Zadnje vreme došlo. Bilo pa prošlo!

Milica Proševski
Objavljeno 07.02.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 13 mins

Prava se sastoji od beskonačnog broja tačaka; ravan od beskonačnog broja pravih; zapremina od beskonačnog broja ravni; hiperzapremina od beskonačnog broja zapremina… Ne, ovaj more geometrico zbilja nije najbolji način da otpočnem pripovest. Tvrditi da je istinita sad je šablon kakav važi za svaku fantastičnu priču; pa ipak, moja jeste istinita.

(H. L. Borhes Knjiga od peska)

Nedelja, 31. januar 2021. godine

Dragi dnevniče,…

Poštovani dnevniče Dnevniče,

Vidim već da zapinjemo na prvom koraku, i evo ja ću uzeti svu krivicu na sebe. Nije baš da smo u kontaktu u poslednje vreme (pa jeste, prethodne dve, tri godine bi se i mogle zvati zadnje vreme došlo). Kapiram da je tebi bilo teže da se javiš, ali nije baš ni da si se polomio. Shvatam sad: kada sam prestala da ti posvećujem vreme na dnevnom nivou i počela da švrljam okolo sa kojekakvim androidskim Notesima, ti si svoja papirnata vrata zabravio za mene, ali priznaj da sam se trudila. Sigurna sam da na osnovu rukopisa koji je počeo da liči na doktorske dijagnoze možeš da naslutiš grozničave misli koje su me obuzimale. Eto, one su krive za sve. A opet nisu ni one skroz, možda su ruke jer nisu stizale da zabeleže diktakt diktatorskih misli. A možda je nastao i problem u artikulaciji, jer nije bilo jezika da izgovori celokupnost fantastične svakodnevnice. Ali opet i do tebe je, priznaj. Jednostavno rečeno: nisi bio tu kada si bio najpotrebniji. Da li znaš kako je kada moraš, apsolutno moraš da pretočiš misao u reč? Misao ne čeka da dođem kući kod tebe, navire i lupa jako o čelo, traži svoj put, hoće i ona da živi svoj život u telu reči. Prosto nisam imala izbora, bilo je ili/ili – ili da se rasplačem na poslu, upiškim u prevozu i sl. ili da ispljunem dve, tri reči na prvu prigodnu površinu. Možda ti zvuči čudno, ali u mom svetu mnogo je prihvatljivije ovo drugo ili. Uostalom, moraš uzeti u obzir naš staž, 20 i kusur godina živeli smo lepo, retko koji bračni drugari mogu se time pohvaliti. A mi smo baš bili drugari. Nisam te uskraćivala ni za snove, ni za raznorazne liste, ni novogodišnje odluke. Sve sam ti dala, pa šta sad više hoćeš?! Ma je l’ ti misliš da si mogao da pomogneš kad… Nema veze, ti svakako nemaš pojma o tome, a i što bi se reklo: Bilo pa prošlo.

Ponedeljak, 1. februar 2021. godine

Odlično! Prvi je u mesecu, još i ponedeljak. Ne može bolje kada su novi počeci u pitanju.

Dragi dnevniče,

Prošlo je već neko vreme od kad je u javnost isplivao slučaj Milene Radulović. Ona je u javnost izašla govoreći jezikom žrtve, a ubrzo je njen glas postao herojski. Ali disonantni tonovi anonimnih komentatora… Na portalima nailazim na moralne puriste koji optužbe na račun silovatelja ocenjuju kao neblagovremene, pa onom koji tuži na teret stavljaju sudelovanje u zločinima koji su usledili nakon 2012. godine. Javljaju se i samozvani branitelji pravde, koji krivca sada vide u javnosti, koja se, tobože, osula drvljem i kamenjem na nevinog dok se ne dokaže suprotno. Ima i dosta nevernih Toma, umerenih skeptika koje prosto buni obrnuta proporcionalnost kao anonimne mlade glumice i medijskog prostora koji sada zauzima, njima uvek nešto tu smrdi. Žrtva je za njih oportunista koji hoće da ućari malo naslovnica. Ali na kraju krajeva svako ima svoje mišljenje i lepo je da ima hrabrosti da ga izrazi; da sedi pognut nad tastaturom i otkuca slovo po slovo, reč po reč, sva mišljenja iza kojih stoji čvrsto, iako nevidljiv, ipak odgovoran za njih, pa u krajnjoj liniji, u nekoj hipotetičkoj situaciji mogao bi sve to da ponovi i na sudu sopstvene savesti. Međutim, nesreća u nesreći je u očekivanoj, ali svaki put teško podnetoj, gomili koja daje sebi za pravo da naočigled svih u dve-tri rečenice relativizuje zločin i potom od žrtve načini krivca. Ne samo da se takvi uvek javljaju sa svojim glupavim cerenjem na zlo, nego su već i oni koji se gnušaju na njihove niske i maliciozne opaske postali tipski likovi u repertoaru komentatora događaja. Džaba ih bilo!

Utorak, 2. februar 2021. godine

Pa eto, Dragi dnevniče,

Javljam se da kažem: ustala, načela kafu, prošetala psa, doručkovala jučerašnju večeru, otišla da se ispričam s Igorom.

