Nedelja, 13. februar 2022. godine
Kada sebi zbog osećaja krivice što I DALJE studiraš, na leđa natovariš ne jedan nego dva posla, izvesne su dve stvari:
Prva je ta da će ti zahvaljujući ovom potezu studije biti dodatno prolongirane, a druga je ta da će te minimum jednom nedeljno, dok ništa ne slutiš, umor pokositi jednim tupim udarcem u potiljak.
Kako mi se raspored na oba posla menja iz nedelje u nedelju, sasvim slučajno se kao dan za odmor pogodila baš – nedelja. Prvo na listi je bilo neizostavno spavanje do podne, praćeno lenjim plutanjem po stanu, jer se za bilo kakvu vrstu aktivnosti energija još uvek nije dovoljno regenerisala. Zatim doručak u vreme kada normalni ljudi ručaju i nakon toga, opet – san. Ovog puta plodonosniji, pa sam nakon dremeža bila sposobna da izvršim 1 (i slovima – jednu) obavezu – da odem u Aviv. Posle Aviva sam odlučila da večeram van kuće, jer je to predstavljalo bržu i ukusniju varijantu od spremanja večere u sopstvenoj kuhinji. Brzina je bila presudna, s obzirom na to da sam od 21h ponovo morala da radim. Rad, a i dan, su se završili u 1 posle ponoći. Snaga je bila skroz regenerisana, pa sam bila u potpunosti opremljena za radnu nedelju pred sobom. U mojoj knjizi se ovo vodi kao uspešan dan.
Ponedeljak, 14. februar 2022. godine
Ranije sam bila veliki fan trilogije petak-subota-nedelja, a uporedo i jedan od najvećih „hejtera” ponedeljka. U nedostatku fiksnog rasporeda dane sada mrzim proizvoljno, u zavisnosti od obima posla koji me očekuje tog dana… Ovaj ponedeljak ipak nije uspeo da se izvuče, pa je zbog veoma tesnog rasporeda dobio svoj deo „hejta”. Zbog „pokretne trake” na kojoj sam se nalazila, potpuno sam smetnula s uma da je danas Dan zaljubljenih. Za razliku od mene N. je o tome vodio računa, pa me je dočekao ispred zgrade sa osmehom na licu i cvećem u rukama, u trenutku kad sam sa jednog posla jurila na drugi. Kratkotrajni osećaj krivice što sam bila praznih ruku vrlo brzo je zamenila panika, jer sam shvatila da neću stići ni da jedem pre početka smene. Kao za inat, umesto u 23h uspela sam da završim sa poslom tek u 1h posle ponoći, što bi mi mnogo teže palo da nisam radila rame uz rame sa rođenom sestrom, koja mi je pomagala kad god bih se „zaglavila” negde. Znajući da sutra radim od 7h ujutru, još jednom sam se osvrnula na količinu sna u nedelju i na njen generalni uspeh.
Utorak, 15. februar 2022. godine
Radnu monotoniju je danas razbila poruka na Fejsbuku, od drugarice iz odeljenja. Ovog maja će nam biti deset godina od velike mature, i nekolicina njih je rešila da organizuje susret generacije. Srce mi je zaigralo pri pomisli da ću se konačno opet vratiti u Budimpeštu, koju sam tokom te četiri godine zvala svojim domom. U sekundi mi se vratio niz uspomena na neverovatnu količinu smeha i bezbrižnosti koji su obeležili taj period. Dok sam živa neću moći da iskažem koliko zahvalnosti osećam prema svojim roditeljima, jer su se usudili da me sa nepunih 15 godina puste da odem u Budimpeštu na školovanje, i da u toku te četiri godine živim u domu sa svojim vršnjacima. Zahvaljujući njihovom poverenju, ja sada imam uspomene koje uključuju bežanje iz doma, odlazak na nastup tada omiljenog DJ-a, pa čak i noćenje jednom prilikom na ulicama Beča, što sam roditeljima smela da priznam tek nekoliko godina kasnije. Sa poslovima sam danas završila već oko 18h, pa sam mogla ranije da legnem i ukradem nešto više sati sna.
Sreda, 16. februar 2022. godine
Još jedna od nuspojava rada na dva posla je to što prijatelje ne mogu da viđam ni približno često koliko bih volela. Ipak, danas sam uspela da se uklopim sa najboljom drugaricom, pa smo uveče otišle na piće. Priča je iz ležerne i neobavezne vrlo brzo prerasla u ozbiljnu, gde sam imala osećaj kao da me je rečima prodrmala, ili čak ošamarila. Iz toga se jasno videlo koliko joj je stalo do mene i koliko me voli i zahvaljujući njenim rečima možda konačno uvedem neke korenite promene u život. Završetak faksa više nije toliko neizvesan i neuhvatljiv, kao što mi se do sada činilo. Nakon pića sam imala snažnu potrebu da razbistrim misli, a najbolje mesto za to tokom hladnih zimskih dana je Maxi posle ponoći. Lutajući između rafova i analizirajući proizvode koje inače obično ni ne pogledam, konačno sam napravila održiv „ratni plan” i ukoliko ga se budem pridržavala možda mi naposletku pođe za rukom i to da ispunim svoj decenijski cilj.
