Ravnica i more u meni

Milica Krstić
Objavljeno 03.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 15 mins

Nedelja, 26. april 2020. godine

Volim nedelju! Iako je karantin u toku, pokušala sam da sačuvam rituale koji su uobičajni za vikend.

Nedeljom me E. uvek pusti duže da spavam. On je inače ranoranilac pa nedeljom ujutru preuzme sve u vezi sa devojčicama. On odlazi do svojih roditelja i kasnije se vraća kao i uvek sa malim buketom cveća. Zna koliko volim cveće i kako je moj tata u proleće donosio najlepše cveće sa naše bašte: jorgovane, ljubičice i omiljeni mi đurđevak koji nažalost ovde ne mogu da nađem…

Danas pravim knedle sa šljivama koje niko u kući ne jede osim mene i svaki put kad ih spremam pomislim da li ima nešto vojvođansko u mojoj deci?! Njima ću od testa napraviti nesto što liči na njoke i nadam se da će im se svideti.

Danas je dan za domaći zadatak za Srpsku školu.U ovoj situaciji Srpska škola funkcioniše preko Google classroom-a (fali mi smajli što prevrće očima). Trenutno uče latinicu. Srpsku školu inače imaju subotom, dva sata. Ne vidim praktičnu svrhu njihovog odlaska u Srpsku školu jer sve što su naučile, naučile su zahvaljujući meni. Praktično idu samo da bi bile u okruženju dece iz mešovitih brakova kao što su i one. Ja tu subotu prepodne uglavnom koristim da se vidim sa Jelenom, prijateljicom koju najduže poznajem u Solunu. Njen sin i moja deca se bukvalno druže od rođenja, tako da sada zajedno idu i u Srpsku školu. Mogla bi svašta da napišem o toj našoj Srpskoj školi, ali to je za neki drugi, poduži tekst. Sećam se da mi je moja Gaga pričala da je jedan naš sugrađanin zadužen za otvaranje Srpske škole u Solunu, koga ne poznajem lično ali sam čula da je fenomenalan učitelj.

Naravno da im se nije svideo ručak, nije pomoglo čak ništo sam rekla da je Idi, njihovom jedinom pravom idolu, to omiljen ručak. Dimitra je jela sat vremena.

Popodne potrošeno na odmaranje ali i slaganje Frozen Lego.

Večernja gimanstika, kupanje i večera nakon toga. Deca na spavanje, a mi krećemo sa filmskim maratonom.

Ponedeljak, 27. april 2020. godine

Καλή εβδομάδα!

U prevodu: „Dobar početak nedelje!” Pored standardnih pozdrava, Grci imaju i one kojima čestitaju početak svake nedelje i meseca. Ceo dan sa moje terase čujem taj pozdrav, sa terase na terasu, prolaznicima i komšijama.

Još ovu nedelju sam na odmoru. Kako je lepo probuditi se radnim danom u 10 h i to tako što su mi obe uskočile u krevet. E. je otišao ranom zorom na posao.

Danas je u našoj ulici mala pijaca. Otkako smo ustale pa sve do 14 h slušale smo „Banane, banane jedan euro”. U jednom trenutku mi je došlo da siđem dole i pokupujem sve banane ne bi li prestao.

Otvaram e-mail, viber i platformu na kojoj učiteljice postavljaju zadatke. Na svakom od njih se nalazi po nešto. Iako su blizakinje, idu u različite razrede. Rade iste stvari, ali domaći je uvek različit. Pokušavam da sprečim došaptavanje, svaka je zadužena za svoj zadatak. Na meni je sve osim grčkog jezika, tu ipak na scenu stupa E. kada se vrati sa posla.

Sa svojih sedam godina znaju grčki alfabet, ćirilicu i trenutno uče latinicu. Ponekad mi se ne dopada što sada znaju i latinicu jer mi čitaju poruke pa se često uvrede i kritikuju: Mama, zašto si napisala svojim sestrama da sam ja danas plakla?! Razumem da je to nešto za njih privatno, ali istovremeno se nadam da će vremenom naučiti da se sa sestrama deli sve. Bar nas tri tako funkcionišemo, a nadam se da će i one.

