(umesto rođendanskog poklona)
Nedelja, 27. septembar 2020. godine
Sasvim lepo nedeljno jutro. Miriše na jesen. Brzinski izvodim naše ljubimce Bigija i Magi u šetnju po keju. Trudim se da budem tiha da ne probudim Anju, jer voli da spava duže vikendom.
Danijela i Pera su na svadbeno/rođendanskom vikendu na obali. „The Best Husband EVER” – kako je sam sebe nazvao moj zet, pripremio je iznenađenje za moje veliko dete. Čekam da se jave. Neću da im smetam.
Juče je trebalo da budemo svi na okupu u Beogradu, na jednom splavu na Savi. Da slavimo ljubav moje lepotuške i izabranika njenog srca. Ali „velika mrsna svadba u Srbiji” odložena je zbog korone, kao i australijska za neka lepša vremena… Ma, biće vremena za slavlja. Bitno je da su oni njihov zlatni dan imali još prošlog novembra baš na ovoj obali na kojoj su sada…
Žurim na kombi… Pre nekoliko meseci počela sam da planinarim i obilazim divne predele sa sjajnom ekipom pod imenom Vopi. Sve same žene i pokoji muškarac. Sa njima sam prešla mojih prvih planinarskih 100 kilometara. Ono što ja zovem planinarenje sada se moderno zove hajking ili pešačenje. Nemate pojma koliko boravak u prirodi smiruje…
U ovim avanturama pridružila mi se sestra… Nekako su godine protrčale pored nas i tek sada kada sam ja u pedesetim, a ona u četrdesetim konačno je došlo i naših pet minuta da krstarimo Srbijom zajedno…
Danas idemo na fruškogorsku turu… U Sremske Karlovce, na Stražilovo i Bešenovačko jezero… Sećam se kao da je juče bilo mog prvog odlaska na Frušku goru… Jazak i Vrdnik, seosko crkveno zvono i ringišpil u nedelju na Duhove… Pokojni deda je odatle. I dan danas mi zaigra srce kada se približavam ovim zaobljenim vrhovima oslikanim bojama ruja…
Stižemo u Karlovce… U ovoj varoši kao da je vreme stalo… Na Brankovom trgu mirišu karlovački kuglofi i bermet… Tu je čuvena Karlovačka gimnazija u kojoj su snimani Varljivo leto ’68, Balkan ekspres i Lajanje na zvezde… Prošetali smo Dvorskom baštom do vidikovca sa kog se vidi Dunav do Petrovaradina.
Laganom stazom stigosmo do Stražilova. Sa mesta gde je sahranjen Branko Radičević proteže se divan pogled. Na spomeniku uklesani stihovi „Mnogo hteo mnogo započeo, čas umrli njega je pomeo”. Meni su ipak draži oni stihovi napisani Vukovoj ćerki Mini, koje je Zdravko Čolić otpevao…
Penjemo se do televizijskog tornja na Iriškom vencu… Delimično je srušen tokom bombardovanja i takav stoji već dvadeset i jednu godinu… Da li je moguće da je prošlo već toliko?
Bešenovačko jezero me i nije posebno fasciniralo… Krećemo za Pančevo…
Anja me čeka kod kuće… Sprema ispit… Razmenjujemo utiske o minulom danu. Večeras pred spavanje nemamo uobičajenu seansu smejanja i pričanja sa Dacom, jer ona pravo sa obale ide na posao. Od celodnevnog boravka u prirodi neću se pomeriti do jutra…
Što bi moja Daca rekla: „Nama laka noć, a njima sunčan dan.”
Iskoristite ga. I kažite svima koji vam znače, koliko vam znače. I budite sa njima, makar i u mislima.
Ponedeljak, 28. septembar 2020. godine
Oduvek sam se pitala zašto je ponedeljak dan za početak? Meni zapravo ponedeljak počinje u nedelju uveče… Tako je poslednjih godinu dana od kako živim u dve vremenske zone…
Nama počinje jesen, Daci i Peri leto… Nama je dan, njima noć… U Pančevu je 7 sati, u Brizbejnu 3 popodne…
Radni dani kod mene kreću po ustaljenom redosledu… Budim se pre 7, spremam za posao, izvodim našu „crnu golubicu” Magi i našeg deku Bigija u šetnju. Njih dvoje su ljubav bezuslovna. Bigi je sa nama 13, a Magi pet godina. Za vlasnike kućnih ljubimaca nema lepšeg osećaja od onog kada se vratite iz šetnje, sklupčate uz svog psa i dremnete… Ali ja moram na posao…
Stižem tačno u 8…Vreme je za jutarnju kafu… Pijem je uvek sa istom ekipom dok tandrljamo o svakojakim temama…
U ovom ludilu zvanom „korona“ shvatila sam da su vreme i kilometri relativna stvar. Moja Daca, i Anja i ja živimo na različitim krajevima planete, ali nam to ne smeta da budemo zajedno. Svakoga dana… Makar i preko telefona…
Prvu telefonsku seansu sa Dacom imam u pola devet dok se vozi ka kući… Prošle nedelje je startovala sa novim poslom, pa je puna utisaka… Priča mi kako su na sniženju kupili šest pari leviski i jednu majicu za 14.000 dinara… Pitam se gde mi živimo i koliko bih morala da dodam na platu da ovo kupim u Srbiji?
Anja je od danas u spartanskom režimu – učenje, treniranje i redukovana ishrana. Ovog puta nema odustajanja.
