Snovi koji mogu da se kupe

Nina Ardeljan
Objavljeno 10.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 3. novembar 2019. godine

Jutro – u podne. Sinoć se kasno leglo, kao i obično, ali imam taj luksuz da sebi dajem oduška i budim se kad meni to odgovara. Noćna ptica koja noću ne šenluči već sumira misli. Bitne misli. Dapače, kreativnost ne dolazi sa suncem.

Nisam danju budna k’o Dali, ali noću jesam budna k’o Tesla – parafraziram.

Rapidno krećem kod svoje babe, da doručkujem ručak. Baba svake nedelje priprema pravu gozbu, kako bi okupila celu porodicu. Moja mama ne kuva. Ona smatra, kao i svaka savremena žena, da je to posao za domaćice, a ne za jednog karijeristu, ne za nju, a ne ni za mene. Hi-hi.

Završila se i ova porodična „obaveza”, pa se najzad mogu relaksirati.

Danas nemam neki naročit plan. Dakle nedelja je dan za porodicu, dan za prijatelje. Dakle, idemo u Galeriju.

Srećemo Dukija i Fisketa. Toni i Filip, onako u žurbi, kroz pozdrav, izrazili su nezadovoljstvo prema novom zakonu o paušalcima. Filip je nastavio da priča o politici, a mi smo seli sa Dušanom za, dobro poznat, gazdin sto.

Večeras na meniju: razvijanje interaktivnog eksponata – Arturov Ekskalibur.

Treba se ovo valjano odraditi, ali uz odličan tim, sve je lako. Osmislili smo koncept i kako to da sprovedemo u delo. Ponuda je poslata. Čekamo klijentovo odobrenje, pa da prionemo (iako je moj udeo kao Ljiljanin kod Siniše Pavića, kako je rekao naš dobar prijatelj Bane).

U 22:45, pali auto i kreći! Prespavaćemo u Pančevu, jer neko ima probnu dozvolu.

Stigosmo u stan. Neki su kodirali, a neki čitali.

Ponedeljak, 4. novembar 2019. godine

Ponedeljak je omržen dan, i zato mi ponedeljkom ne radimo ništa. Baš iz tog razloga, odlučih da skoknem do Filozofskog.

Prosto obožavam ove studente. Svaki put kada odem na „fax” napumpam sebi ego, jer se osećam superiornije od svih oko mene koji su tako, kao muve bez glave, došli, bespomoćni i ograničeni nekakvim mizernim ambicijama i snovima uslovljenim državom Srbijom. Ovde je san da jednoga dana, posle fakulteta, dobiješ posao koji će biti dobro (prosečno) plaćen. Ovde se snovi novcem mogu kupiti, očito.

Privilegija je imati slobodu i nemati zavisti. Zato ja dođoh ovde po znanje koje mogu ovde naći, a ne samo i isključivo po diplomu koju ću možda unovčiti. Diplomu kojom ću mahati jednog dana i koristiti je kao nepobitan dokaz da opravdam svoje neuspehe i okrivim državu i druge. Zato superiornost.

Jedno predavanje za danas. Uvod u filozofiju religije. Veoma mi prija profesor. Frapirana sam informacijom da je Drago otac Stefana Đurića. Komedija. U klasi se svi groze kada čuju ime ovog treš umetnika. Tačnije, poriču da su ikada čuli i da ne znaju ko je Rasta. Jer – SRAMOTA. Molim vas, pa akademski je slušati samo lokalne hipstere. Što manje poznate, to si više originalan.

Vraćam se za Pančevo. Toni je krenuo po mene na stanicu. Kasni. Prezirem kada neko kasni. Čist paradoks, moje srednje ime je kašnjenje. Ali, avaj…

Javlja, čuknuo se na parkingu. Dobro, bura se stišala.

Krećemo u supermarket po zalihe. Skrećem Toniju pažnju na lika koji drži upaljenu cigaretu i ide gore. Pitam se kako je to dozvoljeno i da li to znači da i ja mogu da zapalim cigaretu, misleći da je on jedan od zaposlenih sa tom vrstom privilegija. Nije u redu da nemamo ista prava, ljutim se.

