Nedelja, 14. februar 2021. godine
Ovoga puta, koristim tastaturu. Pisanje dnevnika podseća na mamine priče o učenicima, anegdote koje pamtim i na osnovu kojih sklapam slike o njima, ne upoznavši ih. Poznaješ nekoga, iako ga ne poznaješ.
Tako se sad upoznajemo, i to je izazov.
Ustajem ranije jer idem na revakcinaciju. U povratku kupujem bureke, radujući se hladnom vetru. Za stolom pominjemo politiku, ali prolazi mirno, burek gasi. Posle doručka, Ogi i ja nastavljamo da gledamo Troju (njegov 17. moj drugi put). Nisam tako zamišljala Odiseja, a mislila sam da mi se sviđa njegov lik. Zato što će lutati? Što svi više vole Ahila? (Mangup?) Kao i: kakav je odnos između Odiseja i Ahila –zašto Ahil jedino njemu veruje? Posvetiću se tome u narednim danima.
Razmenjujemo poklončiće. Šetamo kejom, i pratimo divne patke-galebove, nismo sigurni šta su. Kej je lepo poplavljen, jezivo ali prijatno, dovoljno da pomislim Sada sam u Skandinaviji, i kažem to naglas. Ptice su radosne, a nisam ponela telefon. Puno pričaju zatvorenih kljunova, stojeći na tankom sloju leda, gledajući u ogledalo neba. Želim dugo da ostanem ovde sa njima. Ipak, zbog nedavno gledanih, Hičkokovih Ptica, usputni gavranovi i laste na nebu bude utisak da je sve već dogovoreno –revolucija.
Vraćam se uznemirena, iz nepoznatog razloga. Od umora? Zapravo, kao i prethodnih dana, ne znam kako se osećam, ili, zašto. Mislim da su to osećanja koja me inače muče zbog probuđenih misli, samo sad ne osećam te misli, već jedino osećanja. Njihove ostatke,tragove.
Onlajn faks počinje u sredu, „namešteni” odmor kratko je trajao. Opet se menjaju neki profesori, među nama studentima zabuna. Ali, uzdamo se.
Uveče naručena hrana i zaslada uz film.
Ponedeljak, 15. februar 2021. godine
Kafa, rani ručak, i pogledi ka prozoru na baštu. Oprani sudovi. Lampa u polumraku, žice uz koje tonem u popodnevni san.
Zatim, šetnja. Dani su, nažalost, sve topliji i topliji. Pošto je neradni dan, scena grada je mirnija. Shvatila sam da ne poznajem celo Pančevo, što je uzbudljivo, pa upijam svaki ćošak, od grafita do starog frizerskog salona, čije su šarene zavese zatvorene. Sve postaje tihi trenutak koji želim da uslikam, tako znam: lepo je.
Kod kuće me čekaju uramljeni trenuci, nova galerija porodičnih slika. Mama je tražila one na kojima se smešimo, očima ili telom. Slike su ponekad budile uznemirenost prstiju, jer su, pored toga što prikazuju lepotu sadašnjosti, prikazivale i lepotu koja nije zakoračila u sadašnjost. Sledi: Kako se nešto zaustavi i druga detinja pitanja.
Naš mačak, Čet, dočekuje me u predsoblju krupnim pospanim očima, mazi se, miriše čizme. Onda poziva na igru, pa se neko vreme jurimo po stanu. To se završava zadihanim izležavanjem na hladnom jorganu. Zatim South park, smejanje i večera. Hodom unazad: stvari su tu, možemo ih dodirnuti, i to je sve. Sigurni trenuci, trenutak kao sekunda, stotinka. Šta da mislimo o njegovoj vrednosti? Biram.
Utorak, 16. februar 2021. godine
Kasnije ustajem, i konačno započinjem novi roman. Odlučujem da ceo dan posvetim čitanju, kombinaciji proze i poezije. I ovog jutra, ostaju budni u mislima utisci o romanu Cvetajeve, koji sam pročitala il y a quelques jours (ne predaju se). Njena posvećenost opisivanju likova dijalogom i atmosferom ne bledi kroz Povest, već potvrđuje ili menja moj prethodni utisak, ostavljajući me zagledanom. Uloga poezije u ovoj prozi! To su uloge zahvaljujući kojima je bilo moguće osetiti i razumeti neusklađeno vreme, bez njegovih direktnih opisa. I osećam se prijatno, ubeđena (još jednom?) da je u književnosti sve moguće.
Redovna šetnja kroz grad i po keju, mrvice Domaćih kiflica nižu se niz kaput i jaknu. Pričamo sa macama iz dvorišta Dajmonda.
Kod kuće mama još uvek drži čas braći od tetke. Spremaju se za srednju školu. Čvrsto se zagrlimo i izljubimo, i, videvši ih kako su porasli, opet dovodim u pitanje svoje godine. Uvek je tako, kroz njihov rast prepoznam svoj, što je istovremeno veoma lepo i zastrašujuće.
Uvijena u šal i slušalice, izlazim sa Nađom na nedeljno viđenje, iliti na „naš utisak nedelje”. Počela je više da se bavi engleskim, krenula na časove, pa mi priča kako ju je današnji čas iscrpeo i ogladneo, pa bolje razume težinu sprijateljavanja sa novim jezikom. (Čudno je što dok učim francuski stičem utisak da ga i svi moji prijatelji znaju, i uvek radosno pomislim da me razumeju kada nešto kažem.) U subotu je bila na selu, prvi put od oktobra, i oduševljeno mi priča kako su je kuce prepoznale i mirisale njene dlanove. Dok ozarena govori o tome, poželim da je uslikam. Kada dođem kući, zapisujem tu sliku među mnoge druge oslovljene kadrove. (Kadar #10) Prepoznavanje budi.
