O ajvaru i drugim dragocenostima

Darko Tuševljaković
Objavljeno 27.10.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 21 mins

Nedelja, 20. oktobar 2019. godine

Prvi dan sajma. Obično čuvam novac za kraj meseca, pa trčim da kopam po prašnjavim kutijama sa polovnjacima, na spratu Hale 4, dok se nije razgrabilo kao piletina u Lidlu. Ne znam šta se desilo ove godine, ali nit’ mi se troše pare, nit’ mi se trči po halama. Iz nepoznatog razloga jedva čekam da sve to prođe, pa da otputujemo van zemlje, makar na kratko. Možda smo se umorili od pravljenja ajvara.

* * *

Nikad nisam bio u Rimu. Karte su već kupljenje, kako za avion, tako i za neke od znamenitosti. Pripremili smo se. Kažu, ako nemaš rezervisano, čekaćeš u redu satima. Ali za ono što me najviše zanima nismo uzeli unapred. Kažu, za to ne mora, nije tolika navala. U nekakvom samostanu: Frensis Bejkon, Lucijan Frojd i Engleska škola. A deluje i da je u samom objektu lepo sesti i popiti kafu. Kaže mi M. da tamo, u samostanu, Rimu, a valjda i celoj Italiji, ima fora da kafu skuplje plaćaš ako ti je sto na mestu sa dobrim pogledom. Ne čudi me to. Kad su parkirališta zonirana, što ne bi bio i pogled. Međutim, kad sam kod putovanja, nešto drugo me više brine: tendencija da se razbolim čim krenu neradni dani. Skoro ceo godišnji odmor sam bio bolestan, otišao sam na Santorini s teškom kijavicom, vratio se sa stomačnim virusom. Telo se, kažu, opusti kad nema svakodnevnog stresa i onda virusi navale. Što znači, zdrav si dok radiš, bolestan kad ne radiš. U kapitalizmu i virusi rade za gazdu.

Tek sam po povratku sa Santorinija pročitao kod L. Darela da to ostrvo uopšte nije naivno: vulkanska para koja se diže iz sredine zaliva, magla koja ga obavija tokom hladnijih noći, mrke stene koje po mraku poprimaju zlokobne obrise, hučanje i šištanje – to drevni Atlantiđani, valjda, rasteruju turiste. Sve upućuje na to da zle sile vrebaju posetioce i veruje se da na tom ostrvu postoje vampiri i utvare koje isisavaju snagu iz čoveka, čine ga slabim i bolesnim. Ako se ne čuva, mogu i da ga ubiju, tako da sam ja, kad se sve uzme u obzir, dobro prošao.

Ako stvari zaista tako funkcionišu, šta li će me spopasti u Rimu? Duhovi engleskih pesnika sahranjenih tamo? Legionarske aveti u hodnicima koloseuma? Ili ću se, možda, zagrcnuti preskupom kafom za atraktivnim stolom samostana.

Ponedeljak, 21. oktobar 2019. godine

Danas ništa od sajma, ostao sam kod kuće da dočekam majstore. Godinu dana smo u novom stanu i još nemamo ormare – to te zadesi kad se useliš čim namestiš ono osnovno: krevet, frižider, kupatilo. I police za knjige su odavno tu, ali ormara još nema.

E sad će da ih bude. Samo da majstori dođu. Mada, kad smo kod nijh, dok se stan renovirao sretao sam svakakve. Teško je, recimo, zaboraviti onu dvojicu koji su sklapali komodu. Bili su u mojoj omiljenoj književnoj formaciji, Holms i Votson. Holms je delovao nekoliko godina stariji od mene, a Votson je bio baš mlad i dugo se činilo da uopšte nema jezik (sve dok nije rekao: „Da, i meni je to promenilo život”).

Čim su ušli, primetili su policu s knjigama duž celog zida. Holms je klimnuo glavom. „I ja sam nekad mnogo čitao”, rekao je, a šegrt iza njega je cijuknuo od zadovoljstva. „Čitao sam svašta”, nastavio je Holms, „krimiće, trilere, čak i vesterne. I naučnu fantastiku, to sam posebno voleo.”

