Slip out, Severus, Žmurke, Igra, Indijana, Severus i Music box

Ljubiša Milošević
Objavljeno 20.05.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 13. maj 2018. godine

Da sam znao da će me u ponedeljak sačekati ponuda da pišem, sigurno bih napravio tu nedelju malo zanimljivijom. Možda bih otputovao u, na primer, Sitoniju ili bih se ošišao na ćelavo. Umesto teksta o liku koji je u nedelju uradio bilo koju stvar vrednu pažnje na nacionalnoj frekvenciji, dobili ste opis dana koji se po svojoj sadržini može porediti sa razglednicama koje smo slali roditeljima sa eksurzija u osnovnoj školi.

Ustao sam potpuno mirno, bez mamurluka i bez fenomenalnih priča o subotnjoj večeri. Otišao sam sa ćaletom u nabavku. Pijaca i Maxi. Mirisale su jagode. Bankomat je bio zenit uzbuđenja. Uvek kada idem na pijacu se zapitam od čega živi bakica koja prodaje peršun, a pritom plaća zakup tezge? Možda u slobodno vreme, radi od kuće kao freelancer za, npr. crkvu, kao diler ilegalnih supstanci. U svim ostalim scenarijima, po meni, njoj se isprazni novčanik do sredine meseca. Možda ostatak meseca jede samo peršun? To je zdravo. Ona je poluvegan.

Proba mog omiljenog benda Zašto Kafka? je definitivno bila doček nove godine u poređenju sa ostatkom dana. Pored ispijanja kafe, maštanja o budućim festivalima i blagog ismevanja morala, čak smo i zasvirali. Kao proizvod ove vanvremenske probe nastala je nova pesma. Svih devet fanova našeg benda će se radovati.

Ponedeljak, 14. maj 2018. godine

Ponedeljak. Dan u nedelji sa najvećom stopom samoubistava, dan kada 50 odsto ljudi kasni i dan kada se većina ljudi prvi put nasmeje tek kad shvati da im je ostalo još pola radnog vremena. Ko sam ja da prkosim ovim moćnim statistikama? Nemojte me shvatiti pogrešno, ja volim svoj posao ali ponedeljak jednostavno nosi breme celog vikenda kada, ako si u mogućnosti, možeš visoko da digneš ruku i sa njom srednji prst za svaki vid obaveze.

Bilo je toplo jutro, što je značilo da me čeka prvi front gde su borbe najžešće. Autobusi. I to oni prepredeni autobusi koji namerno leti greju a zimi hlade. Stigao sam nekako na posao. Inače radim kao developer, tj. u toj famoznoj IT industriji. Sem dobro poznatih činjenica da svako ko prođe pored IT firme već ima platu Cukerberga i zna da hakuje profile bivših momaka svojih drugarica, postoje i one malo manje poznate činjenice. Jedna od njih je da si srećan ako radiš sa dobrim ljudima. U tom svetlu, pozdravio sam ekipu, Ognjen Lopušina mi je bacio karakterističan pozdrav, popio sam kafu, imali smo sastanak i sve je krenulo gde inače ide. Prepravljao sam neki kod iz doba jure i izazov je bilo čitati ga. Delimično sam savladao aždaju, nekreativno i dosadnije od letnjeg Sunca. Ovacije su izostale. Na pola snage, praznog uma, otišao sam kući gde sam kasnije u zagrljaju svoje lepše polovine odlučio da stavim tačku na ovaj dan. Nije loše za kraj.

Utorak, 15. maj 2018. godine

Proćaskao sam ćaletom na brzinu i krenuo sam putem Begea. Nakon kafe sa Burmanom počela je zabava. U istoj šaradi od zadatka mi je saborac veliki Že. Sjajan momak, zlatom okovan. Voli rejv, to mu je najveća mana. Sa druge strane megdana me iz QA sobe čekala Marija, spremna da nađe sve moguće rupe mog rada. I rupe bejahu mnogobrojne. No, ona je častan protivnik i ne uživa u pobedi. Bar ne mnogo. Kako smo privodili dan kraju, tako je i radna atmosfera posustajala, na veliku žalost Gede, šefa organizacije rada, i odlučili smo da čitamo komentare sa nekih klipova na Youtube-u. Velika zabava starih boljki ex-YU zemalja. Napustio sam radno mesto. Pančevo je zasijalo i pozdravilo moj povratak kući. Malo čavrljanja sa roditeljima i fenomenalan obrok bili su lep uvod u kraj ovog dana. Kasnije mi se pridružila moja saputnica. Odgledali smo neki čudan film. Zaspali smo čvrstim snom. No, čarolije letnjih pljuskova, pokušaj kanalizacije na Misi i vetar nisu doprineli očuvanju tog čvrstog sna. Nervoza je bila evidentna i prisutna.

