Sassi di Matera

Snežana Večanski
Objavljeno 03.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 16 mins

Nedelja, 27. oktobar 2019. godine

Skidam fotografije sa kartica foto-aparata i telefona, nestrpljiva da ih vidim sve, odjednom, na velikom monitoru u dobroj rezoluciji. Sinoć sam se vratila s puta kasno, premorena, ali zadovoljna što taj umor nije bio od svakodnevne rutine. Bio je to onaj prijatan, fizički umor koji se oseća na kraju dana koji je bio ispunjen. U protekla četiri oktobarska dana osećala sam ga svako veče, premorena od hodanja zavodljivim ulicama Matere.

Sassi di Matera („Kamenje Matere”) je istorijski centar Matere, grada u regiji Basilicata, u južnoj Italiji. Poznat je i kao la città sotterranea („podzemni grad”) zbog pećina u kojima su njegovi stanovnici živeli do pre pola veka. Danas se u njima nalaze ekskluzivni hoteli, restorani i galerije. Zajedno sa parkom pećinskih crkava upisan je 1993. godine na UNESCO listu svetske baštine.

Neposredan povod za odlazak u Materu je bio poziv za učešće na Međunarodnoj konferenciji o dokumentaciji, očuvanju i obnovi arhitektonskog nasleđa i zaštiti pejzaža REUSO 2019. Osim zbog konferencije, radovala sam se ovom putovanju i zato što je Matera ove godine Evropska prestonica kulture, a to je značilo da će biti mnogo lepote i kreativnosti u vazduhu. Kao i svaki kulturni pregalac, najpre sam morala da obavim složene gimnastičke vežbe na planu stvaranja budžeta za putovanje. Zatim dobar ručak pred polazak, let iz Temišvara… U Materu sam stigla autobusom sa aerodroma u Bariju, prešavši razdaljinu koju svakodnevno prelazim na putu od kuće u Vršcu do posla u Pančevu. Razlika je bila samo u ceni autobuske karte. U Italiji je bila 3,5 evra (420 dinara), a u Srbiji je 700 dinara.

Imala sam sreće da pronađem relativno povoljan smeštaj u samom centru, na trgu Vittorio Veneto. Ispod mog balkona je bilo drvo sa klupom na kojoj se okuplja komšiluk. Šta ćeš više?

Ponedeljak, 28. oktobar 2019. godine

Prvi radni dan posle svakog lepog putovanja obično teško pada, pogotovo ako je to ponedeljak. Poznajući sebe očekivala sam katastrofu, ali začudo, ovaj put je bilo drugačije. Resetovala sam se kao da je to moja rutina i rutinski obavljam iste takve, rutinske poslove. Drugih nije ni bilo.

Popodne se nalazim sa kolegom Miodragom Mladenovićem, donosim mu zbornik radova konferencije u lepo dizajniranoj metalnoj kutijici, nešto većoj od kutije šibica. Elektronsko izdanje, nema više teglenja konferencijskih kesa. Rad o pančevačkim tvrđavama koji je u tom zborniku objavljen, pisali smo zajedno, ali je dogovor bio da samo ja putujem. Na Internacionalnu REUSO konferenciju, tematsko područje Arhitektura između istorije i arhivskih izvora, poslali smo svoju priču o pančevačkim tvrđavama. Priču o Ugarima, Turcima i Austrijancima, o vojnom graditelju Doksatu, misterioznom planu iz Sečenji biblioteke u Budimpešti, o razlozima za razgradnju pančevačkih tvrđava, razlozima njihovog nestanaka i korenima našeg zaborava. Pita me kako je bilo, kakvi su bili drugi radovi i teme. Ja odgovaram koga sam srela od starog društva, koga sam novog upoznala. Nezaobilazno, referišem kakvi su konobari i pijačne tezge. Pričam o ljudima, lakim, nepretencioznim i opuštenim.

Pričam i o kolegama koji su bili u organizaciji, o tome koliko su se trudili i kako su promišljeno i lako sve odradili. Program se svakog dana održavao na drugom mestu, pa sam se svakodnevno, na putu od stana do mesta događaja upoznavala sa najrazličitijim stvarima: novim ulicama, spektakularnim vizurama, Dalijevim monumentalnim bronzanim skulpturama, interventnim konzervatorskim radovima, uličnim sviračima, poetikom prostih brojeva, lepotom Mediterana i na kraju, sa neverovatnom pričom o Materi koja mi je ušla pod kožu, kao da sam oduvek živela u njoj.

