Proleće u doba korone

Anica Gudlin
Objavljeno 15.03.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 8. mart 2020. godine

Jutro započinjem omiljenom kafom, cigaretom i dozivanjem sebe sebi. Teško mi je da se razbudim. Buljim kroz prozor u ništa. Prolećni umor uzeo je svoj danak i danima se osećam bez energije…

Još uvek sam pod utiskom jučerašnjeg okružnog takmičenja iz matematike u Vršcu. Deca su se lepo provela zahvaljujući Nininim roditeljima koji su ih prošetali kroz grad i odveli ih u piceriju, dok sam ja, kao član komisije za pregled zadataka, radila. Kući smo se vratili u 18 časova a iz Pančeva pošli u 7.30.

Inače, Aleksa je osvojio treće mesto a Una i Aleksandar pohvale.

Družila sam se danas sa mojom prijateljicom, devetogodišnjom M. Uvek me obraduje njena predivna, čista duša, zanatiželjne oči i nasmejano lice. Prava je devojčica, prefinjena, kao mala princeza. Učila sam je da zbog ocene i momka nikada ne treba da plače. „Ocenu možeš da popraviš, a novog dečka ćeš lako naći”. Uvek se smeje kada joj to kažem. Mislim da krišom, ponekad, zaplače zbog ocene. Plašim se da će doći vreme kada će zaplakati i zbog onog drugog…

Na društvenim mrežama sprdačina sa učiteljicama… „Učiteljice na aparatima jer 8. mart pada u nedelju”… Ko me zna, zna i da ne primam poklone, ali svaki put me iznervira taj stereotip koji koji kao da je usađen u gene većine. Glupost i neduhovitost su osobine od kojih se ježim.

Ponedeljak, 9. mart 2020. godine

Da li se zaista dogodio 9. mart 1991. godine ili je to još samo jedna iluzija u mom mozgu? Gde nestade ta silna energija sa ulica Beograda koja je eskalirala tog dana? Gde nestaše ideali, a gde su idoli? Da li smo i mi pored Vuka postali ovce? Kako mu je zdravlje? Spava li dobro? Svoju je kožu dobro unovčio, a mi ostadosmo ovce za šišanje.

Pre nastave imali smo sastanak sindikata. Po običaju nemamo kvorum. Opšta jurnjava za kolegama da se ispoštuje forma. Umorila me ta nepripremljenost i čekanje. Stvarno ću da se iščlanim.

Moji matematičari i ja smo malo „pretresli” zadatke sa takmičenja. Eh, sada im je sve lako. Zbunio ih je peti po redu jer su pretpostavili da je nemoguće da je tako jednostavno rešenje. Naučili su da poslednji zadaci budu najteži (zaboravivši da su ovo takmičarski zadaci, a ne školski koje nižemo po složenosti), pa u startu blokirali…

Zadatak glasi: Lift u jednoj dvadesetospratnici može da izvrši samo dve naredbe: da se podigne za 8 spratova i da se spusti za 13 spratova. Lift ne može da krene naviše, ako iznad njega nema bar 8 spratova, niti naniže, ako ispod njega nema bar 13 spratova.

Zapiši kako se liftom može:

a) spustiti sa 20. sprata na prizemlje?

b) stići sa 8. na 13. sprat?

Jedan od takmičara je sve nas nasmejao svojim odgovorom, ali nema poena za duhovitost. On je napisao:

a) Siđeš do 7. sprata, a dalje ideš peške do prizemlja.

Logično, zar ne?

E, danas sam saznala da je taj duhoviti bio moj!

Kome nije mrsko neka traži rešenje pod b. E, ovde se voziš gore-dole dok ne padneš u nesvest…

U neko doba stigla je poruka od Marine: „Mami, piletina u kariju i basmati pirinač. Dođi posle posla na ručak”.

Osetih potrebu da zahvalim Bogu što je imam.

U šest sati zovem Marinu da otkažem dolazak. Vrti mi se u glavi od umora i nemam snage čak ni nju da vidim i poljubim. Imam samo jednu želju – da dođem kući i da se potpuno opustim.

Vozeći do kuće, na radiju u 18 h vest da je još jedan građanin oboleo od korona virusa.

Nisam imala snage da razmišljam o tome, a tamo negde je igranka započela…

Utorak, 10. mart 2020. godine

Kao i toliko puta pre, opet sam dovela sebe u tesnac sa vremenom. Danas treba da predam dva teksta za matematičku rubriku koju uređujem za jedan dečji časopis. Ustala sam ranije nego inače i nisam imala vremena za dugo razbuđivanje.

