Nedelja, 13. maj 2018. godine
U normalnim kućama, vikend služi za spremanje iste, odlazak na pijacu, kuvanje ručka za danas, sutra, prekosutra… U našoj kući nedelja je dan za takozvano raspadanje. E, ali neka druga nedelja. Muž otišao ranom zorom u akciju, službeno, deca spavala kod babe, a gospođa nestade u akciji do pola 11 i to uz alarm! Ništa od raspadanja, a i glupo je tako solo. Pravac po decu, pa do Narodne bašte. A tamo, Minjin nacrtani svet. Prva samostalna izložba mladog bića od 11 godina, čija razredna je gore pomenuta gospođa. Nema mnogo dece kao što je Minja… i ne treba da ih bude, jer kako bismo onda doživeli njihovu posebnost, kada bi ih bilo na svakom koraku? Neka druga deca su posebna zbog nekih drugih stvari. Evo na primer moja. Ne mogu da ih zamislim da nisu baš takvi kakvi su, a gde ćeš posebnije od toga.
Volim Narodnu baštu, jer kolika god da je gužva, uvek možeš da nađeš skrajnuto mesto za ćebence, kaficu, bose noge i da ne radiš baš ništa, pa tako dok ne ogladniš. Ništa lepše, samo kad sutra ne bi bio ponedeljak, nego opet subota. Da me čuje sad predsednik, prekorio bi moju lenjost i osudio na neki društveno korisni rad – recimo rad u osnovnoj školi. Dobro je, bar ne moram više na natalitetu da radim.
Kupinovo vino, dobro veče.
Ponedeljak, 14. maj 2018. godine
Moja omiljena prirodna pojava je kiša do pljusak, koji se dešava baš kad sa decom treba da krenem iz zgrade, stignem do kola (svako jutro ne znamo gde smo parkirali prethodno veče), sa šest kesa, četiri torbe, sedamnaest igračaka, kupim doručak, jedno dete odvedem u vrtić, drugo kod babe i dede (jer ide u školu popodne), parkiram, a da nije prva zona i ulepršam u školu u crvenim baletankama i potpuno mokrim nogama. Danas je tako. Muž ima slobodan dan, inače su nam jutra uvek brža, jača, bolja od ovog današnjeg. Sve po redu: jutarnje razvlačenje, drama oko „Neću to da obučem”, drama oko „Je l’ moram da perem zube?”, drama oko „Požuri, kasnimo!” Nema veze, držimo sve pod kontrolom; samo još da nađemo gde smo parkirali auto. Kasnim, of kors.
Ovo je period školske godine kada se rade testiranja za prvi razred. Znaću onaj test ceo da izdeklamujem pred Sudnji dan, sa sve facom i osmehom G 16, dok izgovaram „E, sad nam ovo više ne treebaaa! Sad nam trebaju ovi štapiićiiii.” Šta li misle sva ta deca? Da li me provaljuju koliko se trudim da me ne provale da mi pada glava koliko mi se spava?! Teto, što ne legnete ranije? Dete, di znam…? Kad bih znala što, i legla bih ranije.
„Mama, dobio sam smajlija na kontrolnom iz Sveta oko nas!” Nijedna drama sa ovim ne može da se poredi. I nijedna više nije važna.
Još 75 dana do mora! Deca će se silno obradovati kad čuju, jer je juče bilo 76!
Utorak, 15. maj 2018. godine
„Pomozite mi da vas ne ubijem”. Da zna Bata Stojković koliko puta ovu njegovu repliku u sebi izgovaram poslednjih dana. Pokušavam da se setim kako se živelo dok nismo imali mobilne telefone, kako su deca išla u školu, kako su roditelji preživljavali dan, a da ne požele razrednom starešini laku noć preko žice, da nedeljom u osam ujutro ne popiju kafu konferencijski, da mu ne postroje sve po spisku nedeljom oko pola četiri dok taman seda posle ručka da se bavi odmaranjem. Ima i ovakvih, ima i ne ovakvih. Ima onih koji razumeju, a ima i onih koji samo očekuju. A vi ste uvek tu i nemate gde da pobegnete, a tako biste nekad želeli. Ma šta nekad, uvek!
Svaki 15. maj proteklih sedam godina nije kao što je do tad bio. Na današnji dan je rođen moj ujak, koga baš tih sedam godine nema više u mom životu. Čime god ovaj dan bio ispunjen, zauvek će ostati samo njegov.
Sreda, 16. maj 2018. godine
Maj je mesec matematike. Ova sreda je dan matematike u „Zmajevoj”. Danas ne razmišljam o prijavama, inspekcijama, roditeljima, problemima. Neka mnogo talentovana deca zauzimaju danas školu i pretvaraju je u nešto što izaziva samo ponos i osmehe.