Moram priznati, dok sam hodala do Šanse, osećala sam blagu tremu, nervozicu srednjoškolskog dejta. Pa čoveče, od kad smo u ljubavnim vezama nismo se ni videli, sem u parovima, a u kafane ni kročili nismo mesecima. Ali kad se sve sabere i oduzme – bolje u paru na gajbi, nego solo u kafani i to još za vreme korone. Još da nam upali 120. CV koji šaljemo ovih dana, pa da lepo nemamo o čemu da pričamo, nego da ispijamo čaj ćutke ko svi normalni ljudi.

Taman kad smo potencijalne poslodavce ispljuvali iz svih uglova, jer nas po raznoraznim intervju krugovima razvlače kao po Danteovom paklu, a onda zamuknu i prave se mrtvi, bilo je vreme za ponovno uparenje. Naše produktivne polovine završile su radne obaveze i tako smo nas četvoro razvukli slobodno vreme do kasno u noć. Jeli smo, smejali se i prepričavali glomazne događaje. Maltene idila.

Sreda, 3. februar 2021. godine

Dragi dnevniče,

REVAKCINA, pa doručak na Adi i ponovo obožavamo sunce kao Stari Egipćani.

Blago popodnevno neraspoloženje pripisujem nuspojavama leka. Još nedelju dana i kraj – bićemo imunitetski milioneri. Sinoć razmišljam o fenomenu koji nas je zadesio. Kao da mi tek sad dopire do svesti činjenica, očišćena od svih izveštavanja, snimaka, bliskih obolelih, borbe za život, zastrašivanja, nedoumica, straha, panika, nesnađenosti, da smo mi u našem malom životu doživeli pandemiju – smrtonosnu bolest koja se brzo širi, kao neka kuga iz romana. Ta istina, tako izdvojena, lebdi nad mojom glavom i ja je tek sad prvi put vidim i na momenat shvatam, ali se ona ubrzo raspada u pepeo, a ja ostajem u čudu. Nakon toga biram pogrešan film Blood simple i na kritičnoj sceni sahrane poluživog Martija pomirljivo izjavljujem da možemo da gledamo i nešto drugo. To se pretvara u Indijanu Džonsa. Nije bilo loše. Rasterećeni ležemo i ja se laćam svog višednevnog neprijatelja Krasnahorkaievog Satantanga. Nikako da uhvatimo ritam, gazimo se po prstima… Umorna sam, gasim svetlo i opet ne mogu da zaspim dugo.

Četvrtak, 4. februar 2021. godine

Dragi dnevniče,

Već je četvrtak, svaki četvrtak me iznenadi. Treba da predam tekst na autorizaciju, a baš i nisam spremna na to. I tako svaki put. Popodne sam provela sa Milicom u pokušaju odlaska na besplatnu projekciju filma (karte su razdeljene davno pre nego što smo mi stigle), proširenom Ljubimcu i ponovo otvorenom Liftu. Ponela nas euforija okupljanja u zadimljenim prostorijama. Do pola osam smo već bili u odličnom raspoloženju, ali nas je na zemlju vratio poziv za polednju turu u 5 do 8, bar neke od nas. Šta ćeš, mere se moraju poštovati, mada svi već dozvoljavamo sebi da naslutimo kraj ovim mukama i tajno se osmehujemo.

Neponovilo se!

Petak, 5. februar 2021. godine

Dragi dnevniče,

Kao da je proleće. Vozili smo bajseve po Adi i sunčali se pored vode. U sopstvenom miru, osećam kao da sam na moru, i shvatam, kao hiljadu puta do sada, koliko je blaženstvo prostorno – vremenski izdvojen trenutak, autonoman i zauvek trajući negde iznad nas.

Al’ ne lezi vraže, stiže mi mejl: The World Health Organization reported that COVID-19 cases have fallen globally for the third week in a row. Disparities in international vaccine distribution continue as the Red Cross reports that the world’s 50 poorest countries have received 0,1 % of vaccine doses administered worldwide so far, while the 50 richest countries have received 70%.

Milioniti put obnavljam gradivo padanja na zemlju. Čini mi se da sad češće padam na dupe, glava se ulubila na nekoliko mesta.

Subota, 6. februar 2021. godine

Nešto razmišljam: kada veza pukne jednom, teško ju je ponovo oživeti.

Svaki dan ti se vraćam uredno, evo već nedelju dana. Ali nešto mi smeta, nema one bliskosti koju sam ranije osećala i koja mi je bila utočište. Izostaje osećaj završenosti događaja, koji kada se ispišu dobijaju prihvatljiv oblik. Znaš šta? Ti si super. Do mene je! Mislim da ne znam najbolje ni sama sebi šta bih rekla, a zamisli kad još ti uletiš kao posrednik… Nakon što ispišem šta imam izostaje osećaj prijatne tišine i olakšanje. Pisanje dnevnika postalo je jalov posao. Iako nismo uspeli, ipak mi je drago da smo pokušali ponovo. Mislim da rastanački (raz)govor može da stane ovde, za čije babe zdravlje da dužimo…

Srdačan pozdrav,

Milica

Autorka živi sa Vukom, psom i mačkom. Trenutno je zaokupljena lovom na oglase za posao, a veliki je kolekcionar oglasa za posao bibliotekara. Piše članke za veterinare i njihove mušterije. U govoru se služi izrekama koje je naučila od svoje baba Marije, kao na primer: Ko te ne zna skupo bi te platio!

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)