače mehanizme odbrane, pa su dali i zdravije potomstvo. Žarište kuge, veruje se, bila je pustijna Gobi koja je pripadala Kini i Mongoliji. Glavni razlog za ovo su bile klimatske promene: suše su naterale glodare i druge životinje koje su prenosile kugu da približe ljudskim naseobinama. Situacija je dodatno pogoršana jer je meso mrmota (koji su jedan od glavnih prenosilaca kuge) smatrano delikatesom. Sve te stvari su dovele do crne smrti i njenog širenja Azijom i potom i Evropom. Kakva sličnost i sa današnjom situacijom s koronavirusom i teorijama koje su iznesene. Čuvene pijace sa divljim životinjama u siromašnijim oblastima nude pacove, mačke, zmije i mnoge druge vrste ptica uključujući one ozbiljno ugrožene za trpeze bogatih. Kinezi to smatraju mešavinom avanture, smelosti, radoznalosti, kao i privilegije. Proizvodi od divljih životinja koriste se u mnogim kineskim narodnim lekovima prvenstveno iz uverenja da imaju lekovita svojstva da izleče razne bolesti, kao što su muška impotencija i mnoge druge, tako i u eksluzivnim restoranima. Sars, mers, korona… pneumonija, pohlepa, potencija, dokazivanje, ludilo, zaraza… uaaau… mora da sam nešto pobrkala…
Godine 1820. azijska pandemija kolere ulazi u Evropu. Tokom epidemije, Jevreji su bili okrivljeni za trovanje vode kako bi njome ubili hrišćansku populaciju. Naravno da su takve optužbe postojale i pre toga sa obzirom da se antisemitizam pojavio daleko pre savremenog doba, ali ovo je bilo vreme kada je dostigao jedan od vrhunaca.
Razlog zbog kog su ljudi mislili da su Jevreji iza trovanja vode je bila činjenica da je manje Jevreja umiralo od kolere. Danas, naučnici smatraju da se ovo desilo zato što su Jevreji vodili više računa od ličnoj higijeni. Paralela je prisutna i danas. Veliki broj migranata koji se naseljava na tlo Evrope pojedine zemlje okrivljuju za donošenje korone. Apsurd traženja krivca se ne popravlja do dana današnjeg.
Godina 1920. od španske groznice je umrlo oko 50 miliona ljudi, što znači da je odnela pet puta više života nego Prvi svetski rat.
Sreda-četvrtak, 18-19. mart 2020. godine
Dani prolaze u iščitavanju užasnih vesti vezanih za virus. I berza je stala, pojeo je virus. Eugeničari pričaju da nas je previše na planeti, a planeta se bori sa pohlepom najbogatijih, kojih je najmanje. Svetska ekonomija je stala i to ćemo svi dobro osetiti, ali bitno je da nas što više taj krah oseti, znači da ćemo se izboriti sa pandemijom. I pored silnog štampanja eura (hiljadu milijardi) Evropske centralne banke, kao pokušaj spasenja evropskih hartija od vrednosti koji će nesumljivo dovesti do inflacije, naš predsednik je naglasio da nema mesta za brigu jer mi napredujemo bolje nego razvijene zemlje Evrope. Kod nas je ekonomsko blagostanje. Ova pandemija koju niko od nas nije birao, političarima u jeku predizborne kampanje koja je „zaustavljena“ dobro dođe kao alat za prikupljanje poena. Srećom pa od političara niko ne očekuje širokogrudost pa je to očekivani sled događaja.
Čuvam malca jer mama mora da radi iako je vanredno stanje. Radi za sitnu paru kako bi podmirila najosnovnije, danas za paket od 64 komada pelena na akciji radi deset sati. To je ta jaka ekonomija Srbije. Izlaže sebe i rizikuje, ali je zadovoljna jer ima posao. Sažvakana je došla sa posla jer je kroz lokal prošlo dosta ljudi, svi u grupama još uvek nesvesni pretnji koja hara.
Niko nema zaštitu, nema je ni ona. Šta kada stane posao po kafićima, prodavnicama, buticima… šta će onda biti??? Od čega će se kupovati najosnovnije za život, kad zarade nema? Ko će njima obezbediti hranu, dodatnih 10-15 odsto na platu? Ima li država rešenje za ovo jer oni su privatni sektor, mnogi rade na crno, ili je kao i uvek teorija jedno a praksa drugo…
Petak-subota, 20-21. mart 2020. godine
Počelo je proleće prestupnog leta Gospodnjeg 2020. Malo njih je obratilo pažnju na taj dan. A priroda nas je počastila izuzetno lepim danom. Ljudi uživaju, šetaju, roštiljaju idu na sport. Kao da je bilo koji drugi lepi dan. Zaboravili su se, mada nisam ni ja daleko. Kada toplina i zraci sunca opiju sve je lepše. Zasejala sam prve rasade u bašti, potkresala grane, ošišala ogradu, kako sam vredna… hehehe. U kratkim pauzama od posla ulazak na društvene mreže vraća u vrtlog staha od dela koje čini „mikrokrunica“. Prva osoba kod nas je izgubila život kao posledica COVID-19. Ježim se i pitam da li će ovaj naš aktivni društveni život da nas košta.
Na ispitu su ljudske vrednosti. Toga tako malo ima. Toliko smo otuđeni i sebični, lažljivi i prevrtljivi. Kao pacovi sakupljamo hranu, novac trpamo u rupu nesvesni da kad izađemo iz te rupe čeka na nas naš predator. Priroda uzvraća udarac. Dugo nas opominje raznim nedaćama, poplavama, zemljotresima, užasnim požarima, ali to nije dovoljno. Okretali smo glavu jer je daleko od nas, to se tamo negde na drugom mestu dešava. I sada je krenula. Poslala nam je nevidljivog neprijatelja da bi nas vratila u granice relativno normalnog. Da bi nam dala do znanja da smo svi jednaki i mali pred njom. Da bi nam obuzdala neosnovanu nesreću, pohlepu, požudu i mentalnu i telesnu, i vratila nas na kolosek koji vodi ka unutrašnjem ispunjenju, miru, sreći i zadovoljstvu.
Dala nam je do znanja na najgori način, da se u bolesnom ekosistemu ne može biti zdrav.
Autorka je zaljubljenik u prirodu i živi svet u njoj, večiti tragač za pravdom i istinom…
