Miris Mediterana, porodični život i tako to

Nedelja, 18. april 2021. godine

Kakav neprijatan san. Ja na poslovnom putu, čega nije bilo od Kenije, nije zbog Kenije nego zbog dece, kako da ih ostavim. Elem, ulazim u lift fancy hotela i kapiram da mi je kosa umrljana paradajzom, bruka. Baš tad me zove Selma da ma zamoli da se vratim na recepciju i zamenim kreditnu karticu jer je ona greškom dala svoju… Totalne nebuloze ali neprijatan osećaj me drži i dugo nakon što sam se probudila. Moraću da zovem Selmu da joj se žalim.

Danas nam dolaze ujka Havi, mali Havi i ujna Bonbon na ručak. Opšte uzbuđenje. Mi nismo vrsni kuvari pa naručujemo paelju i kolače. I da smo odlični kuvari, obrukali bismo se, jer ujka Havi pravi najbolju paelju u familiji. Mali Havi će da nam da savete za baštu. Od kako ga je žena ostavila totalno se posvetio cveću, valjda tako leči tugu. Njegova bašta je kao iz bajke… valjda ova naša džungla sine nakon njegove dijagnoze i saveta.

Sofia je uzbuđna: „Ujna Bonbon mi sigurno kupuje nešto i zato kasne”. Uvek donose poklone. Nema za šta ker da ih ujede, ako zanemarimo prelepu baštu i voćnjak, ali uvek stižu sa poklonima. Naravno, stižu sa pet kila narandži iz njihovog vrta, boca vina, igračke za devojčice… žurka može da počne. Od kako nas je udesila korona skoro jedva da nam neko dođe, tako da se osećam kao da je subota uveče i samo što nismo svi počeli da đuskamo. Uzbuđenje je obostrano, da skinemo maske i pređemo na pivo.

Već bi trebalo da se naviknem na maratonska okupljanja za ručak. Ja posustajem nakon petog sata. Sedam sati kasnije ispraćamo goste. Premoreni smo kolektivno. Vikend je bio intezivan, a sutra se vraćamo u normalu.

Ponedeljak, 19. april 2021. godine

Radna nedelja kreće. Prvi zadatak izbaciti decu i muža iz kuće pre 9 kako bi stigli u školu i vrtić. Sofia neće da obuče divnu žutu bluzu od tanti Selme, želi haljinu, da šljašti, da bude lepša od drugarice Anais. Vrišti u agoniji. Za to vreme Laura uživa u pranju zuba, ruku, lica, mokra je do gole kože, a ostalo je još deset minuta do pokreta. Sofia se odlučuje za belu kombinaciju, i pletenice u kosi. Laura bi malo da se ljubimo pre nego što se obuče. Sofia vrišti pletenice, pletenice… Luis uskače u pomoć… i adios, hasta pronto uspeli su da odjure na vreme.

Mir, tišina samo se ptičice čuju. Predivno. Od kako radimo od kuće jutra su najlepši deo dana. Danas imam vremena za sebe dok se Vašington ne probudi. Odakle da krenem. Da operem kosu, odem na plažu, pročitam nešto, odgovorim na par mejlova kolegama u Aziji – njima se radni dan već privodi kraju.

Danas je tata napunio 74 godine. Sofia ne može da veruje da je to moguća cifra. Pevamo mu Happy bday preko Vibera. Laura očarana deda Haletovom bradom, Haje, Haje i kao duva svećice. Selma šalje video zapise sa istinskog duvanja svećica. Tea ih postrojila, siroti deda Hale i Vanja su morali da pevaju tri puta. Predaleko smo, propustili smo još jedan rođendan. Tužna sam.

Utorak, 20. april 2021. godine

Danas radno. Stigli komentari od šefova na radni papir, malo još da ga ušminkamo i idemo na odobrenje investicije. Pomažemo narode daleke Azije, da imaju više radnih mesta, žena koje rade, dece u školama. Kako to divno zvuči, a da li ćemo to postići vreme će reći. Papir trpi sve.

Stigla Maša da nam sredi kuću. Uvek stiže sa nekom fantastičnom pričom. Ovaj put joj se klinka spotakla u obdaništu, pocepala usnu i nos, krv na sve strane. Muž Veselin uhvatio za gušu sirotu vaspitačicu samo što je nije zalepio za zid, jedva se obuzdao. Siroti Španci sa ruljom iz istočne Evrope. Veselin Bugarin samo o Ceci i Šabanu priča, ne može da se načudi da ne znam „onu” čuvenu… Svako malo mi donese grisine, suvo meso i ajvar iz Valensije, ima neka radnja samo „naški” proizvodi. Šta da kažem, divni ljudi.

Sreda, 21. april 2021. godine

Još malo pa ćemo da se kupamo u moru. Joj svaki dan ga obiđem, da proverim da je tu i da li se ugrejalo. Još nije spremno za moje kupanje. Sofia je već otvorila sezonu kupanja za Uskrs, htela je da ‘mre od zime ali nije odolela. Mada je sad ponovo hladno… Ali bilo kako bilo onaj fascinantni par matoraća se i danas kupao. Cele zime se kupaju, šetaju u kupaćem po plaži kao da je jul. Sigurno su neki severnjaci, ja se tešim dok šetam u perjanoj jakni.

