Sedam buđenja

Milena Radovančev
Objavljeno 11.11.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nedelja, 5. novembar 2018. godine

Kasno jutro, sunce se probija kroz venecijanere i obasjava moju neurednu sobu.

Vreme je za sređivanje iste.

U gomili smeća pronalazim ostatke prošle nedelje. U jednoj od fioka, krećem da rovarim po nekoj daljoj prošlosti.

Pronalazim svoj stari dnevnik i krećem da čitam letimično, rečenice koje sam pisala pre dve godine. Promenila sam se.

Pitam se sada, kako će biti kada sledeće nedelje budem čitala ovo što sam upravo napisala.

Hoću li biti drugačija? Jesu li te promene trajne i progresivne? I zašto svi stremimo ka odrastanju, kad je lepše obrnuto?

Nemam vremena, to je karakteristika odrastanja i moj zaključak posle čitanja starih uspomena.

Ovu nedelju završavam na 21. Pančevačkom Jazz festivalu i ponosno gledam kako ovaj grad ima šta da ponudi, još lepše je to što i dalje ima onih koji posećuju ovakve aoze umetnosti u današnjoj džungli.

Čaj, zagrljaj i krevet.

Ponedeljak, 5. novembar 2018. godine

Budi me umilan zvuk sa trećeg sprata. Imam sjajnog komšiju, svira saksofon i slučajno vežba moje omiljene numere.

Kasno jutro, ustajem i gledam svoje noge kako hodaju ka umivaoniku, proglašavam ovu nedelju otvorenom.

Nekako opet kasnim. Ulazim na glavnu autobusku stanicu, kupujem peronsku, žena promrlja cenu , ja izvadim 50 dinara i čekam kusur. Ona kaže „60 dinara je peronska.”

Šok.

Svesno dajem još 10 dinara da bih platila ulazak na oronulu stanicu i ušla u jedva upotrebljiv autobus.

Tih 60 dinara mi odzvanja u glavi, ali ja nastavljam svesno da dajem novac kondukterki, koja ovog puta traži 200 dinara do glavnog grada.

Ne razumem zašto poskupljuje usluga čiji kvalitet ne može da se opiše, jer ga nema, dođe mi da idem pešaka.

Zablenem se u senku od autobusa koji je toliko bučan da ne čujem svoje misli i miris alkohola doleti do mojih nozdrva. Okrenem se i primetim da pored mene sedi evidentno pijana osoba.

Kratko se zapitam zašto je danas baš izabrao da se napije. A onda shvatim da bi bilo bolje da sam se i sama napila za ovih 260 dinara nego što sam obezbedila sebi luksuzno mesto pored druga alkoholičara.

Iskačem na Pančevcu, Sara vidi po mom licu da je nešto pored mene smrdelo.

Odlazim da jedem, za 300 dindži i ponovo upoređujem propalih 260 dinara sa tanjirom ispred sebe.

Usledilo je predavanje od dva i po časa, bez pauze. Mozak malo zgnječen po završetku.

Jurim kući, da ne pobegne onaj prelepi autobus od jutros.

Komšije mi pominju kako je izašao snimak manijaka koji napastvuje devojku u tramvaju, a ljudi svedoče tome i ne reaguju.

Srce mi jako lupa.

Uznemirava me činjenica da pasivno prolazimo kroz svoje živote, aktivno posmatramo tuđe i onda pronalazimo bedna opravdanja za to što činimo.

Ne mogu da zaspim, koliko je takvih priča ostalo u nekom tramvaju, koliko je posmatrača koji su se vratili svojim životima kao da su pogledali seriju, a ne život pred njima…(?)

„Završiću ponedeljak numerom “Kakvi ste to ljudi” by Ivica.

Utorak, 6. novembar 2018. godine

Kasnim kasnim na vežbe u školu.

Danas procenjujemo govor. Sara i ja imamo veselu energiju i deca nas lako private, zajedno smo dobar tim.

Slušam dete koje opisuje svoj dan, oskudan rečnik, pogrešna upotreba predloga, padeži nisu usvojeni, pažnja rasuta, dečak je komunikativan, ali evidentno je da ima neki problem u razvoju.

Njemu to nije važno, njemu je važna igra i po koje bravo kao lična satisfakcija.

A šta je nama sve potrebno i važno? Mogla bi knjiga prohteva da se napiše samo za jedan dan, a gde su čitavi životi.

Vraćam se u Pančester opuštena i raspoložena.

Posle toga, kratka kafica sa bakicama koje žive spat niže u mojoj zgradi. Omiljene. Mara i Nada.

Dokaz da je jaz među generacijama premostiv, ako su obe strane voljne da na tome rade.

A onda trk na rođendan, najvažniji deo dana i cele ove nedelje.

Marko napunio 24. I beskrajno sam zahvalna što pola tih godina deli sa mnom.

Ovo je savršen dan. Gnezdim se u svoj krevet.

Laku noć svete.

Sreda, 7. novembar 2018. godine

Ne volim ustajanje pre osam, a sredom je alarm navijen na pola 6.

U GSP-u sede neki momci – galame. Vidno bogati, mladi dečaci, bahati, puni testosterona. Još jeda u nizu primera dece kojima fali malo (više) roditeljske brige i pažnje. Jedva sam čekala da napustim bus, jer su njihovi glupi komenatri uspeli da pokvare jutro, koje je samo po sebi bilo mučno.

