Revolucija i „poslednji dani” a.k.a. il’ si nindža il’ si mindža

Ivana Aća
Objavljeno 18.11.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 11. novembar 2018. godine

Zatvorenih očiju sedim u turskom sedu na velikom belom sanduku u garaži. Sa telefona vrišti prepoznatljiv glas utehe u ovakvim situacijama – there is a winner in every place, there is a heart that’s beating in every page… time to walk away and start over again – otvaram oči: osam klupa, 19 stolica, tri table, 67 flomastera, par polica, stolovi, registratori… Pitam se odakle mi ovoliko stvari odjednom, u onim velikim prostorima je uvek izgledalo kao da ih je nedovoljno.

Dobila sam zadatak: Sve stvari koje sam četvrtom selidbom ove godine, kao i sve ostale, u svega par haotičnih sati nagurala u slobodne prostore porodične kuće, preneti u moju staru devojačku sobu površine devet m². Treba prvo srediti tu devojačku sobu, što oduzima odveć previše vremena. Posebno za osobu kao što sam ja, osobu koja će prirodno pokleknuti već kod prve kutije, skuvati kafu i dan provesti istražujući zatrpana blaga, nakon čega skoro neizostavno sledi preispitivanje i redovi analize Ivane pre i Ivane sada.

Nemam vremena sada za to. Uostalom, nedelja je – dan za neke lepše priče.

Mama mi pokazuje kako da zavijem sarme, pevušim listovima kupusa dok brižljivo stavljam smesu i osećam neverovatan ponos – Ja sam Žena. Ja sam Nezavisna. Nikad neću biti gladna. Naca je na skajpu, mama boji svoje mandale, Goksi zadovoljno klopa sarme (zaista, retko kad osećam toliku sreću kao kada njoj nešto skuvam, ona tako verno pokazuje najviše zadovoljstvo i zahvalnost kada je hrana u pitanju), tata na FB-u s krajnje kreativnim komentarima na temu mog pravljenja sarme. U jednom momentu više ne znamo čemu se sve ne smejemo. Svi smo zajedno, baš kako najviše volim.

Nekako završavam u gradu, ljudi ne shvataju ozbiljno moju odluku da pređem u proces hibernacije. A, očigledno je ne shvatam ni ja.

Ponedeljak, 12. novembar 2018. godine

Ko sam ja? Kako izgleda moj dan? Koju vrednost dobijam od ovog predavanja? Kako ću se osećati i zbog čega ću se tako osećati?

Instalirala sam jednu od tabli u svoju dnevnu sobu i pokušavam da se ubacim u mindset budućih polaznika kako bih prilagodila sutrašnje predavanje baš njihovim potrebama. Bezuspešno.

Odlazim u „Špajz”. Sa sve kutijama banjavam unutra i imam neverovatnu potrebu da snažno zagrlim Marinu, da joj zagrljajem poručim da itekako dobro razumem sivi oblak odgovornosti preduzetništva i da na kraju dana sve to zaista vredi. Gledam izložbu, maltretiram Gogu da mi kupi majicu sa printom Sove, Bukijev rad. Bezuspešno.

Čujem se sa Sinišom. U pravu je, probili smo sve rokove. Nalazimo se da radimo. Bezuspešno.

Naručujemo pelinkovac/čaj, lepim pričama rasteruju zunzare iz moje glave, ali! Dotičemo se teme ATP-a i poskupljenja karata. Divno. Bam bam bam – neću ništa da znam.

Za današnji dan – „bezuspešno” je zapravo skroz okej.

Utorak, 13. novembar 2018. godine

Kod dvodnevnih treninga neformalnog obrazovanja postoji jedno zlatno pravilo – dobar preframe. Predavač ima svega dva dana da 20 polaznika motiviše, poduči, pokrene, zainteresuje, ponudi im uvid u drugačiji način razmišljanja – ka rešenju, nasuprot konstantnom traženju problema. Nije to nimalo lak zadatak, ni za predavača, a kamoli za polaznike i zato celokupan tok predavanja zavisi baš od tog uvoda. Ako dobro odradiš taj prvi sat, ako demisitifikuješ sva uverenja i napraviš postojanu bazu, e! tu nastaje magija! Tada to prestaje da bude čist mentalni trening veštine Brzog Čitanja, već prerasta u pažljivo otkrivanje i širenje horizonta naših sposobnosti. Zaista nisam dovoljno elokventna da rečima opišem osećaj koji mi nude njihovi pogledi nakon završnog testiranja. Jer, matematika je prosta – ako je neko čitao na početku 200 r/m, sa uverenjem da ne može preko 300, a sada sa istim ili boljim razumevanjem čita 600-1000 (jedan dečko 1980 r/m), teško je opisati snagu i mogućnosti koje ta spoznaja nudi.

Svaki put mi zastane knedla u grlu kada završavam trening pričom o profesoru koji pita svoje učenike: „U redu, da li je moguće još nešto pored kamenja, peska i vode staviti u ovu teglu?” Oni uvereno odgovaraju „nemoguće je”. Tada on izvlači bočicu s alkoholom iz svog desnog džepa i sipa sadržaj u teglu, a pošto su molekuli alkohola manji od molekula vode, uspevaju da se provuku. Sve je moguće.