Četvrtak, 17. februar 2022. godine
Danas me je već u toku jutra trgla misao da će za svega 40 dana biti dve pune godine od kako je moj tata preminuo. Sve lepo što bih pokušala da napišem o tom čoveku ne bi ni izbliza dočaralo koliko je bio pametan, informisan, posvećen, i koliko je ljubavi pružao svojoj porodici svakog dana. Ništa neće zameniti njegovo vraćanje sa posla, zaticanje mene kako obavljam nešto potpuno banalno i izgovaranje: „Da li ti znaš koliko te volim?”. Po rečima Agate Kristi „Jedna od najsrećnijih stvari koja vam se može desiti u životu jeste srećno detinjstvo.” Tek sa ozbiljne vremenske distance sam uspela da sagledam to koliko smo moja mlađa sestra i ja imale bezbrižno i ispunjeno detinjstvo, a još malo sam morala da odrastem da bih shvatila koliko ulaganja mojih roditelja je to zahtevalo. Zbog toga, zbog bezuslovne ljubavi i podrške na svakom koraku, zbog neprocenjivih lekcija i mnogo čega drugog, zauvek ću osećati prazninu što moj tata nije živ, i zahvalnost što sam imala tu neverovatnu sreću da baš on bude moj tata.
Ovaj tok misli prekinut je neočekivanom porukom od prijateljice, koja mi je ponudila jedan potpuno nov i neverovatno zabavan posao. Nakon serije ubeđivanja i dorađivanja CV-ja, poslala sam e-mail sa prijavom, a već u toku dana sam primila poziv na intervju. Posle neizbežnog inicijalnog uzbuđenja usledio je strah, ali sam rešila da mu se ne predam, znajući da imam „sigurnosnu mrežu” u vidu dva posla koje već radim. Uveče sam sebi misli skrenula gledanjem Netflixa, gde mi se u toku gledanja jedne od nebrojeno epizoda prikrao san.
Petak, 18. februar 2022. godine
Budući da danas radim tek od 18h, rešila sam da se pre toga posvetim kućnim poslovima. Između partije peglanja veša i usisavanja sam natrčala na trejler za novu seriju baziranu na Tolkinovom Gospodaru prstenova. U startu sam shvatila da će ova ekranizacija biti uvreda kako za samog Tolkina, tako i za njegove fanove, i da više liči na Igru prestola nego na bilo šta što je Tolkin napisao. Ipak, znam da neću moći da odolim, i da ću sigurno odgledati seriju. Ako ni zbog čega drugog, onda makar kako bih još više cenila originalne filmove u režiji Pitera Džeksona, u kojima su vodili računa o apsolutno svim detaljima. Svaki put me iznenadi nešto novo što tokom prethodnog gledanja nisam zapazila, i mislim da to dovoljno govori o kvalitetu i kompleksnosti tih filmskih adaptacija. Pored toga što je ta ekranizacija nešto najbolje što je tim knjigama moglo da se desi, takođe me asocira na detinjstvo i, kao i Hari Poter serijal, u meni budi setna osećanja.
Uprkos tome što sam se prethodnih dana „naradila” na poslu, obraćajući pažnju na detalje koji drugima neretko promaknu i dajući sve od sebe da prostor izgleda besprekorno, danas je obim posla bio nešto veći, što mi nije ostavilo mogućnost za takav pristup radu. To, nažalost, nije promaklo menadžeru, koji mi je na kraju radnog vremena ukazao na niz mojih propusta. Naviknuta na to da sam uglavnom među najboljima na poslu, ovo mi je potpuno uništilo dan, pa sam do Pančeva vozila bez, do sada neizbežne muzike i pevanja na sav glas. Na svu sreću razgovor sa mamom pred spavanje mi je pružio neophodnu utehu i mir koji mi je trebao da bih bezbrižno utonula u san. Svakodnevno deljenje dana sa ukućanima je nešto što me uvek raduje i umiri, ma koliko on bio težak.
Subota, 19. februar 2022. godine
Danas mi zvanično počinje odmor na jednom poslu, što mi je pružilo šansu da prionem na pisanje ovog dnevnika. Tek iz trećeg puta sam uspela da „ubodem” svoj glas i da ne zvučim isuviše repetitivno. Osim uživanja u slobodnim danima, konačno ću uspeti da nadoknadim i čitanje. Naime, mojih šest prijateljica i ja smo pokrenule naš mali književni klub pre nekoliko meseci. Inicijalna ideja je bila da čitamo samo propuštene srednjoškolske lektire, ali posle smo uključile i neke od svetskih i domaćih klasika koji nisu deo te liste. Svaka od nas je predložila po pet knjiga, a minimum jednom mesečno se jedan od tih predloga izvlači iz šešira. Ne samo da me je to nateralo da smanjim vreme koje provodim gledajući u ekran telefona, već mi je dodatno proširilo vidike, budući da se nakon svakog pročitanog dela sastajemo kako bismo diskutovale o njemu, i kako bismo saslušale mišljenja koja se ne moraju nužno poklapati sa sopstvenim doživljajem knjige. Oko 17h sam se našla sa prijateljicom i njenim bratom, a mojim drugarom iz osnovne, kako bi me dodatno uputila u svoj posao i kako bi me što bolje pripremila za intervju. Nakon višesatnog razgovora i mnogo smeha, vratila sam se kući da radim. Budući da nam je majka otputovala u Vukovar na maraton, sestra je rešila da mi pripremi večeru, jer ja za to ne bih imala vremena.
U nedelju, kada je trebalo da počnem da pišem ovaj dnevnik, pomislila sam kako su mi dani isuviše monotoni da bi se o njima vodila bilo kakva evidencija. Sada, retrospektivno gledano, vidim da je svaki dan doneo nešto novo i neočekivano i da sam okružena konstantnom ljubavlju i pažnjom koja usled tesnog rasporeda nekad može proći neopaženo. Pitam se kako li će mi izgledati predstojeća nedelja…
Nešto će se već sigurno desiti. 🙂
Autorka je studentkinja Fakulteta političkih nauka, voljena ćerka, sestra i prijateljica
Autor noseće fotografije: Simon Bogdanović