Sreda, 17. februar 2021. godine
Počinju predavanja, danas sintaksa glagola i prevođenje. Iako je veoma teško, lepo je prevoditi odlomke, kao da je u pitanju nekakav dalji, intimni odnos sa knjigom. Plivanje ka dnu. Potrebno je da zađe dan da bih osetila umor, što je zapravo dobro. Čet ulazi u kadar, hladeći me svojim repom, gura se između laptopa i krila, ne uspeva. Čini mi se da ne poznajem dovoljno interpunkciju, podseća na igru – zavarava.
Kiša raznežava, taman svetlosti i zvukova za knjigu. Slušam novi singl pred album, bubnjevi narastaju u meni.
Imala sam ideje kojih sad ne mogu da se setim. Volim da pišem dnevnik, ponekad me mrzi, ali ga ipak uzmem,pa se obradujem jer primećujem da se ruka kreće sama od sebe, da ne moram da razmišljam šta ću i kako da pišem, i to je veoma opuštajuće. Učitavanje misli. Nisam neko vreme pisala poeziju. Možda je sve lakše objasniti kada se pretvori u sliku. U većini pesama koje pišem u poslednje vreme, biram sve. Teško mi pada da idem jednim putem, zato što ih ima bezbroj. Treba da se susretneš sa raskrsnicama, ali treba i da izabereš put, ne ideš svuda. Ja, u ovoj normali, krećem svim putevima. Neodlučna sam i u poeziji, tu mogu, naizgled.
Podelila sam prijateljima obeleživač sa važnom vežbom, natpisom Samo nežno prema sebi. Viri iz romana koji trenutno čitam, provocira.
Večernja šetnja veoma prija, i zamišljam unapred buduće korake. Dešava se jedna od najmagičnijih stvari koje su mi se ikad desile! Ogi i ja smo šetali ulicom, pored raskrsnice, a preko otvorene šake puteva,oko 60m udaljen od mene, stajao je crni pas. Mahnula sam mu, i on je to video, poskočio naviše, sačekao da prođe jedan auto i dotrčao do mene, ispruživši se odmah na leđa i prepustio se maženju! Ogi to nije video, pa je pozdravio psa tek pošto smo se mi već pozdravili. Ushićeno mu objašnjavam magiju.
Četvrtak, 18. februar 2021. godine
Stvarnost je (još uvek) polumonotona.
Analiziramo na času različite prevode jedne pesme Žaka Prevera. Zašto su neki u prevodu izostavili određene stihove koji se ponavljaju, zašto je neko café au lait na srpski preveo kafa sa mlekom, a neko bela kafa. Slažemo se oko jednog: ne treba izostaviti stihove koji se ponavljaju. Ako ih pesnik ponavlja, zašto bismo mi smišljali sinonime za njih ili izbegavali ponavljanje? Ono je tu sa razlogom. Pa onda, kada bi ti stihovi eventualno mogli da se izostave, odnosno šta treba dodati prethodnim stihovima da bi se šteta nadoknadila. Drago mi je što se niko ne buni da ne razume pesmu, ili poeziju uopšte. Svi traže. Uspevam da pretočim osećanje u misao: prevođenje je zapravo potraga za nizom pitanja, potraga za onim oko čega treba da se zapitamo u tekstu. I tek onda počinjemo da se pitamo.
Razmišljam kako braća slikaju okolnosti u kojima se nalazimo, detalje. Ovu normalu. Ne mogu da se setim sebe u osmom i sedmom razredu ili ranije. Svaki povratak u dalju prošlost neprestano menjam, preispitujem, premeštam, pa odustanem. To me nasmeje. Počeli su da se pitaju kuda vode putevi. Moje ruke se ukrštaju nevešto, priznajući poraz.
Petak, 19. februar 2021. godine
Humanizam i renesansa: „Je suis moi-même la matière de mon livre”.
Celodnevna predavanja. Oči suze (umor, ekran), a traže vetar. Širom otvoren prozor. Napolju lepa scena: dva muškarca, stariji i mlađi (otac i sin?) stoje ispred klupe i listovima je bezmalo dodiruju. Na istim su mestima kao dok su sedeli: ustali su da krenu, ali su se zapričali.
Da li ću uvek imati šta da kažem?
Subota, 20. februar 2021. godine
Uspavala sam se, ne stižem na Kreativno pisanje. Slušam CD Les Failles cachées i pevam. Moram da otvorim račun namenjen tolikim koncertima na koje želim da idem. Dok se radujem vikendu, shvatam da su životi studenata poprilično slični. Jedva čekam da me drugarica pozove da pričamo na francuskom.
Nije li zanimljivo pratiti mrežu asocijacija sliku po sliku, pitajući se kako se dospeva iz jedne priče u drugu?
Svi u porodici oduvek namigujemo jedni drugima: deka dok pažljivo sluša nekog kada priča, Dino dok pozajmljuje Miti pare u Monopolu, mama kad me krišom pogleda dok David priča, David kada pričamo, ja kada pričamo. Svi. Izmišljamo jezik.
Autorka studira francuski, piše poeziju, i nada se snegu