Popodne su E. i Eleni bili kod zubara. Nama je prava muka naći dobrog zubara jer je onaj najbolji(a), naravno u Pančevu. Znam, sentimentalna sam jer razlike u ceni skoro da ni nema.

Kratak razgovor sa Kanadom i Pančevom, devojčice su bile tužne što dečaci i Žarko nisu bili tu ne bi li im pokazale vežbu koju su im postavili kao izazov.

Pravimo pizzu porodično i to je nešto u čemu uživam u ovom karantinu. Imamo priliku da radimo stvari zajedno i polako.

Počinje Masterchef, gledamo ga porodično do prvih reklama. Tada one odlaze na spavanje a mi nastavljamo sa gledanjem.

Utorak, 28. april 2020. godine

Eleni zbog zuba mora da pije antibiotik, tako da se budimo poprilično rano.

Sve do ručka, vreme prolazi uz online školu.

Rad, red i disciplina. Deca lako ispadnu iz koloseka.

U Grčkoj sam naučila da mnoga jela mogu i bez mesa, kao što je grašak, pasulj, punjene paprike i omiljeno jelo moje dece – sočivo. Danas je bar Dimitra pojela ručak u isto vreme kad i mi. Ponestaje mi inače ideja za ručak, najgora muka roditelja sa malom decom.

Iako sam na odmoru, situacija je takva da sam morala da otvorim kompjuter i obavim nekoliko poziva.

Popodne, E. koji je Grk, i ja, komentarišemo kako smo poprilično iznenađeni kako je grčka vlada do sada savladala na visokom nivou ovu situaciju.

Volim da kažem da sam u Pančevu odrasla kao dete, a da sam u Grčkoj sazrela kao žena.

Opet večera i opet Masterchef. Večeras je ipak drugačije, obećala sam im da će spavati sa mnom u krevetu.

Sreda, 29. april 2020. godine

Uf! Već sredina nedelje, nama dani lete i u karantinu. Ali valjda je to tako kada se lepo provodiš.

Rutina: online škola, spremanje stana i ručka.

Poslepodne prolazi u društvenim igrama, ponekoj svađi između bliznakinja i naravno plakanju.

Mnogi misle da su iste zato što su bliznakinje. Fizički možda da, ali u svemu ostalom razlikuju se kao i sve sestre.

U ljutnji su mi rekle da ih ne volim i da one ne vole mene. Objašnjavam razliku između ljubavi i ljutnje. Kažem im da ću ih ja uvek voleti čak iako sam ljuta. Zatim obnavljamo priču o različitim vrstama ljubavi. Pravi se i spisak. Svi su tu, u našim mislima i u srcima. Naravno i oni koji su postali naše zvezde na nebu.

Uveče gimnastika, večera i Masterchef.

Četvrtak, 30. april 2020. godine

Dan počinjemo kao i obično.

Opet poneki telefonski poziv u vezi sa poslom. Osećam nepravdu. Volim svoj posao, ali neke stvari shvatam lično. A ne postoji ništa lično u jednoj korporaciji. No, to je valjda jer cenim sebe i druge.

Danas je dan malo drugačiji. Danas izlazimo u šetnju.

Ukucavamo broj 6 (za vežbanje na otvorenom), šaljemo SMS i možemo krenuti.

Želimo da zaštitimo ljude koje volimo, a koji spadaju u rizičnu grupu tako da se trudimo koliko možemo da poštujemo karantin. Dva puta nedeljno izađemo u šetnju. To je nešto što smo počele da praktikujemo nakon što smo mesec dana bile konstantno zatvorene u kući. Prija nam, naravno. E. je taj koji ne može da radi od kuće tako da je on zadužen za nabavku. Što se mene tiče, ovakav karantin može i da potraje. Koliko često imamo priliku da budemo ovoliko vremena zajedno sa ljudima koje volimo?! Ja ne. U standardnoj situaciji, odlazim iz kuće u 7:50 h a vraćam se u 18:30h. I uvek mi je nedostajalo vreme, vreme sa njima.