Danas je rođendan „Babisa”, deveti po redu. Kafić, lokal, SUR, kafana, ništa od navedenog – to je kategorija „Babis”. Pratili smo njegov nastanak od ideje do svega što je sledilo dalje. Neki se venčali, pa se neki, jedan po jedan rađali, pa eno ih sad zajedno u školi, rastu, a nas ko pita. Pričaju o nekim ozbiljnim temama, a tako su neozbiljni i smešni.
A uveče u „Babisu” „Afterfunk”. Povratak u budućnost!
Četvrtak, 17. maj 2018. godine
Danas radim popodne. To znači da mogu jedan sat duže da spavam! Ali to ne znači, ako legnem jedan sat kasnije. Još jedan dan mrmota kada je u pitanju posao – testiranja, pa još testiranja. Ne volim da radim popodne, jer se osećam kao da svašta nešto dešava napolju, a ja to propuštam. Ali sve je pod kontrolom, jer ko ima multipraktik muža, ima ceo svet. Ja ga imam, a moja deca imaju multipraktik tatu. Ne mislim na one tate koji „pomažu”, nego na one tate koji učestvuju. Uvek su me nervirale one žene mučenice, koje nose sve na svojim leđima i o tome redovno obaveštavaju užu i širu okolinu i kukaju li kukaju, a o čemu bi kukale da to sve nije tako. To se kaže: „Kako birala, tako uživala”. E pa ja uživam. U paru. I u četvercu.
Šesti čas se završava, a moj privremeni trojac upravo stiže. Idemo kući da brojimo još koliko puta spavamo do mora!
Petak, 18. maj 2018. godine
Ministarstvo finansija i Poreska uprava sprovode po školama akciju edukacije mladih naraštaja o tome kako je važno uzimati račun i plaćati porez. Danas su na meti bili četvrtaci. Kreće filmić. Reko’ ‘ajd da vidim. Kreće bezazleno, uz terminologiju čak i meni polujasnu, tek da zbuni protivnika. Deca gledaju, možda i slušaju. Kada su im se sinapse opustile i postale prijemčive za subliminalne poruke, počinje ono zbog čega smo i tu. Uz prigodnu animaciju, bivamo obavešteni zašto su nam putevi loši, drvenarija na školama širom domovine dotrajala, toaleti po bolnicama kriminalni. Za sve je kriv mali pekar od koga ste za užinu kupili kiflu, a pri tom mu niste uzeli račun. Njegov gazda, utajivač poreza, PDV od vaše kifle stavlja u svoj džep, pa onda op, op, mic po mic, do letnjeg raspusta, crni mercedesov džip parkiran ispred pekare. A ti, bato, u školi piški na čučavac kad nećeš račun da uzmeš!
Vreme je za još jedno testiranje budućeg prvačića, budućeg odgovornog građanina, možda sina nekog vlasnika pekare i crnog mercedesovog džipa, ili možda ćerke radnice Poreske uprave, podrazumeva se odgovorne građanke. Pitam posle koleginice, da li su spominjali Crkvu, kao primer dobre prakse… kažu nisu, ali su rekli da su Kinezi najgori.
Popodne nova dva sata kvalitetnog programa – roditeljski sastanak . Nas šestoro ga vodi, sve zbog jednog odeljenja. Šta reći, brojke sve govore. Peživeli smo, ali svi sa po dve kile manje.
Subota, 19. maj 2018. godine
Ko nije vodio decu na zagrebački Velesajam, taj ne zna šta su muke. Pančevo, Sremski Karlovci, Novi Sad i Petrovaradin, Fruška Gora, manastiri. Petaci. Najduži dan u godini. Utvrdila sam brojanje do 17 unapred, unazad, po dva, po tri i sve odjednom na pogled. Naravno, tu je i ostalih četresčetvoro koje ne mogu da ignorišem, al’ ove moje moram žive da vratim. Dobro, super je sve to, gledamo nešto, neko nam priča o tamo nekim znamenitostima, ali ako bismo mogli samo da kupimo dvestapedesettrećeg ljigavca, devedesetosmi slajm, šesnaestu fantu zastrašujuće nepoznate boje i ukusa, „matching” žvaku, bižu narukvicu jednu, drugu, petu! Sladolede i magnete nisam uspela da prebrojim. „Ali razredna, ovo je u Pančevu 300 dinara, a ovde je 299!” Nema tezge koja nije osvojena. U povratku, u autobusu, šećerni rush uzima svoj danak. Pakao. A u sred njega, Luka spava… blago njemu. Ja ću možda u neko doba, ali pouzdano znam da neću dugo – nedelja je nekom majka, a nekom seminar.
Još nešto znam veoma pouzdano. Za 70 dana idemo na more!
Autorka je psiholog u malo jednoj, malo drugoj školi, malo mama, malo keva, malo supruga, malo žena.