Small talk je OK

Nedelja, 11. april 2021. godine

Nedelja može da se odvija na dva načina – možeš da kukumavčiš jer moraš sutra da ustaneš rano i da do kraja dana osećaš pritisak kao da imaš pismeni iz matiša i pita biologiju ili ćeš da se sabereš Jovana i da se raduješ. Biram drugu opciju jer sutra imam slobodan dan a i ne idem u školu više. To bre!

Dan leti (kad ustaneš u 11h) ali govorim sebi da sam skroz OK sa tim. Dolazi nam Mikiša na ručak, trudimo se da iskoristimo svaki trenutak jer se vraća u Lisabon već u sredu. Ne mogu da ne pomislim kako nisam pasoš stavila u torbu od oktobra 2019. kada sam otišla da ga posetim. Užas! Da se zna – nisam ja neki svetski putnik ali volim da hvatam zjale na različitim geografskim širinama/dužinama kad god mi se ukaže prilika. Volim sve što ima veze sa putovanjem – i pakovanje, i planiranje, i vožnju/let i da pijem kafu na pauzi u raspaloj kafani na Ibarskoj. Sve može!

Natmurilo se i kao da će kiša – neću da mrdam nikuda danas. Ćao! Plus je umro Zoran Simjanović. Bljak mi je kada ljudi dramatično pate za javnim ličnostima, deluje neiskreno, infantilno i bez velike poente. Ne želim da budem nešto što mi je bljak pa ću se zaustaviti ovde i još jednom reći – 11. aprila 2021. umro je Zoran Simjanović, bila je nedelja, a ja sam bila malo tužna (glavna muzička tema iz serije Grlom u jagode playing softly in the background).

Ponedeljak, 12. april 2021. godine

Komšije prave buku. Posebno vole da (po mojoj slobodnoj proceni) puste VHS kasetu sa svadbe Ljilje i Mila iz Bogatića koja se desila 1984. pojačaju to do kraja i onda se deru: „Samo jednu BUM nedelju da ti gužvam BUM postelju.” Obožavam! Nema više nikakve poente da se ostaje u krevetu, a i vidim da je lep dan pa hajde da iskoristim to sunce, čula sam da ga neće biti do kraja meseca.

Odlučila sam da se provozam do „Dvorišta” trotinetom. Nekako me je uvek malo blam od sebe same kad vozim električni trotinet. Baš je prevara to prevozno sredstvo, kao i motori. Voziš se, a ne koristiš fizičku snagu. Bajs je bolja varijanta, ali idem večeras u teretanu pa mogu sebi da dozvolim ovaj luksuz. Nalazim se sa Mikišom, pijemo kafu i vraćamo se na dobru staru temu – zašto smo zaboga odlučili da studiramo muziku pre desetak godina… Nema tu ništa novo da se kaže, pa ću da preskočim bilo kakvo mučno nizanje argumenata. Nakon kafe, pozdravljamo se i uvek je bljak jer znamo da se nećemo videti sto godina. Ćao bakile, srećan put!

Ostatak dana protiče standardno, ručak sa mamom i mojim bratom Nidžom, uz obavezne razgovore o Macosine i Raši (mačkama). Najviše na svetu volim da provodim vreme sa mamom, Nidžom i Mikijem (muž). Oni su mi sveto trojstvo, i od svih ljudi na svetu oni mi najmanje idu na živce i volim ih skoro koliko volim i sebe. Znam da nije popularno reći da voliš sebe najviše na svetu ali mislim da baš svi lažu kada kažu da nekog vole više.

Trening je bio super, mrtva sam ali srećna, to znači da je sve OK.

Utorak, 13. april 2021. godine

Ustala rano, legla kasno – recept za katastrofu. Kažem sebi – nećeš brale više bindžovati RuPaul’s Drag Race do kasno u noć, ali znam da lažem – ljubav prema dečacima obučenim u suknjice će uvek pobediti potrebu za bjutislipom.

Letim danas, sve nešto ludo – prvi dan posle tri slobodna je uvek horor. Radim popodnevnu emisiju, što znači da stižem da se informišem šta sam to juče propustila. Pre nego što odem u kancelariju, idem u studio da popijem par gutljaja kafe sa Đoletom i da vidim šta se dešava. Raznežim se već na ulasku, jer čujem da kolega na klaviru svira muziku iz filma Tito i ja. Hjoj! Pobegla sam na vreme u kancelariju jer sam dok sam izlazila čula prve taktove muzike iz filma Sabirni Centar, a to mi je baš tužno. Ekipa u kancu mi je strava. Svi su mladi i kreativni i spremni da ćaskaju na razne teme. Dugo sam živela u ubeđenju da nisam ljubitelj small talk-a, ali mislim da su mi se standardi promenili. Small talk je OK. Moj posao je dinamičan i uglavnom se često svodi na reakciju u trenutku i baš me razbudi. Iskreno – nemam pojma kako mi proleti to vreme između 10.00 i 17.00. Samo znam da je sledeće čega se sećam – u kolima sam, i kažem sebi: „Samo da me ne uhvati gužva!” Naravno, želja mi se neće ispuniti, zarobljena sam u koloni već pre Pupinovog mosta i nerviram se. Puštam podkast koji me već neko vreme uveseljava i toplo ga preporučujem svima jer je super koncept. Podkast se zove ”My dad wrote a porno” i naziv ga objašnjava savršeno – glavni narator sedi u kuhinji u društvu dva najbolja prijatelja i čita erotsku knjigu koju je napisao njegov otac, koja je sve samo nije erotika. Koncept je sam po sebi bizaran, čitaš prljave misli roditelja, ali još je bizarniji naivni sadržaj same knjige. Pritom, narator i drugari su beskrajno duhoviti, smejem se glasno dok slušam njihove komentare a dosta sam i naučila o seksu, životu, magiji i ljubavi.