Uobičajen radni dan. U razredu neprestani žamor. Smejulje se i zamišljeno gledaju, dobacuju jedni drugima, igraju pantomime misleći da ih ne vidim. Upadaju mi u reč, ja se ljutim, molim ih da se odviknu od te ružne navike. Oni se smeju, obećavaju, da bi to isto uradili tek neki minut kasnije.

Posle velikog odmora žele odmah čas odeljenskog starešine jer se nešto desilo na odmoru. Gledam u D. kome je sve ovo neprijatno jer se retko žali i vidim kako rukama krije oči i počinje da plače. Posvađali su se oko lopte i U. je besno, svom snagom bacio loptu ka D. koji se nije snašao i lopta mu je izbila vazduh.

U nastavku časa pričamo o strategijama za kontrolisanje besa. Saznajem da se najviše razbesne igrajući igrice.

Nova tri slučaja korona virusa u Beogradu. Sada ih je ukupno pet prijavljenih. Na um mi pada film Gorana Markovića Variola Vera.

Sreda, 11. mart 2020. godine

U školi saznajem da je kolega iz Glogonja, sa kojim smo bili u Vršcu na takmičenju, u samoizolaciji. Pošto sam, verovatno, delovala izbezumljeno, direktorka zove školu u Glogonju i saznaje da kolega nema simptome virusa, a da je u kontaktu sa obolelim bio u ponedeljak.

Na twiteru hit pulmologa dr Nestorovića, tvorca izjave da je korona najsmešniji virus u istoriji i da postoji samo na društvenim mrežama te da žene štite hormoni pa slobodno mogu u šoping u Milano jer će biti velikih popusta. Plačnim glasom objašnjava kako on voli Srbiju, a mi neka se zapitamo…

Nakon ovakvog dana samo masaža kod D. je mogla da me umiri.

A možda i nije. U glavi tutnji… tinu-ninu, tinu-ninu…

Novih 13 obolelih od korona virusa. Čini se da je vrag odneo šalu.

Prve slike korpi prepunjenih hranom i toalet papirom šeruju se društvenim mrežama.

Odgledala „Dovršen plan”, prvi deo, na N1.

Četvrtak, 12. mart 2020. godine

Danas je 17 godina otkako Njega više nema. Taman smo malo provirili iznad provalije, a onda ga ubiše.

To je 17 godina izgubljenog života i izgubljene vere. On nam je ulio nadu, a oni nam je oduzeli. Imam mučninu u stomaku dok gledam hijene i pacove koji obeležavaju godišnjicu njegove smrti. I tada i sada: žao mi je Čoveka, žao mi je Suza Njegove Dece.

Ludilo oko korona virusa se nastavlja. „Struka” tvrdi da deca nisu prenosioci, pa posle da jesu. Nikako da se dogovore. Tvrde da škole ne treba zatvarati, da još nije vreme. Ministar Šarčević se ne oglašava. Sve to dodatno stvara histeriju u narodu. Ja lično im ne verujem, ali ne znam ni kome da verujem.

Marko i ja razmenismo nekoliko poruka. Kaže da je, navodno, stigao virus i na Bali, ali da se malo priča o tome. Kako, majku mu, rekoše naši stručnjaci da je neodrživ na visokim temperaturama? Kroz glavu mi prođe misao da bi u aprilu trebalo da se vrati. Ne brinem ni ako ostane, ali vreme je da ga zagrlim, pa neka ide ponovo gde hoće.

Baš sam se potresla kada je predsednik danas vikao na nas. Nisam išla u šoping, majke mi.

Još šest novozaraženih. Eto dodatne brige.

Odgledala drugi deo „Dovršenog plana”.

Petak, 13. mart 2020. godine

Sve priče svode se na aktuelna dešavanja. Ljudi su sluđeni, uplašeni i dezorjentisani. Čini mi se da malko naginjem toj grupi. Osećam se nemoćno i to prouzrokuje strah.

Na društvenim mrežama pojedinci prave histeričnu atmosferu. Šeruju se i proverene i neproverene informacije. Prodavnice se prazne, kupuju se zalihe hrane i higijenskih sredstava, kao i voda. Ne znam čemu to vodi. Ko preživi, pričaće.

Vic dana: Iz sefa policijske uprave ukradeno 88.000 eura.

Bilans dana – sedam novoobolelih.

Subota, 14. mart 2020. godine

Konačno dan za odmor. Dovršavam ovo pisanije i pitam se kome može biti interesantno sedam dana u mom životu. Moj život je moj mikrosvet i samo meni i mojim najmilijima važan. Vrata za slučajne prolaznike su zatvorena a prijatelji su uvek dobrodošli.

Objavljeno je da je 41 građanin Srbije zaražen corona virusom. Čuvajmo sebe i druge. Neka nam je Bog u pomoći.

Autorka je majka Marku i Marini, učiteljica i građanka sveta

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)