Sreda, 16. maj 2018. godine

Budilnik je zakazao. Na svu sreću, ćale me je probudio. Ustao sam i nisam bio siguran da li sam uopšte spavao. Vreme je slutilo na neku blagu apokalipsu. Imao sam deset minuta da se spremim, sunem dva gutljaja kafe i krenem na posao. Usput sam u sebi psovao besne Beograđane koji i inače ne znaju da voze, a kad padne kiša pretvore se u hordu bezumnih zombija. Trebalo bi češće da dolaze u Pančevo, u Aviv, da vide kako se vozi po propisima.

Naš mali tim inače pravi softver za olakšavanje prevozničke industrije u Americi. Ozbiljan posao sa neozbiljnim igračima. Uradio sam ga loše. Sem pauza za cigaretu uglavnom sam radio. Bilo mi je žao što nisam otišao na ručak sa odabranom ekipom, zato što mi je jako trebalo da pljujem po klijentima. To uvek pomaže. Napustio sam praznu kancelariju pognute glave svestan činjenice da me sutra čeka opet isto. Zaspao sam čvrstim snom dva sata iza ponoći. Sanjao sam crnu čokoladu i Talisker 10. Nije loše za kraj.

Četvrtak, 17. maj 2018. godine

U putu sam pokušavao da dokučim kako da ovo moje pisanije učinim interesantnijim. Uzaludan trud. Ostalo vam je još tri dana agonije i nakon toga možete nastaviti da pratite čarolije odnosa Kije i Slobe. Makar potajno. Namig.

Dan na poslu je bio skoro uspešan. Nakon toga sam trčećim korakom otišao na probu gde me čekala vesela skupina vrsnih mladih muzičara Pančeva. Cilj nam je bio da pripremimo neke kompozicije kojima ćemo upotpuniti poeziju „Rukopisa”. Imali smo nešto više od sat vremena. Uz malo dobre atmosfere i uz pomoć neke čašice vode života, izguraćemo svirku.

Smiraj dana sam proveo sa svojom voljenom i mamom gledajući emisiju o posledicama bombardovanja. Voditeljka je bila, blago rečeno, naporna. Nauka od nje nije mogla da dođe do reči. Zaključak je da su nas bombardovali bez potrebe nekim funki materijama i sada, dvadeset godina kasnije, umiremo zbog toga. Lepo je kad saznaš pred spavanje, javnu tajnu, da imaš lepu verovatnoću da umreš pre vremena u agoniji zato što je nekom musavom Amerikancu trebalo mesto da prospe svoje smeće. Hvala. Sutra ću nastaviti da im pravim softver. Dobra je kinta. Nikom ništa, laku noć.

Petak, 18. maj 2018. godine

Petak je dan za sublimiranje utisaka. Ručak u libanskom restoranu sa skupinom mudraca naše male firme, mi uvek pomogne da stignem do nekih bitnih zaključaka. I bez primene bilo koje naučne metodologije, dosegli smo nebeske visine spoznaje srpskog mentaliteta. Jednom rečju, to je iracionalan skup pravila koja moraju međusobno da protivreče i vode ka nekoj vrsti, po meni, zdravog hedonizma. Posledice su buran život, inat i dobra zabava. Birokratija je nuzpojava mešanja zapadnih vrednosti sa ovom našom zveri od mentaliteta. Zapad trenutno opisujem rečima mog kolege Ognjena Lopušine: „Gledamo se u oči i lažemo”.

Nakon posla, usledili su „Rukopisi” i NaranDŽemovanje. Hteo bih ovom prilikom da javno pohvalim tehničare Doma omladine. Shvatio sam šta je zajedničko piscima i muzičarima. I jedni i drugi pravimo barijere oko nas, sprečavajući tako da uho običnog građanina čuje kako mu se sluša. Ako i dozvolimo da se pročuje, obavezno štampamo uputstvo za upotrebu čime smo jasno povukli granicu između nas „intelektualnih” i njih neukih. To i nije baš dobro, ali je dobro poznat simptom bolesti alternativnih kultura. „Rukopisi” su prošli lepo, uz mnoštvo nekih velikih reči. Svirka je iz mog ugla bila gotova kada smo odsvirali „Olovnu ruku”. Težak udarac intelektualnoj Srbiji, a velika zabava za nas koji nekad skrenemo u te „prljave vode”. Naravno, svesno.

Subota, 19. maj 2018. godine

Jutro mi je počelo tako što je mama ponosno puštala klipove sa sinoćne svirke. Nije loše. Bacila je jedan šer. Inače je ova subota dan okupljanja 107. generacije, generacije mojih roditelja. Simpatični uspešnih ljudi, koji vole organizacione paradigme starog socijalizma. Spremili su festivalski program na nekoliko bina. Svaka im čast. Oni bar imaju uspomene iz nekih lepih vremena i voljni su da ih podele. Mojim generacijama su te njihove priče stvarne koliko i Hari Poter. Jedino što je Hariju na kraju serijala upala kašika u med, a njima, mojim roditeljima, uzeli su više od pola života neki tamo zli čarobnjaci koji i do današnjeg dana bajaju nad sudbinama malih ljudi.

Autor je programer, bubnjar, ljubitelj Božića i mrzitelj gluposti

Ostavi komentar

  • (not be published)