Posle dobrih sat vremena u saobraćaju stižem doma i pre nego što se komiram imam sasvim dovoljno vremena da večeram sa Mikijem i da popričamo bar malko. Rastužuje me to što se slabo viđamo iako živimo zajedno. Miki nešto govori a ja ga gledam i mislim, ahjoj uskoro će proslaviti 34. rođendan. Ja ga poznajem od kako smo imali pet godina, pa je usledila mala pauza u našem druženju nakon koje smo se re-upoznali u gimnaziji i počeli da se ljubakamo. Deset godina kasnije odlučili smo da se venčamo i ovog leta ćemo da završimo peti razred braka. Na jesen smo šestaci, da ne kažem – ulazimo u pubertet. Obožavam kad me neko pita: „I kako je u braku?”. Nemam pojma kako je u braku! U braku je isto kao u vezi, a u vezi je isto kao i u prijateljstvu – ako je bilo dobro prijateljstvo, i veza će biti super, a brak će da kida. Tako je u braku!

Sreda, 14. april 2021. godine

Alarm zvoni u 4:45! Osećam se a i izgledam kao Lurč iz Porodice Adams. Ili ujka Fester. Ne znam, mrtva trka. Radim jutarnji program danas, pa mi je ritual da čim otvorim očim pročitam vesti. Super način da se razbudiš (not!). Još uvek ne mogu da se odlučim da li volim ili mrzim sredu. Dok sam studirala nije mi bila baš omiljen dan jer sam imala loš raspored. Ima i dobrih stvari u vezi sa sredom… Na primer Sreda Adams. Ona je kul. Dok iz ormana vadim crnu rolku i crne pantalone čujem glas Mortiše Adams koja kaže: ”Black is such a happy colour, darling.”

Jezive vesti se nižu danas, lik pokušao da siluje devojčicu u toaletu tržnog centra, deda od 70 godina pokušao da uvuče u auto dve 12-togodišnje devojčice i sve u tom stilu… Sreća u nesreći je što su pokušali i nisu uspeli, ali baš mrzim da se tešim na taj „ćuti ima i gore” način. Ja nikad ne čujem dobro tekst pesme i uvek ga malo izmislim. Tako mi i sada a u vezi sa ovim jezivim vestima pada na pamet rečenica koju sam pogrešno čula u pesmi a glasi: „Ovaj svet je leš…” Jeste, brale – trulež. Postoji i nastavak te rečenice, ko hoće da sazna – neka gugla MC Sajsi, pesma se zove „Papa”. Ne smem ovde da psujem jer sam sigurna da će moja mama čitati ovo, a moja mama je fina.

Danas mi svet nije drag, baš mi ga je žao, a sažaljenje je gore čak i od mržnje. Zato ću lepo sad da odem u teretanu i da zaboravim na sve.

Četvrtka, 15. april 2021. godine

Naspavala sam se. Danas radim malo od kuće pa polazim na posao oko 21.00, radim noćnu emisiju. Pre nego što mejlovi krenu da pune inbox idem u nabavku. U Avivu je guuuužvaaa. Zašto je takva gužva? Od kako je nastupilo ovo apokaliptično doba osećam se još odvratnije u gužvi nego inače. Guram masku na nos, brzo hodam, trpam u kolica šta mi treba, plaćam karticom i žurim ka kolima. Skidanje maske je bolje čak i od cigarete posle jela. Mislim da je vreme da prestanem da pušim. Baš je vreme. Ali mnogo volim. Ne preterujem kao što sam imala običaj ranije, ali još uvek ne prestajem. Mislim aktivno o ostavljanju cigareta bar dva puta nedeljno po desetak minuta. Ali onda se setim da sam jednom u Politikinom zabavniku pročitala da je lekar Eriku Satiju kada ga je kompozitor pitao da li da prestane da puši rekao: „Ma pušite dragi moj, ko će umesto Vas?”. Što kaže Dara Bubamara: „Pa dobro je rekla.” Znam još jednu devojku koja je sve dobro rekla. To je kraljica Fibi Voler Bridž, autorka i glavna glumica serije Fleabag u koju se evo već par godina kunem. Ne znam šta više volim u ovoj seriji, da li činjenicu da neko malo asocijalno dete svira fagot ili što Fibi gleda u kameru i priča sa gledaocima ili teme koje se nižu. Ostatak prepodneva provodim u gledanju odlomaka iz serije i plačem od smeha.