„Stvarno?”, pitao sam. Deo Votsonovog oduševljenja prelio se na mene i pokazao sam Holmsu čitav segment zida ispunjen njegovom omiljenom literaturom. Poželeo sam da mu poklonim neku knjigu, da mu kažem da slobodno odabere. Kuća časti.

Majstor je nastavio da klima glavom.Nije se činilo da pogledom pokušava da razabere naslove, knjige je više, nekako, posmatrao u njihovoj ukupnosti.

„Ali ti dani su odavno prošli”, rekao je tad Joda među beogradskim majstorima. „Sada sam se okrenuo religiji.”

I dalje se sećam tog zvuka, reskog škljocaja kada se nešto u meni isključilo. Trepnuo sam i klonuo u fotelju ispred police.

„Već nekoliko godina čitam samo versku literaturu. Ne bi verovao koliko o životu, o sebi, čovek tu nauči.”

Šegrt je zakolutao očima u zilotskom zanosu i izgovorio svoju prvu i jedinu rečenicu.

U tišini sam im skuvao kafu, pa prešao u drugu sobu. Ne znam šta sam tamo radio, valjda sam ostao isključen dok me nisu pozvali i rekli da je gotovo.

U hodniku, dok je čekao da mu platim, majstor me je pitao da li, možda, i ja čitam takve knjige.

„Ne”, odgovorio sam tiho i izbrojao mu bakšiš u dlan. „Ja sam stao kod naučne fantastike.”

* * *

Malopre su stigli ovi za ormare. Opet dvojica, stariji i mlađi. Rade u parovima. Dok sam ih uvodio u dnevnu sobu izbegavao sam da ih gledam u oči. Međutim, stariji majstor je prošao pored fotelje i zagledao se u naslagane drvene panele koje je trebalo pretvoriti u komade nameštaja.

„Dva i trideset šest po dužini?“, pitao je, vadeći iz džepa košulje metar. „Ovo će morati da se sastavlja u sobi u kojoj će da stoji.”

Prebacili smo se u spavaću. Na noćnom ormariću je ležalo pet-šest knjiga. Majstor ih je bez reči spustio u fioku kao da odlaže drva u ostavu i premestio ormarić u hodnik, da ne smeta.

„Ako bi mogla jedna kafica”, rekao je i stao da pretura po kutiji za alat. Šegrt je potražio utičnicu i isprobao bušilicu.

Mislim da nikad nisam skuvao bolju kafu. Srknuvši je, majstor je coknuo jezikom i počeo da radi.

Utorak, 22. oktobar 2019. godine

Opet na sajmu. Ovog jutra sam farmerke i majicu izvukao iz ormara. I jaknu. Čarape i gaće. Cipele iz cipelarnika. Kao pravi gospodin.

Svakog časa treba iz štampe da izađe moj prevod Leve ruke tame.Tačno je pedeset godina od tog romana, a UKL bi juče proslavila devedeseti rođendan.

Ima jedna njena priča o ostrvu na kom ljudi ne umiru, već s vremenom okoštavaju, okamenjuju, i naposletku se pretvaraju u dijamante, velike kao šaka. Žitelji tog sveta ne gledaju na dijamante kao na dragulje, već kao na članove porodica, komšije, pretke. Ako bi zatekli dijamant kako leži na tlu, pokrili bi ga slojem zemlje, da ne upada u oči, da ga zaštite. Jer na ostrvo dolaze ljudi, ovi ljudi, mi, kako bi lovili dragocenosti. Pri tom se izlažu riziku da ih ujede muva koja prenosi virus od kojeg se, umesto da umrete, pretvorite u dijamant. Prvo vam se redukuju udovi, ostane samo trup, da bi se, s vremenom, celo vaše telo pretvorilo u kamen. Žitelji ostrva se ne raduju besmrtnosti, za njih je to deo života, dobar i loš koliko i bilo koji drugi. Zapravo, nose odeću koja ih štiti od muva, nije baš da priželjkuju njihov ujed. Ali zahvaljujući tom usudu stekli su i poneku korisnu veštinu: naučili su kako da zarađuju na idiotima koji kod njih dolaze u potrazi za nečim što, očigledno, ne postoji.

UKL je, nekako, postala takav dijamant. S vremenom je upila svu mudrost u sebe, s godinama je postajala sve izbrušenija i sjajnija, i na kraju se kristalizovala. I nikad se nije previše radovala tome, ali se nije mnogo ni žalila. Bila je ispunjena dostojanstvom i razumevanjem. Zato, valjda, i jeste bila jedna od najvećih.