Utorak, 29. oktobar 2019. godine

Danas obavljam jedan mučan posao koji sam kao svaki iskreni kampanjac, pre puta odložila. Konsultacija sa klijentom koji želi nadgradnju, dogradnju, šta već. Tipičan turbo-folk u arhitekturi koji se poslednjih decenija kod nas umnožava neverovatnom brzinom. Grabež za svaki mogući i nemogući kvadratni metar. U trenutku mi bljesne pred očima jedna nova zgrada u Materi i dobijam inspiraciju. Pomeri taj zid unazad, napravi sebi terasu da njoj popiješ kafu kao čovek, kažem mu, i polako, reč po reč, peglamo projekat.

Da, prva stvar koju sam primetila u Materi bile su nove zgrade. Uprkos fascinantnoj arhitekturi starog grada i dramatičnom pejzažu koji ga okružuje, ono što me je oduševilo „na prvu loptu” bile su nove zgrade, lepo, skladno i nenametljivo uklopljene u staro tkivo grada. Žućkasti peščar starih fasada gotovo neprimetno se pretapa u opeku novih. Talenat da se dopiše nešto što je neko stvorio pre vas, a ne da se vulgarizuje. Zatim, novi blokovi zgrada – planski izgrađeni, uklopljeni u konfiguraciju terena, pejzaž i mentalitet. Taj sklad mi stvara osećaj dubokog unutrašnjeg mira. Pada mi na pamet jednostavna i tačna misao da je „arhitektura ogledalo stanja duha u jednom društvu”.

Sreda, 30. oktobar 2019. godine

Završavam tekuće poslove, između ostalog i jednu saglasnost na projekat. Ono što se posle toga dešavalo, podsetilo me je gde živim i radim. U autobusu razmišljam kako bih te naše svakodnevne, apsurdne situacije objasnila kolegama u Italiji? Gde ja to radim, šta radim, na kom jeziku da im sve to prevedem? Zatim zamišljam sunce Matere i tonem u san. Budim se, kao i uvek na krivini ispred Hemofarma.

Najlepši konferencijski dan je bio u Casa Cava, prostoru pećine koja je adaptirana u kulturni centar. Enterijer u prirodnoj pećini, bez ikakvih suvišnih elemenata, samo staklo i svetlo. Eksterijer, verovatno najlepši u Materi, s terasama na terenu čija je konfiguracija za mene ostala tajna. Posmatrajući okolinu na koju puca pogled sa tih terasa, shvatam da je pored kamenja, druga ključna reč za Materu svetlost.

Ima neke simbolike i u kamenju, i u svetlosti. Priča o Materi je surova, s bajkovitim nastavkom. Kada se govori o njenoj transformaciji, nezaobilazno je ime poznatog italijanskog pisca, slikara i političara Karla Levija o čijem je životu i delu postavljena velika izložba. On je, naime, u svom romanu „Isus se zaustavio u Eboliju”iz 1945. godine, opisao svu surovost i bedu života u tadašnjoj Materi, gde su pastiri sa svojim porodicama živeli zajedno sa životinjama u pećinama, bez struje i vode. Sredinom 50-tih država je donela zakon po kome je počelo da se ulaže u izgradnju novih stambenih kvartova u koje su useljeni stanovnici Matere koji su živeli u stenama. Pećine koje su napustili, kao i mnogobrojne crkve ostale su u rukama države i gradskih vlasti, potpuno napuštene i oronule. Tako ogoljena, Matera je bila savršen ambijent za snimanje Pazolinijevog filma „Jevanđelje po Mateju” iz 1964. Film je verovatno uticao da grad počne polako da se menja i 80-tih vlasti donose zakon po kome vraćaju vlasnicima pećine, ali pod uslovom da ih preurede u svrhe kulture i turizma, i sve to pod nadzorom konzervatora. Danas je Matera jedna od najpoželjnijih destinacija sveta.

Četvrtak, 31. oktobar 2019. godine

Vraćam se projektu manastira Mesić koji smo započeli ove godine kao višegodišnji konzervatorski projekat s ciljem da se radovi na sanaciji i obnovi završe do 2025. godine, kada će biti obeleženo 800 godina od osnivanja manastira. Prva i najvažnija faza je izrada dobre dokumentacije koju upravo sprovodimo. Sledeće nedelje bi trebalo da snimamo 3D laserskim skenerom, i to iz vozila u pokretu, što me izuzetno raduje.