U poslednjem trenutku stižemo na vežbe u školu na Zemunu.

Na jednom od časova sedela sam sa dečakom koji ima težak oblik autizma. Kada je prišla druga devojka donoseći mu kocke koje nije želeo, nastupila je epizoda besa. Gledam ga kako sam sebe povređuje. Gleda kroz mene i ja mu ne mogu puno pomoći. Nakon nekoliko minuta, vraća se u prvobitno raspoloženje i mi nastavljamo da slažemo slagalicu od četiri dela, ostalih 30 minuta.

Kakav je život! Dragocen! A mi ga puštamo da prolazi pored nas.

Pijem čaj sa drugaricom i slušam kako se provela u Maroku. Kakav je život!

U sitne sate ulazim u svoj dom. Pomislim kako nam je lepo u našem kutku. Zadovoljna, odlepršam u svoj krevet.

Život je lep.

Četvrtak, 8. oktobar 2018. godine

Zvuk alarma polako, ali sigurno prodire mi u san i budi me.

Jurnjava do Beograda, ovog puta autom, kad je bal nek je bal.

Stižem knap i ulazim na vežbe, direktno u aktivnost, počinjem da radim sa detetom koje ima tešku intelektualnu ometenost. Iznenadile su me sposobnosti koje je pokazao, obradovao me je njegov veseli pogled i želja za učenjem.

Ulepšano jutro i povratak u dragi, naš Pančester.

Ispred vrata osetim miris mesa i obradujem se toplom ručku.

Ostatak dana provodim u svom domu, čitam knjigu „Školovanje srca” Kloda Štajnera i razmišljam koliko sam zapravo emocionalno nepismena.

Veče provodim na sastanku sa Nikolom, pričamo o poslu, ali usput obrnemo još po koju temu. Divan čovek, novi drug, a zapravo vidim početak dugog prijateljstva.

Ispunjena i ovog četvrtka upadam u san.

Petak, 9. novembar 2018. godine

Nigde ne kasnim.

Jutro mi je ušlo u sobu i ovog puta bez alarma otvorila sam svoje oči.

Za Beograd.

Ispred „Parobroda” prilazim raspevanoj grupi ljudi i čujem poznatu pesmu „Bilećanku”. Hor „Naša pjesma” i publika pevaju partizanske pesme u znak obeležavanja današnjeg dana. Ova pesma me dirne, seti me na predstavu „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi” u kojoj glumci pevaju ovu pesmu dirljivo, sentimentalno uz crveno svetlo i spuštena lica. Čačne me, evo je i suza.

Dan pobede, borbe protiv fašizma i antisemitizma!

Tribina počinje i sva mesta su popunjena, ponosna sam što sam deo ovakvih trenutaka.

Prolazim Beogradom. Zadržavam pogled na bakicama koje prodaju cveće na ulicama, u novembru.

Baš im hvala, bez njih bi ulice bile sive.

Kasnije ovog petka, gledam video na Youtube-u o emocijima. Kažu da je ljutnja zdrava emocija i da spade u primarne. U razgovoru sa prijateljima shvatim da se Srbi ljute na loš način, jer su isfrustrirani današnjim načinom življenja. Asertivna ljutnja skoro da je izbačena iz upotrebe.

Petak je i meni se ne izlazi. Marko i ja provodimo ovaj petak uz film Kšištova Kješloskog (Krzysztof Kieślowski) „Tri boje: Belo”.

Topla preporuka.

Ovaj petak je upravo upoznao subotu, čeka me san.

Laku noć.

Subota, 10. novembar 2018. godine

Čujem zvuk ključa koji se mota u bravi, ali mrzi me da se pomerim. Moj brat odlazi na posao, Fleka ga čeka.

Otključavam telefon, vidim ima tu mnogo poruka, a jutro još traje.

Lagano, subota je.

Skuvam veliku kafu i cevčim je pola subote.

Ručam kod komšija u stanu broj 22. I hvalim Marijino jelo.

Marija je brižna majka, vanserijaska vaspitačica, odlična kuvarica, divna žena i komšinica koju nema svak! Verovatno je zamišljate kao ženu koja ima sposobnost teleportacije, bar bih ja tako zamišljala ženu koja radi ovoliko stvari, uspešno, u jednom danu. Kako se to postiže? Ja se gubim u tako malim obavezama, a toliko žena i ljudi uopšte se snalazi u svojim životima punim velikih obaveza.

Moraću da pitam za savet.

Nadam se da alarm nije jedino što me budi, da će jutro ostati jedino u čemu kasnim i da ću širom otvorenih očiju posmatrati trenutke svog života i ceo svet.

*Dopalo mi se ovih sedam dana dnevne retrospektive. Hvala za priliku, probaću da zadržim ovu sedmodnevnu rutinu.

Autorka je studentkinja fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju i social media manager u Reflektor Teatru

One Comment to: Sedam buđenja

  1. Sara

    novembar 11th, 2018

    Hvala na ovom deljenju. I preporukama. Osvežilo me je.
    Moram i ja početi da vodim dnevnik, možda shvatim šta me budi. 😀

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)