Sreda, 14. novembar 2018. godine

Nakon čitavog dana držanja obuka, prevoda, novih projekata, plivanja u situaciji nove organizacije škole, intrigantnih razgovora sa Kaćom, rasprave o vinima u Demode-u, razmene ideja i misli sa dragim ljudima na slučajno otkrivenim književnim večerima, prijatno umorna ulazim u taksi imajući samo jednu potrebu – da ćutim. Prepuštanje mislima i sumiranje dana mi prekida glas taksiste:

– Hej! Znaš li koliko je kilogram banana u „Lidlu”?

– Ne..

– Promrlj.stoineštodinara.promrlj

– …

– A, kilogram mlevenog mesa?

– Ne, izvinite, zaista se ne bavim time.

– Promrlj.dvestastokolikovećineštodinara.promrlj

–…

– Delili su i kroasane i vodu u flašicama do pre neki dan.

Odakle mi je ovo poznato?

– Lepo. (bam bam bam)

– Sklonili su šatore.

– Kakve šatore?

– Pa, kako – „kakve šatore?” – gde ljudi da spavaju noć pred otvaranje na ovakvu ‘ladnoću?

Definitivno su svi poludeli.

Četvrtak, 15. novembar 2018. godine

Sterijina drama u četiri čina.

Scena: Kud je i gde je nestala narandžasta bojica?

Ivana: Ali, Kaća… ovde ima još… šest narandžastih bojica. Uzmi bilo koju od njih.

Kaća: Aliiiii jaaaaa žeeeeliiiiiiim baaaaš tuuuuu!!!! :zvuk.sirene

Ivana: Hajde samo da završimo ovo, pa ćemo svi zajedno naći baš TU narandžastu bojicu.

Kaća: Neko je ukrao MOJU narandžastu bojicu!

Udahni – Izdahni – Udahni

Ulazim u ulogu istražitelja, tužno shvatajući da nećemo nastaviti čas sve dok nestala narandžasta bojica ne bude pronađena. Mudrim pitanjima detektiva Ivane dolazimo do zaključka da je osumnjičeni Andrej (6) svega par trenutaka pre početka scene, ožalošćenoj Katarini (7) iz pernice izvukao njoj u datom trenutku prekopotrebnu narandžastu bojicu i bezobzirno bacio, te da nije znao trenutnu lokaciju narandžaste bojice. Razlog: ona je njemu pre toga… on je njoj pre toga… ona nikad neće… ona ima sve te bojice… on je želeo osvetu… on se osetio… ona je… i slično.

Važno je reagovati u ovakvim situacijama, mi smo toj deci drugi autoritet i imamo obavezu, a u to zaista verujem, da učestvujemo u njihovom razvoju. Jer, ako ih ne podstičemo na nešto bolje, koliko god to naporno bilo, ta deca mogu izrasti u odrasle osobe koje razvijaju šatore u četiri ujutru ispred novootvorenih supermarketa. Iako sam ja lično miljama daleko od toga da skontam i delić života, ovakve niske strasti ljubomore, zavisti, osvete, cinkarenja i uopšte takve misli bavljenja tercijalnim stvarima ipak ne smem da dozvolim. Unutrašnja ekologija je važna, nije dobro gajiti korov u sebi.

Dok ponovo mirno boje, razmišljam o svojoj unutrašnjoj bašti nakon ove 2018. godine. Nije idealna, ali makar sam uzela ašov i lopatice. I to je početak.

Petak, 16. novembar 2018. godine

Znaš da će biti dobar dan kad te probudi glas Sudskog Izvršitelja rečenicom „Gospođice Aća, oni su svi teletabisi” koji je usledio pre par meseci. A, ubeđen si da će biti još bolji kad te isti taj glas probudi rečenicom „Ivana! Vratiće Vam pare!!!”. Da, sve pare koje su mi u stilu Šerif od Notingema oteli sa privatnog i poslovnog računa još 15. juna zbog neplaćene takse u iznosu od 294 dinara. Vole da se druže sa mnom, pa to im je.

Sedam je ujutru, nanosim maskaru dok mi Tom Waits pravi društvo. Savršeno smirena, znajući šta me čeka, pevušim pretend that you owe me nothing… and all the world is green… Savršen čovek.

Desno oko mi postaje veće nego inače, kakva je laž ova šminka. Posmatram svoje oči – tamni kolutovi od previše spavanja, pored pokušaja da svoje emocije predstavim fokusiranim pogledom, sebe i dalje podsećam na naivnu kravicu. Besnu, ali ipak naivnu. Neka, mogu i ovako da se pojavim na sudu, kad se oni već ponašaju prema nama kao da smo ovce. Igramo se Životinjske farme, kad je bal nek’ je maskenbal!

Subota, 17. novembar 2018. godine

Dan za Diznijeve crtaće, za čitanje knjiga i druženje sa Milanom Mladenovićem. Dan za „konektovanje”, naočare za sunce, reku i stavljanje svih korova, zolja i sličnih insekata na stranu.

Koliko sam zapravo srećna što sam okružena svim tim divnim bićima, mojim pažljivo odabranim ljudima. Bez tih ispod mora skrivenih bajki i njihove nesebične podrške, onaj sivi oblak svakodnevnice bi definitivno bespovratno naškodio bašti. Ovako, svako je misao i svet za sebe, svako doprinosi održavanju ideje radosnog dana. Zajedno smo u svemu, a ako to nije ono najvažnije, onda zaista nemam ideju šta bi drugo moglo da bude.

Do kraja pesme, promenićemo svet. Svi mi – nas svega pet hiljada.

Autorka je predavač, uživalac u sunčanim sredama i toplim vinskim ponedeljnicima

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)