Uđosmo i zapljusnuo me je jak miris marihuane. Kakav šok. Nisam videla nekog tako slobodnog u sred bela dana i to u sred marketa. Seo je da popije kaficu sa random ljudima. Prošao je nekažnjeno. Nasmejala sam se, i krenula po povrće.

Dođosmo do kase i kucam pin. Pogrešila sam. A nije ni čudo od tolikog štosa kartica i pinova da permutujem brojeve. Toni ispravlja situaciju iii… ODBIJENA. Red iza nas, a mi keš kod sebe nemamo. Ovo je prvi put da sam ostavila svoj novčanik u autu. Panika… Pokušaj broj dva, prošla. Aparat je trokirao.

Razmišljamo kako je ovo naš ukleti dan! Uvek smo bili skloni mističnim idejama.

Op, šta je sad? Auto neće da se otključa. Iz druge je reagovao. Toni paranoiše o hakerskim uređajima koji su postavljeni u garažama i kradu kodove ključeva. Sigurno zato nije reagovao iz prve.

Stigosmo kući. Noć mučno provodim u sređivanju studija.

Utorak, 5. novembar 2019. godine

Dođe i taj dan da ponovo slikam na platnu. Pošto sam napravila od studija apoteku, mogu da uživam u urednom ambijentu. Volim kad je sve čisto.

Nisam slikala od osnovne. Odavno ne verujem u tehniku, ali danas se prepuštam transu kojeg smatram sopstvenim performansom. Dok slikam, čitam, gledam, analiziram, pišem, nikada ne mislim na obrađen ili stvoren proizvod, već se prepuštam duhom i telom i stapam u celinu. Ja bih bila nekakva vrsta perpetuum mobile-a na emocije.

Vraćam se realnom i sagledavam napravljeno. Teško je bilo šta aminovati završenim, ako ste perfekcionista sa OCD sindromom, zato formalnosti i kritike dolaze na kraju kao posebna obrada.

U 23:00h sam završila četiri silke. Veliki broj plauzibilnih dela za–odjednom, posle tolikih godina. Ali to je to.

Bez odmora, nastavljam u malo drugačijem domenu. Koncipiranje i osmišljavanje nameštaja za budući stan. Naime, ove slike su namenski odrađene. Ideja je da sve što se bude našlo u stanu bude izrađeno sa mojih deset prstiju. Zaista ne znam kako ću se snaći sa najstarijim zanatom (mislim na stolarstvo), ali se hvatam u koštac hrabro. Crtam skice i računam dimenzije materijala.

Sreda, 6. novembar 2019. godine

Otvaram oči u neko doba. Nemam programirano i uobičajeno vreme ustajanja. Silazim u podrum/studio i sređujem nered koji sam ostavila za sobom.

Iscrpela sam se, ali je vredelo. Sad mogu da se opustim u idiličnom prostoru.

Ceo dan mi je prošao u analiziranju Tarantinovih filmova. Baš ne volim Tarantina. I dalje (ne volim stil: svuda po sobi je krv, Kventin Tarantino).

Toni se vraća sa poslovne večere pun utisaka. Prenosi mi kako je to biti umetnik života.

Dakle, treba kupiti čamac i krenuti u obilazak divljih plaža. Zatim roniti i loviti ribe harpunom. I sve to radi zabave na odmoru koji ne mora da stane zbog nekakvih obaveza.

Zamislite, to je moguće ostvariti i iz Pančeva. I zamislite, to sve može jedan biznismen koji nikada nije išao na ove (brainwashing) radionice o preduzetništvu. Kako besmisleno haha.

Razmišljam, i shvatam da i ja želim da živim takav život u 30-ima.

Posle sumiranih utisaka, raspravljamo o današnjem novom-modernom životu i planiramo kako da dođemo do tog nivoa ekstaze.

Sve se završava polemisanjem oko Tarantina i Kjubrika do kasno u noć.

Četvrtak, 7. novembar 2019. godine

Ustajem ranije, u 12 sati, idem kod babe. Moja porodica sutra slavi slavu i opšta je frka oko organizacije. Stiže nam čopor ljudi i treba se dobro pripremiti. Nekad mi se čini da je naša slava najbolja žurka za sve, osim za nas domaćine.

Slušam moje kako se raspravljaju oko toga što mama želi da naruči hranu, dok joj tata, koji je konzervativan, s mišljenjem hermatisanim u nekom starijem dobu, ispravlja i govori kako je sramota da žena ne voli da kuva. „Kakav dualizam, čoveče!”, vičem iz druge prostorije.