Prepodne se brzo pretvorilo u popodne. Navukla sam se na rižoto. Ništa jednostavnije a ukusnije dugo nisam jela. Dodam i povrće i začine i piletinu i sve bude gotovo za pola sata i lepše se osećam kad znam da nisam jela smeće od hrane. Postala sam jedna od onih osoba koja voli da dremne posle ručka, ako je to moguće. Nisam fan te potrebe, pa često izmislim nešto da radim posle ručka. Danas sam sela za klavir, kao da vežbam malo. Nemam koncentraciju da držim oči na notama pa počnem da izmišljam nešto i to mi skroz zaliči na Nirvanu i moje „vežbanje” se završi sa histeričnim pevanjem pesme ”Rape me”. Ne umem ni da objasnim kako se to desilo, ali ne moram ja sve da znam, zar ne?

Spremanje za noćnu smenu izgleda ovako: kuvam sedam litara kafe, oblačim najudobniji džemper i ne šminkam se! Volim prazne ulice, volim čak i kada pada kiša dok je toplo u kolima ali ne volim osvetljenje na ulicama Pančeva. Šta se desilo? Pada mi na pamet kako to ne izgleda kao ulično osvetljenje nego više liči na ukusnu novogodišnju minimal twinkle twinkle little star dekoraciju. Ne mogu a da ne pomislim da se neki likić (ili likići?) baš slatko smeje sada dok pliva u bazenu od dolara, kao Baja Patak.

Petak, 16. april 2021. godine

Danas je petak i ja imam slobodan dan! Ha! Nije ha ha ha, samo je ha! Radim i u subotu i u nedelju. Imam velike planove za ovaj dan, ali svi oni padaju u vodu jer me bole leđa. Dremkam posle ručka, smeta mi gužva i bole me leđa. Moje predstavljanje na grupnoj terapiji bi glasilo: „Zdravo, ja sam Jovana i ja imam 84 godine”. „Zdravo Jovana!”

Čula sam se sa Vaki (kuma) koja mi baš nedostaje. Vaki živi u Zagrebu, a Zagreb je daleko, brale. Čak 442 od Beograda, lepo kaže Bajaga. Komunikacija nam se svodi na povremene video pozive (ali nismo baš ljubitelji) i konstantno deljenje fotografija. Na primer, nije mi frka da Vakici pošaljem fotku na kojoj imam tri podbradka i da je pitam da li sam joj lepa. Uvek mi kaže da sam lepa. Meni dosta. Moji najbliži prijatelji više ne žive u ovom gradu. Volim to da posmatram sa vedrije strane – uvek mogu da zapalim u Zagreb ili u Lisabon i da se osećam kao kod kuće, ali ima dana kad ne vidim vedru stranu te razdvojenosti.

Da bih se malo oraspoložila odlučujem da poslušam najbolju pesmu svih vremena „Cento gradi del passion” koja je nastala davne 1998. a izvodi je Amor Latino. Ovaj pevač egzotičnog imena je zapravo lik kojeg tumači Nikola Kojo u filmu Kupi mi Eliota. Predlažem svima da ne slušaju pesmu ako nisu spremni da izdvoje tri minuta i 29 sekundi života za gledanje videa. To je greh a ja ne volim da navodim ljude na greh, ja samo ovde pijem kafu i samo sam hrišćanka.

Hrišćanka odlučuje da ipak ode na trening iako se ukočila jer joj je dosadašnje iskustvo pokazalo da se trening može raditi i ako si kljakav. Bila sam u pravu, pomoglo mi je da se razmrdam malo i osećam mnogo bolje.

Muža danas nisam videla, kad sam došla iz teretane, on je već spavao. Znam da se nećemo ni sutra videti jer radim od svitanja do sumraka. Kako je u braku, Jovana? Super je.

Subota, 17. april 2021. godine

Sija sunce, sija sunce. Srčem smuti dok vozim ka Beogradu, kosa mi je čista i leđa me sasvim malo bole. Odlično! Danas se u jutranjem programu priča o ozbiljnim kriminalcima, crvenim kovid zonama, vakcinama, i 30 evrića koje će država da mi vrati u maju (ono što sam uplatila za račun za struju!). Već sam dosadna sa ovim zapažanjem, ali ne znam kako mi proleti vreme. Danas ću da zaginem na poslu, radim i popodnevnu emisiju. Gosti se smenjuju, miriše lava čoko kolač u studiju, dolaze klovnovi, odlaze klovnovi, atmosfera je super i onda… krc! Svečano mogu da izjavim da sam se sasvim ukočila! Razmišljam samo kako ću da se dovučem u moj city of twinkling lights i kako ću da dogmižem od kola do ulaznih vrata. A onda sutra sve iz početka. I tako i sledeće nedelje. I one posle nje. I one posle. Ne kukumavčim – vozi me optimizam, došlo je proleće, sutra je nedelja, a nedelja može da se odvije samo na dva načina…

Autorka je veliki ljubitelj jedinog hita Amora Latina, optimista koji glumi cinika i muzičar maskiran u urednika društvenih mreža