Sreda, 23. oktobar 2019. godine

Pet kilograma paprika i dva kilograma patlidžana. Oprati, pa napraviti pauzu i potegnuti malo. Trebaće vam živci i snaga. Osušiti paprike, pa opet nakvasiti grlo. Ispeći sve. Dok čekate da se paprike potpare, pijuckati. Oljuštiti paprike i ostaviti ih da se ocede. Nacediti malo i sebi. S patlidžanom uraditi isto, a kad voda iscuri, samleti sve. Usput: gutljaj, dva. Sipati u široku šerpu, staviti na vatru. Zaliti to malo. Mešati do besvesti. Na smenu, ako M. ne bude izvodila kerefeke. Kad god se menjate iznad vatre, nazdraviti. Posle oko sat i po dodati pet, šest češnjeva belog luka i ljutu papriku po želji. Pregristi nešto uz taj luk i papričicu. Kad oljutite grlo, osvežite ga malo. Nazad za šporet. M. psuje, vatra je prejaka, prska na sve strane. Daj joj nešto da popije. Preuzmi kormilo. Na oko dva sata kreni da dosipavaš ulje, malo pomalo, da paprika postepeno pije. Pijte i vi, postepeno. Ukuvano je kad trag koji ostaje za varjačom otkriva dno. Tad skinite s vatre i dodajte kašiku soli i kašiku esencije. Otpijte malo. Ne esencije. Vratite na vatru da baci ključ.

Tegle u međuvremenu oprati, osušiti, premazati alkoholom i zagrejati u rerni na 100 stepeni. Usput se okrepljivati. Prebrisati poklopce alkoholom. Ne tim, onim pravim. Sipati ajvar u tegle, paziti da ne ostanu džepovi vazduha. Zapeći pune tegle na 100 stepeni da se stvori pokorica. To će da ga čuva. Jer nemate ni trap ni dobar podrum, a ni ljudski špajz. Ali imate ormare. Naspite sebi još malo. Sipajte par kapi vrelog ulja na tu koricu, da ga dodatno obezbedi. Kad sve bude gotovo, nazdravite.

Kad se otreznite, razdelite tegle rodbini i prijateljima, jer ste toliko trubili o ajvaru da sad svi moraju da probaju. Za doručak iz kredenca izvucite onaj Premijin, kupljen na popustu. Manje je ukuvan i nisu baš skroz oljuštili paprike, ali nije loš. Nazdravite jogurtom.

Četvrtak, 24. oktobar 2019. godine

Danas sam pročitao nešto zanimljivo. Kaže tip, slobodna volja je iluzija, sve je to hriščanska zabluda koja se prenela na ceo humanizam, pa i na nauku: mi samo mislimo da odlučujemo o našim potezima, samo mislimo da upravljamo našim životima. Ništa od toga, stvari se dešavaju mimo naših želja i potreba, plima života nas nosi levo-desno po svom nahođenju, a mi, opterećeni svešću, pomalo i zatočeni u njoj, tek naknadno pokušavamo da od toga načinimo nešto smisleno, upinjemo se da opravdamo postojanje svesti i razuma, da im dodelimo ulogu koju, izgleda, baš i nemaju. Jer, kaže tip, naučnici su otkrili da se svaka naša akcija, svaki potez, u telu okidaju maaaaaalo pre nego što to svest registruje. Što znači da većinu odluka ne donosimo svesno, ali ih svest, tu pikosekundu nakon što je odluka već doneta, predstavlja kao svoju zaslugu. Kaže tip, organizam svake sekunde prima oko 14 miliona bita podataka o sebi i okolini, senzacije ga zasipaju u tolikim gomilama da to svest, koja je ekvivalentna mašini od oko 18 bita, nema nikakve šanse da obradi. Štaviše, ispada da svestan pristup imamo samo milionitom delu informacija koje u toku sekunde, ili dana, ili života, stižu do nas.