Jendom godišnje dolazimo „na duže” u kuću na selu, naravno, radi slave. Mom ocu, to je najbitniji događaj i sve mora da bude pastoralno, bez greške. Ako OCD može da se nasledi, onda znam ko je krivac. Preuzimam stvari u svoje ruke i krećem sa generalnim spremanjem.

U 7:00 odajem počast sebi, kada sam shvatila da mi nijedan ketering majstor nije ravan, ali i dalje smatram da je besmisleno nabadati mesište i masline na čačkalice, u nedogled.

Odlazim da se komiram.

Petak, 8. novembar 2019. godine

Idemo u Pančevo po Nađinu haljinu. Prodavnica, vino. Juri nazad kući.

Šminkam malu, oblačim je. I tu smo. Stižu polako gosti.

Toni i ja smo, ako ne računamo Nađu, najmlađi. Baš me zanima kakve ćemo debate noćas pokrenuti i kako će se završiti ovogodišnji sukob generacija.

Možemo da počnemo, prostorije su pune.

Vodim glavnu reč i propitujem ljude, letimično.

Pitala sam ih šta misle o trenutnoj muzičkoj sceni i o mom profesoru.

Puštam ih da pričaju i izraze svoju zgroženost jednim doktorom nauka. „On je loš profesor, pedagog… Kako može da dopusti da ima tako nevaspitanog sina?!”

Shvatam koliko je teško objasniti ljudima, s pola veka starosti, kako funkcioniše današnji šou biznis i šta je to što je influentno danas. Kapitalizam ne zahteva etiku, a ni estetiku na koju su oni navikli.

Ali smo ubrzo došli do toga da prihvataju kao inovaciju, etiku u NGO sektorima, i to je dobro. Pritom ne shvataju da je to sličan princip, samo zamaskiran lažnim altruizmom. To prihvataju i plaćaju svojoj deci kurseve brzog zatupljivanja mozga. Da, to je nešto utilitarno za ovo društvo, jer onda će dobiti finu, vaspitanu decu, u dugim džemperima, Hari Poter cvidžama, jeftinim cigaretama u ruci, u parkovima kako slušaju Obojeni program i žale se kako niko neće da ih zaposli – jer znate, iskvarene su vrednosti…

I onda ako razmislimo: ti po parkovima su pravi i jedini kreativci (Rebus, rebus, rebus – autobus).

Subota, 9. novembar 2019. godine

Slava dan drugi: Dolazimo na ručak.

Treba da odemo do Pančeva, posle ručka, da pokupimo neki „deo”, pa da možemo da krenemo da se bavimo svako svojim obavezama.

Shvatamo da Filip nije ostavio paketić u nekom kafiću već u svom stanu, a on otišao u Kovačicu. Frka kreće.

Noć je već pala, ali smo se okuražili i krenuli na put. Nema se vremena za bacanje. Navigatorka Nina je spremna, i palimo našu „bembicu”.

Išli smo do Novog Sada, tako da nam je poznat put, ali preko dana. Nema veze, smirujem situaciju, biće sve u redu. Na putu mrkli mrak. Jedna jedina bandera, sijalica. Nema ničega osim naša dva duga druga (farova) i nas. Sami na putu, u potpunosti. Veoma jeziv prizor. Palim Roberta Palmera, i opuštam atmosferu. Vratili smo se na tren u vreme pre pet godina. Lepo.

Konačno dođosmo do Kovačice.

Tražimo ulicu. Čoveče, Kovačica ima sveukupno četiri osvetljene bandere. I dalje mrkli mrak. Prolazimo pored groblja. Krivine oštre. Baba na putu čupa travu u sred noći. Ljudi šetaju bebu. Veoma neki čudni ljudi.

Nekako smo stigli do Filipa i pokupili traženo. Vraćamo se nazad. Preživeli.

Zaključak: Ne znam šta je Nikola Tesla bio, al’ Slovak sigurno nije (to nam je interna šala).

Stigosmo kući. Toni kreće da kodira, a ja najzad nastavljam sa čitanjem Peljevina.

Autorka je ekstremni cinizam i sarkazam na dve noge

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)