Nedelja, 31. oktobar 2021. godine
Bez posebnog razloga ili preke potrebe, dan mi je počeo u 3 ujutru. Nekome se još ni subota nije završila. Uvedene su kovid propusnice, pa se pitam koliko njih je uopšte odlučilo da se bakće noćnim životom sinoć. Mene to nije zanimalo, jer mi se prispavalo prilično rano. U poslednje vreme mi je draže da vidim ljude u toku dana, pa nisam sigurna da ima smisla odvajati vreme za pribavljanje dokumenta koji, po svemu sudeći, neću ni upotrebiti. Nema veze, novi je dan i treba iskoristiti ovih par sati prednosti. I nije neka prednost, jer mozak ne radi punim kapacitetom, ali bar imam priliku da teglim jutarnju kafu u tišini. Možda će me rano buđenje koštati snage do kraja dana, ali svakako planiram da legnem ranije. Nema tradicionalnog nedeljnog ručka. Ta praksa je služila da spoji ukućane, nakon čitave sedmice razdvojenosti zbog obaveza. Proteklih godina nas je virus uterao u kuće i dojadili smo jedni drugima. Sasvim je u redu da svako sa svojim tanjirom ode na svoju stranu. Čak nećemo ni uzeti tanjire u isto vreme. Lepo je održavati tradiciju, ali ne po svaku cenu. Neke stvari moraju da drže korak s vremenom i budu u skladu sa realnim potrebama ljudi.
Ponedeljak, 1. novembar 2021. godine
Nikakav dan. Iako sam legla u pristojno doba sinoć i spavala preporučenih osam sati, jedva sam ustala i čitavog dana sam pospana i kilava. Iz straha da će tako biti i sutra, danas je vreme za dijagnostiku. Kad vam se pokvari auto, oterate ga kod majstora. Kad vam se pokvari telo, oterate ga kod lekara. Ovo baš i nije hitno stanje da bih se vucarala po lekarima, do kojih je ionako teško doći za vreme kovid realnosti. Još je teže doći do zainteresovanosti lekara za nešto poput preterane pospanosti i umora bez vidnog razloga, uprkos tome što osetite da vaše stanje utiče na kvalitet svakodnevice. Ali ne bih ni ja da rizikujem da pokupim virus u nekoj od čekaonica ili ordinacija. Bolje još neko vreme da se ignorišemo, pokušaću da rešim sama. Možda je do gvožđa. Popraviti ishranu, unositi dovoljno tečnosti, piti sok od aronije svako jutro – kontrola kod same sebe u petak, doći bez zakazivanja.
Utorak, 2. novembar 2021. godine
Drmnula sam čašicu aronije na prazan stomak. Koliko li ih je jutros drmnulo rakiju u istom maniru? Ta praksa mi je do skoro bila asocijacija na alkoholizam, a od skoro na Tomu. Nije šija, nego vrat. Mnogi narodi se diče vrsnom proizvodnjom alkoholnih pića, ali i navikom da uz konzumiranje istih oteraju oblake. Ali kako dogurasmo do toga da to nazivamo boemizmom? Boemi su ljudi koji traže inspiraciju kroz razne vidove krivljenja stvarnosti i perspektive, rušeći konvencije „normalnog” života društva. Od boema se očekuje da, živeći svoj nekonvencionalni život, proizvede dela koja su svojom tematikom, formom, ili sadržajem drugačija od realnosti koju žive svi ostali. I to je u redu. Ali kako onda shvatiti razne izjave o Tomi, poput „Bio je talentovan čovek, samo je mnogo pio”? Meni to zvuči kao da njegov talenat i nema mnogo veze sa time koliko se opijao ili kockao. I u filmu su insistirali na Tominoj emocionalnoj patnji kao glavnom izvoru inspiracije za muziku i tekstove, a pijanstvo i kockanje prikazali su kao usputne sabotere velikog talenta. Dakle, nije on pio da bi stvarao, nego je stvarao, a pio pride. Nije bio boem, nego talentovani alkoholičar i kockar. I nisu svi ljudi u kafani boemi, niti svi boemi posećuju kafane. Glupo je romantizovati svaki porok ili bolest. Bolje je razmišljati koliko talenta se baci niz vodu kroz pogrešne mehanizme, kojima pribegavamo da bismo se lakše nosili sa životom. Ali, eto, nakon filma nijedan medij nije propustio priliku da pomene boeme, ali su svi propustili priliku da prodiskutuju s narodom o bolestima zavisnosti. Možda je to diskusija koju ostavljaju za kafanu posle napornog dana.
Sreda, 3. novembar 2021. godine
Pominjao se u ekipi odlazak na bazen. Svesni su ljudi da moraju da uvrste nekakav vid sporta u živote. Mnogo se sedi ovih dana. Profesionalnim sportistima je kovid sigurno otežao treninge, ali je rekreativce praktično osakatio. Moja grupa za salsu se odavno razbucala, što zbog uslova i strogih mera, što zbog prirodnog straha ljudi da budu u direktnom kontaktu s drugima. Nije lako naći odgovarajuću rekreaciju koju nećete zamrzeti i početi da izbegavate ni kada je život u normali, a kamo li sada. Zatvoreni bazen je OK, iako mi je oduvek delovao depresivno. Ima nečeg u toj kombinaciji plave farbe, hlora i hladnoće što mi ne prija. Mrzovolja biva potporena i hladnim danima, kao i redovnom košavom, uz pomisao na to da treba osušiti kosu posle svakog treninga. Videćemo koliko će kapa za plivanje da pomogne. Ne gajim velike nade u svoju istrajnost, ali neću ni unapred da odustajem. Samo još da odem, makar jednom.