Dobro je prošao današnji sastanak sa Sofijinim učiteljicama. Sofia ih obožava, malo više Elviru. Lorena je alfa ženka, valjda je zato proviše naporna za Sofi. Državne škole su na valensijanu. Ništa ne razumem. Već godinama su na političkoj vlasti lokal separatisti koji su ugurali valensijano u školstvo (u celoj regiji Valensije) i izbacili španski, vrhunska glupost. Škole koje su to prihvatile su dobile ogromnu novčanu „pomoć”, tako da Sofijina škola ima od robota to rolera, sve sto se poželi. Nastava se bazira na osamostaljivanju dece, poštovanju njihovih kapaciteta i interesa i uče ih da razmišljaju. Sve vreme mislim na moju Bojanu i njenu muku sa nemačkim školstvom/mentalitetom, gde vaspitačice štopuju vreme deci i ako dete nije u skladu sa kalupom ili ne daj bože traži malo emocije od vaspitačice – teško njemu.

Stigli paketi iz Srbije. Baka Mira poslala haljina i krpica da ti pamet stane. Sofia u transu, isprobava oduševljena i pokazuje deka Luisu koji nam je došao na ručak. Kako sve miriše divno, divi se Sofi. Naravno, pa baka Mira je čuvena čistunica, mogu da zamislim koliko puta je oprala i prepeglala sve. Uveče zovemo Selmu da nas vidi. Sofi je iz nepoznatog razloga loše volje i kmeči non-stop. Zato je Laura raspevana, đuska za tanti u crvenoj haljini.

Četvrtak, 22. april 2021. godine

Pljušti kao iz kabla. Ne vidimo brdo iznad kuće od oblaka. Biće ovako ceo dan ali kad stane mirisaće čarobno, na borove, lavandu i ruzmarin. Jedina sam na ulici. Barem ne moram da stavim masku i kao čovek (pre korone) mogu da udišem divan mediteranski vazduh. Koja sam ja srećkovićka, 365 dana na moru, ko bi rek’o. Samo da otvore granice pa da mogu moji da mi dođu. Tako blizu, a tako daleko. Nisam ih videle F2F skoro dve godine.

Deda Luis je opet odlepio kuvajući. Jedva mogu da zatvorim frižider od klope koju nam je spremio. Oktopod u sosu od luka i belog vina, ruska salata sa plodovima mora, rebarca, tortilja sa pasuljom… Bože, samo da nam poživi deda Luis. Najbolji ručak je onaj što ti ga drugi spremi, što bi rekao Lule.

Tračaram sa Selmom dok ona skuplja i odvodi decu sa raznoraznih aktivnosti. Sva sreća pa ne mora da koristi kola. Šalje mi slike parka u centru i Vanje kako šeta sa njegovom bakicom i hrpom rekvizita. Sve divno zeleno, skoro da mogu da osetim miris Pančeva u proleće.

Petak, 23. april 2021. godine

Prvi dan pilatesa u životu i to pod maskom, izlazim iz studija sva raštimovana. Instruktorki nije jasno šta radim u španskom selu kad mogu da budem u Vašingtonu, ali ubrzo zaključuje da je to skroz OK jer se u Španiji živi bogovski… Smejem se na tu tipičnu izreku ovde. Kao da ja znam šta radim u Španiji. Trenutno pilates i to kao boginja.

Loše vesti se nižu na poslu. Po stoti put pišem i prepričavam šta želimo da postignemo investicijom u dalekoj Aziji. Niko ne može da donese odluku da li da odobre moj predlog ili ne. Traže dodatne sastanke, da razmotrimo još jednom. Najteže je okupiti sve šefove na jednom pozivu, jer su raštrkani po celoj planeti. Njihove sekretarice se osećaju kao boginje dok ih molim da nam nađu pola sata za poziv. Isti su profil kao i šalteruše, da ih nema nikom ne bi nedostajale, samo bi nam život bio lepši.

Teica nam ima javni čas. Svira violinu u muzičkoj školi, ljubi je deda Vasa. Od nas Džindića taj talenat za muziku sigurno nije nasledila. Selmica šalje video zapis snimljen kroz prozor. Nema okupljanja u doba korone. Divimo se kolektivno Teicinom gudanju.

Subota, 24. april 2021. godine

Ostvario sam ti životni san, kaže Luis, doveo sam te na Mediteran i sad možeš da voziš bicikl i gledaš more istovremeno koliko hoćeš. Delimično je u pravu. Kola ne mogu da vozim i da hoću, Španci nikako da mi nostrifikuju srpsku dozvolu, a ja neću da polažem vozački ponovo. Mada to podsećanje subotom ujutru na njegov doprinos mom kvalitetu života je sumnjivo.

Naravno deda Luis nam je organizovao ručak. Kafana na obali mora, ješćemo paelju sa puževima i čudima, a predjelo je iznenađenje. Već razmišljam kakvo čudovište iz mora će da mi osvane na tanjiru. Pogađamo šta je u pitanju, dok se vozimo vijugavim putem između maslinjaka, svi nakrcani u jedan auto. Jegulje u sosu od belog luka i paradajza. Sofia vrišti, neću da jedem zmije. Inače Sofia jede ribama glave, srče puževe i rakove, tako da je jegulja samo prirodan dodatak njenoj ishrani. Meni nije svejedno. Ipak banatski koreni me koče s’vremena na vreme. Danas samo želim maminu supu i pilence sa krompirom zapečeno u rerni. Ah, šta mi bi da sanjam život na Mediteranu.