Utorak, 29. septembar 2020. godine
Sinoć nas je uspavala, a jutros probudila kiša… Čini mi se da ima dana koje jednostavno treba prespavati…
Žurim kući sa posla… Moram da stignem do 16 časova da Daci čestitamo rođendan po australijskom… Budimo je… Anja je za ovu priliku izabrala numeru „Pjevam danju pjevam noću”…Nekako uvek izbor padne na Čolu. Smejemo se…
Još samo osam sati po našem me deli od surove realnosti da su deca sve starija, da je jedno otišlo svojim putem i da će i ovo mlađe naredne godine završiti fakultet i postati svoj čovek. Mada meni tako uopšte ne izgleda niti će mi ikada izgledati. Ponekad se pitam zašto bebe uopšte porastu?
Nekako mi je baš bio težak ovaj današnji dan…
Sreda, 30. septembar 2020. godine
Ponoć je… U životu je važno imati sreću… Anja i ja zovemo našu sreću da joj čestitamo rođendan… Napunila je trideset i jednu…
Pre tačno toliko godina, u 9 sati i 10 minuta, babica u pančevačkom porodilištu na grudi mi je spustila maleni zamotuljak i rekla: „Dobili ste ćerku!” Suze su tekle same dok sam gledala ta ustašca, nosić kao dugme i dodirivala bojažljivo zgužvanu ručicu. Oduvek je imala te okice koje vide unapred.
Danas je ova beba divna mlada žena, koja živi na drugom kraju planete. Našla je ljubav svog života… Radi i studira ljudske resurse. Novinarsko-komunikološku diplomu iz Srbije za sada je odložila.
Ponosna sam… Jer je svoja i korača hrabro kroz život na svoj način… Jer je uspela da se na početku novog života „tamo daleko” izbori sa požarima, koronom, zatvaranjem granica, otkazom…
Ponosna sam, jer je oduvek znala da ljubav nesebično stvori za život celi…
Nedostaje mi… Nisam je videla osam meseci… I ne znam kada ću je videti, jer smo zahvaljujući neuračunljivom gotovo na svim crvenim listama sveta… Ali neće ni to trajati večito…
Još jedna lepa vest stiže mi oko podneva. Položila je ispit! Javila mi Anja čim je izašla. Upisuje treću godinu fakulteta. Još da uleti na budžet, pa da proslavimo. Mnogo me je obradovala. Znam koliko joj to znači.
Anka je naš mali lav, koji nas već dvadeset i dve godine beskrajno uveseljava… Pametna, lepa, velika… Kao i njena sestra… Majkine ljubavi, ponos i sreća…
Četvrtak, 1. oktobar 2020. godine
Četvrtak mi je na poslu prošao nekako napeto… Jedva sam čekala da odem u večernju šetnju… Konačno je i kiša prestala…
Prolazim ulicom Žarka Zrenjanina… Uvek mi srce zaigra kada prođem pored broja 1… Pored nekadašnjeg Radio Pančeva… I pored toga što sam u neku ruku ostala u ovom poslu radio je bio i ostao moja prva ljubav… To razumeju sve moje koleginice i kolege sa kojima sam radila… Voleli smo naš radio… Na njemu smo učili i naučili da budemo novinari, urednici, tonci, montažeri, muzički saradnici…
Već dvanaest godina nisam sela pred radijski mikrofon… Nedostaje mi naš Radio…
Petak, 2. oktobar 2020. godine
Posle četiri siva dana konačno se pojavilo sunce… Kažu čeka nas miholjsko leto u oktobru. Dok se spremam za posao razmišljam o odlasku na Taru. Ne kažu džabe da je tamo mesto gde počinje lepota… Potrebno mi je odem iz Pančeva na par dana. Da napunim baterije u godini u kojoj su propali svi moji planovi vezani za odlazak u Australiju i na more.
Danas je održan jednočasovni protest u mojoj firmi sa zahtevom da se povećaju zarade. Neki ljudi nikako da shvate da ne tražimo koliko zaslužujemo već toliko da možemo dostojanstveno da živimo.
Već dvanaest godina sam u Petrohemiji… Zavolela sam posao PR-a, fabriku i ljude u njoj…
Subota, 3. oktobar 2020. godine
Subota je dan za pijacu. Čim osvane kuvam jutarnju kafu i izležavam se još malo sa mojim ljubimcima.
Za mene jesen počinje kada u zgradi počne da se širi miris pečenih crvenih paprika… Vreme je za pravljenje ajvara. U to ime danas sam isprobala moja nova crvena kolica sa belim tufnama… Mogu da se kladim da su bila najlepša na pančevačkoj pijaci.
Tufne me asociraju na detinjstvo. Na bakine vangle i šerpe na tufne u našem dvorištu na Voždovcu… Nedostaju mi ta srećna vremena… Nedostaju mi moji roditelji…
Današnja subota se razlikuje od prethodnih. Vopijevci čekaju Magi i mene na keju. Idemo u šetnju gradskom šumom. Pravi raj na zemlji nalazi se sa druge strane reke… Stižemo do kula svetionika, simbola grada Pančeva… Jedini par svetionika duž čitavog toka Dunava nalazi se baš na ušću Tamiša u ovu reku…
Dunav se uliva u Tamiš
Iz svih mora, iz svih okeana.
Pančevo – to je kad se vratiš
U samog sebe jednog dana…
Uz stihove Mike Antića odlazim na spavanje… Sutra je nedelja, a nedelja zapravo služi za odmor od subote… Za stari buvljak i za planinarenje…
Nama laka noć, a mojima u Australiji sunčan dan.
Iskoristite ga. I kažite svima koje vam znače, koliko vam znače. I budite sa njima makar i u snovima.
Autorka je Anjina i Dacina mama, novinarka i petrohemijska PR-ka, planinarka i pre svega sasvim običan čovek