Četvrtak, 4. novembar 2021. godine
Lije kiša, briga nju. Briga je što Nina i ja treba da stignemo pešaka sa kafe do Petra, gde igramo društvene igre. Ona ima druge planove. Odlučila je da nam pokaže koliko smo jadni i bedni, kada ni ulicu u užem centru grada ne možemo da sredimo. Za dva sata uspela je kiša da potopi kompletan trotoar, kao da nam nije dosta što moramo da zaobilazimo automobile parkirane na istom. Petrov komšija je bio osuđen na to da stoji u ajnfortu i nekakvom oronđalom metlom preusmerava doslovnu bujicu, koja mu se sa ulice slivala na posed. Odustale smo od trotoara i prešle na ivicu puta nakon što je Nina upala u baru. Nije do Nine, ali nije ni do bare. Do uličnih svetala je. Nedavno su zamenili sva ulična svetla romantičnim crkotinama od rasvete. Neko je negde napisao da se to tako radi u svim lepim gradovima, kao i da stara, žuta svetla doprinose svetlosnom zagađenju. Ne znam koliko nam je grad lepši sa novom rasvetom, jer ga ne vidim. Ne znam ni o kakvom svetlosnom zagađenju pričaju, jer Pančevo ne trpi previše reklamnih znakova i bilborda, poput onih gradova sa kojima ga porede, te je takva vrsta zagađenja minimalna. To nije slučaj sa zagađenjem vazduha, koje uporno ignorišemo i ne rešavamo. Možda misle na problem koji su napravili utrostručavanjem spratnosti grada, pa uz poteškoće sa parkingom i gužvama u saobraćaju, stigla je i ta što ljudima bije ulična rasveta u prozore. Prave se da nema veze što su ulice prilično uzane i nisu namenjene gustoj naseljenosti. Ne znam. Ono što znam je da se plašim da idem kući sama, i da, dok neko pere pare, nekoga drugog pere kiša.
Petak, 5. novembar 2021. godine
Prošlo je OK na pregledu kod same sebe. Malo se dovedoh u red, pa i telo prati i odgovara na preduzete mere. I dalje lije kiša, zbog koje mi se ne mrda iz kuće. Ionako ne znam gde bih otišla. Načula sam da se održava Džez festival. Takođe sam čula i razočarane komentare nekih ljudi koji su ga posetili. Nisu se pronašli u tom miljeu. Očekivali su džez koji bi prijao svakome, a dočekali neke podžanrove o kojima ne znaju mnogo ili im nisu slušljivi. Osećate se nekako neispunjeno kada grad organizuje nešto za vas, pa još i obezbedi slobodan ulaz, a vama ne prija. Ali brzo se sa time pomirite. Ne može se svakome ugoditi, i ko zna koliko su dugo čekali na ovakav događaj svi oni, čiji su ukusi i interesovanja uspešno pokriveni ovim festivalom. Meni je drago da kultura nije zgasnula, ma kome da je namenjena. Možda je trebalo da posetim festival i nahranim radoznalost muzičkim novinama, ali nisam bila preterano raspoložena za muziku. Razgovori su danas više prijali.
Subota, 6. novembar 2021. godine
Stigao je zvaničan početak vikenda. Nezvanično, vikend je počeo već sinoć, nakon što je većina ljudi izašla sa posla, i pohrlila u bilo kakav vid zabave kojim bi proslavila svoju dvodnevnu slobodu. Ja sam, pak, odlučila da mi i ovaj dan bude radni. Jedini razlog koji imam za to je preraspodela posla. Nikada mi se nije dopadao sledeći koncept dana: osam sati se provede u radu, osam sati spava, a u preostalu trećinu nabije život na silu. Ne daj Bože da se nešto izjalovi, pa da okrnji i to preostalo vreme. A znamo kakav je život, uvek nešto iskrsne, i pojede dobar deo slobodnog vremena. Opasno mi deluje taj ritam kojim se rizikuje da nema svakodnevnog odmora i razonode, ritam koji nakostreši ljude i iscrpi ih, pa im slobodne dane pretvori u nužnu rehabilitaciju, jer ih onesposobi za bolje. Ipak, ne smetaju mi dani tokom kojih se radi, već dani tokom kojih se previše radi. Zato nekada ima smisla i ona iskrivljena „što možeš danas, ostavi za sutra”, jer treba trenirati sebe i u umerenosti, prepoznati gde je granica. Ne može to svako da priušti, pa smatram sebe srećnom u tom pogledu. Neću izaći u grad ni večeras. Zabaviću se nekako drugačije. Probaću i tu da budem umerena i da ne ponavljam zabavu od juče ili prekjuče, da se ne zasitim.
Autorka je sugrađanka kojoj baš i nije najjasnije zašto je dobila priliku da piše, ali neće ni da pita, već će da ćuti u zadovoljstvu