Nakon mesec i po dana šetali smo opet pored mora! Šetalište je bilo zatvoreno skoro mesec dana. Videle smo Kseniju i Anu.

Iako sam praktično odrasla na moru, provodeći svako leto po dva meseca na istom, ne prestaje da mi oduzima dah.

Jednog dana dok sam se vraćala sa posla obilaznicom oko Soluna i na uzbrdici pre bolnice Papageorgiu sam shvatila zašto pogled na otvoreno more i na ravnicu u meni izazivaju podjednako ispunjenje duše.

Neki bi rekli: „Ravnica je dosadna”. Ne, ne, ona je sve samo nije dosadna. Ona za mene predstavlja otvoren put duše i uma, bezbroj mogućnosti ispred nas. Oba idu u nedogled i u oba nalazim mir i ispunjenje.

Petak, 1. maj 2020. godine

Prvi maj! Καλό μήνα ili „Srećan početak meseca” je ono što ću danas slušati ceo dan kao i na početku nedelje. Sva sreća u Grčkoj ne postoji uranak (za nas koji volimo da spavamo), čak ni u standardnoj situaciji.

Danas bi verovatno bili na Olimpu. Teško prihvatamo to što ne možemo u prirodu. Mislim da je najgore E. koji je navikao da svako proleće provede skoro svaki vikend u planinarenju.

On je taj koji je zadužen da mi pokazuje mesta koja nemaju veze sa morem a koje Grčka itekako poseduje.

Trenutno je dozvoljeno kretanje u krugu od dva kilometra od svoje kuće. Od ponedeljka prestajemo sa slanjem SMS-a i moći ćemo da se krećemo u okviru svoje opštine.

Pravimo planove gde ćemo ići kada prestane zabrana kretanja izvan opštine u kojoj živiš. Spisak je dugačak, ali ne i jeftin.

Ovaj vikend devojčice provode kod svog oca, tako da odlaze već danas.

Tokom poziva sa sestrama, sve tri kuvamo (hehe). Nadamo se da ćemo uskoro biti na okupu.

Subota, 2. maj 2020. godine

Probudila sam se sa mislima: „Od ponedeljaka nema dugog spavanja”. Uopšte mi nisu nedostajali Zoom pozivi u trajanju od bar šest sati dnevno.

Ko nije radio od kuće sa decom, ne zna šta je umor. Osećam se kao multipraktik. Sastanci, mejlovi, ručak, užina, online škola itd. Bar 10 puta u toku dana čujem: „Mama, da li možeš da dođeš (ili: da mi pomogneš)?”, dok ja odmahujem prstom i pokazujem da sam na sastanku i da ne mogu da pričam. Uvek se osećam loše zbog toga. Znam da brzo odrastaju i želim da provedem sa njima što više vremena. Moja mama je govorila: „Moja najbolja investicija su moja deca”. I uvek je bila tu za nas. Želim i ja da budem tu za njih dve. Večita borba u meni, izbalansirati karijeru i porodičan život.

E. je naravno kao i svake subote otišao na veliku pijacu blizu nas. Subota je dan za svežu ribu.

Ono što volim u Grčkoj su klima, dobra hrana i dobri ljudi.

Nakon dva meseca, videću roditelje od E., odlazimo kod njih na ručak. Na odstojanju smo ali ipak zajedno što je i najvažnije. Zahvalna sam kako me je njegova porodica prihvatila, u svakom mogućem smislu. Volim ih i srećna sam jer svakog dana vidim da i oni vole mene, iskreno i sa poštovanjem. Porodica. To mi je jedino bitno na kraju svakog dana.

Autorka je Pančevka sa prebivalištem u Solunu, mama bliznakinja i operativni menadžer u logistici

PRETHODNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)