Popodne sumiram šta sam videla, a šta nisam u Materi. U nedostatku vremena, nisam se držala nekog naročitog plana, već sam išla vođena intuicijom. Fotogenične i bajkovite, ulice Matere su pune iznenađenja, najčudnijih vizura i neočekivanih putanja. Idu po krovovima, po podrumima, uvlače se ljudima u stanove. Zato sam Materu doživela kao jedan veliki komšiluk, kojem i sama pripadam. I da, jednog trenutka sam shvatila da ovde nema one neopisive gužve koju stvaraju velike grupe turista sa vodičima koji nose razbojne kišobrane. Ima turista, ali su nekako pobrkani sa lokalcima. Pomislila sam: Matera je sada najlepša, u prošlosti siromašna, u budućnosti će je uništiti turisti. Međutim, kasnije sam pročitala da masovni turizam nije cilj i da grad ima posebnu strategiju kojom to kontroliše. Najviše mi se dopao taj domaćinski odnos koji neguju i oduševila me je priča o tome kako je jedan od projekata same kandidature za Evropsku prestonicu kulture bio da stanovnici Matere ugoste članove Evropske komisije u svojim kućama, a ne da ih smeste u hotele.

Petak, 1. novembar 2019. godine

Listam Službeni list Grada Vršca, zaustavljam se na stranici 662. Odluka o izmeni PDR-a centralne zone, Trg Zelena pijaca, menja se namena parcele Trga i pretvara se u građevinsku parcelu. Čekaj malo, da li sam dobro razumela, na istorijskom trgu će se nešto graditi?

Ne znam da li je negde u svetu, a volela bih da vidim gde ako jeste, istorijski trg u zaštićenoj zoni grada pretvoren u građevinsku parcelu.

Razmišljam kako su pijace glavna mesta na koja treba otići ako želite da upoznate dušu jednog grada. Na pijacu u Materi sam nabasala slučajno. Nalazi se u centru, ali je diskretno povučena u unutrašnjost bloka. Tezge su pune jarkih boja, naročito raznih vrsta čili papričica. Nude mi začin od paprike koja raste, kažu, samo ovde u Materi. Kada se prođe kroz taj uski prolaz sa tezgama na kojima je voće i povrće, odjednom se izbija na trg, pravougaoni, popločan izlizanim kamenom i uokviren oronulim fasadama, sa onim prepoznatljivim šmekom Mediterana. Tu je riblja pijaca, uživam u razgledanju ulova iz Jadranskog mora. Želim ovde da popijem kafu, u jedinom kafeu koji se nalazi na pijačnom trgu, ali moram da sačekam, svi stolovi su zauzeti.

Pokušavam da zamislim da vlasti Matere donesu odluku, da na ovom mestu izgrade neke zgrade. Ne, ne… i mašta ima svojih granica.

Subota, 2. novembar 2019. godine

Danas sređujem ovaj dnevnik koji sam većim delom pisala zagledana u retrovizor i tražim odgovarajuću fotografiju. Izdvajam neke, vrtim ih, kropujem, isprobavam kako stoje uz tekst. Nijedna ne valja. Imam u glavi kadar u kome su razne stvari na koje pomislim kad kažem Matera:

  • Izložba o Mediteranu, postavljena u Arheološkom muzeju, multimedijalna, sa jakim vizuelnim i zvučnim efektima na više jezika: More je prastari jezik koji ne umem odgonetnuti.
  • Lepa su jutra, svetlost koja se pojavljuje na fasadama kao da nije sa ovog sveta.
  • Dalijeve monumentalne skulpture, postavljene u sklopu izložbe „Postojanost suprotnosti”, bilo bi lepo da ostanu trajno kao deo gradskog ambijenta.
  • Kostimirani trubaduri koji su pevali svako veče na trgu i okupljali masu sveta, koja se družila kao da se oduvek poznaje.
  • Serija skulptura u sedećem položaju koja prikazuje običnog čoveka, radnika, oca porodice.
  • Dopalo mi se i nešto što nisam videla, to je bilo letos, snimanje novog filma o Džems Bondu„No Time To Die” i jurnjave ulicama Matere.

Materu sam zavolela i doživela kao lekciju. Kao priču o kamenu koji znači trajanje, red i smislenost. Kao poruku da je poslednji trenutak da svoje kamenje presložimo, ako želimo da opstanemo u svetu koji ispunjen lepotom, živi negde daleko od nas.

Autorka je arhitekta, u žargonu „zaštitar”

Ostavi komentar

  • (not be published)