Nije toliko važno da li je tip skroz u pravu (mada verujem da makar delimično jeste, jer to da upravljamo svojim životima, baš kao i to da su životi narativi koji imaju glavu i rep, nizovi događaja koji se logično nižu ka nekakvoj poenti, zaključku, zvuči još neverovatnije od ovoga), bitno je da ideja služi kao otrežnjivač, sok od kiselog kupusa za san o veličini koji gajimo svak’ za sebe i svi zajedno.

Živela neslobodna volja.

Petak, 25. oktobar 2019. godine

Opet sajam. Pišem ovo ujutro, pre nego što se dan uopšte desio, ali jedino sada imam vremena. Danas sedim na štandu Arhipelaga i potpisujem knjige. Biće tu još autora, događaj je zamišljen kao druženje pisaca sa drugim piscima i čitaocima. Koncept je uvek uspešniji od realizacije, jer je danas ljude teško navesti da nečemu prisustvuju. Dovoljno je prijaviti se na društvenoj mreži, kliknuti da ti se nešto sviđa i da nešto podržavaš. Tako si, na neki način, ispunio obavezu: obeležje vremena je da virtualno prisustvo zamenjuje ono fizičko. Sam događaj služi tek kao povod za priču koja se o njemu gradi. Najave događaja i njihove posledice, prateći materijal koji će se plasirati u javnost pre i posle njega, imaju veću snagu od onoga zbog čega je taj materijal nastao. Književno veče samo po sebi nije toliko važno, važno je dobro ga najaviti, dosegnuti veliku vidljivost, kao i pametno prikazati njegov sadržaj nakon što prođe, šarenim trakama ukrasiti kometin rep.

Zanimljivo je koncipirati priču ili roman na taj način. M. Džon Harison je otprilike tako zamislio svoj The Course of the Heart. O događaju koji je odredio protagoniste ne znamo mnogo, on ostaje mutan, izmiče direktnom pogledu, ali je prisutan kroz posledice i ono što mu je prethodilo. Čini mi se da sam nešto slično pokušao u Jegermajsteru. Trauma koja pritiska, ali i vodi likove, tek je naznačena, čitalac mora da je traži i mislim da nastavlja da je traži čak i kada je, zapravo, nađe. Na neki način je to prisutno i u Jazu, samo što tamo nije reč o događaju, već o aspektu ličnosti jednog od likova. Ta njegova orijentacija ni u jednom trenutku nije imenovana, obeležena, iako je sve vreme prisutna. Kao i u slučaju javnih događaja kojima niko ne prisustvuje, ali za koje svi znaju, možda je posredan metod obrade teme u književnosti efektniji nego da pričate direktno o njoj.

Subota, 26. oktobar 2019. godine

Mislim da je pesma forma za 21. vek.

Malo ko ima živaca i vremena da čita duga štiva, što bi trebao da znači da je vreme za pripovetke, ali one, iz nekog razloga, ne uspevaju da se „zapate”. Ne vole ih izdavači, a ni publika se ne otima baš nešto. Svi će zdušno da istaknu čari i značaj kratkih priča, ali malo ko će da ih čita.

One fore da će tvitovi da zamene književnost – možemo zaista da prestanemo s tim: neće se desiti. Kao što ni e-knjiga nije zamenila papir.

Šta onda?

Pesma. Savršena je za društvene mreže, pročita se u cugu, ima nešto pametno da kaže, a sadrži u sebi dovoljno lepote da se ne može svesti na mudru misao.

Našao sam neke, ne piše otkad su. Nikad nisam bio pesnik i nikad nisam umeo da obrazložim zašto mi se pesma sviđa ili ne sviđa. Što ne znači da ih nisam pisao. Ne znam da li mi se ove sviđaju.

RAVNICA

Zakopaćemo ga pre kiše.
U ravnicu iz koje je došao.
Nismo znali čiji je.
Nismo mu dali ime.
Godinama je bio samo to.
Naš pas.

* * *

U ravnici su misli dugačke,
ali uske. Kao linije.
A toliki pogled pukao.
Nešto tišti ljude,
prašina se digla,
negde pada kiša.
Nema me tamo,
vetar me je razapeo
kao jedro i odneo.

* * *

Bežimo ispred oluje.
Ne okrećemo se,
ne gledamo je,
ali znamo da je tu.
Kapi udaraju u stakla automobila.

Autor je pisac, prevodilac, urednik. Dobitnik Evropske nagrade za književnost

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)