Sedam uobičajenih dana

Marko Štetin
Objavljeno 24.11.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

Nedelja, 17. novembar 2019. godine

„Nedelja, prokleta nedelja, nigdje nikog, pustinja” – to je moja prva asocijacija kada mi neko pomene nedelju. Oduvek je za mene to bio dan koji treba provesti mirno, odmarajući, u krugu bliskih ljudi. Oduvek mi je nedelja bila mrska zbog ponedeljka i priprema za narednu radnu sedmicu. E baš tako sam i ovu proveo, mirno, motajući se po kući i sređujući sve one stvari koje sam odlagao. Došlo je kasno popodne i vreme je bilo da se nađem sa prijateljima da igramo Sony, jer ma koliko godina da imamo, potajno smo i dalje deca u duši. Usred igranja jedne od partija stigla je neočekivana poruka. Dobio sam poziv da učestvujem u pisanju ove kolumne. Iskreno, bio sam iznenađen. Nisam to očekivao. Otkud to, zašto baš ja, ja nisam baš vičan u pisanju… To su samo neka od pitanja koja su mi se nametnula u prvi mah. S obzirom na to da sam u srednjoj školi naviknut na to da se ništa ne dešava slučajno, prihvatio sam. Ostatak večeri je imao totalno drugačiji tok od uobičajenog, proveo sam ga razmišljajući o čemu bi trebalo i na koji način da pišem. Priznajem, imao sam tremu, nije mi bilo svejedno to što sam prihvatio ovaj zadatak.

Ponedeljak, 18. novembar 2019. godine

Budim se rano, odlazim na fakultet, učim u čitaonici. U podne pravim redovnu pauzu u kojoj čekam delegiranje sudija za predstojeću nedelju. Sudim košarku već celu jednu deceniju i i dalje mi je to jedna velika pasija u kojoj uživam kao da sam tek počeo. Nakon pauze se vraćam na učenje i ceo dan deluje krajnje obično. Pošao sam kući pomalo razočaran zbog toga što se do tada nije dogodilo ništa vredno pomena. Ali, upravo tada, dolazi do zapleta. Jedan sasvim običan svakodnevni putnik na relaciji Pančevo-Beograd dolazi na Dunav stanicu. Čeka autobus, čeka autobus i idalje čeka autobus… U redu, dešavalo se i ranije da poneki autobus izostane zbog, samo oni znaju čega, ali ovoga puta su izostala tri autobusa zaredom. Proveo sam više od 45 minuta na stanici sa još 78 (brojao sam iz dosade) drugih putnika na istoj relaciji. Pojavila se neka šklopocija od autobusa, narod je nagrnuo unutra kao u samoposlugu iz 90-tih u koju je stiglo mleko. Tužno. Uspeli smo nekako da se naguramo unutra iako po zakonu ne bismo smeli tako da se prevozimo u međumesnom saobraćaju, ali avaj. Putnici kivni na prevoznika, iskaljuju svoj bes na vozača i kondukterku. I ja sam kivan, ali se držim podalje od nepristojnih komentara prema radnicima, jer znam da oni nisu krivi, ne pitaju se oni… Usput sam saznao da isti prevoznik koji je u državnom vlasništvu prestaje da postoji, a na njegovo mesto dolazi privatnik u sporazumu sa lokalnom samoupravom. U redu, tako bi i tebalo da bude ako državno preduzeće posluje sa gubitkom i nesposobnošću da obavlja registrovanu delatnost. Međutim, tu informaciju je propratila i gomila drugih koje mi ukazuju na to da tu nisu baš „čista” posla. Zašto se to radi? Da li se to namerno radi? Da li je neko primio mito za taj posao? Da li je u pitanju sukob interesa i kumovsko poslovanje? Ne znam. Imam pravo da verujem u jednu ili drugu verziju priče, imam pravo da sumnjam, ali ne i da donosim sud na osnovu indicija. Ostaje da vreme pokaže koja strana je bila u pravu, a do tada gomila nerešenih pitanja, od kojih su meni najbitnija, da li ću imati mesečnu kartu i javni prevoz dostojan jednog prosečnog čoveka u 21. veku.

Utorak, 19. novembar 2019. godine

Budim se rano, kao i svaki mlad čovek, čim otvorim oči latim se telefona i gledam ima li novih poruka, lajkova, tvitova, postova… Zakuvavam svoju gorku kafu i započinjem svojih najdražih pola sata u toku dana. Jedna, druga, treća društvena mreža, jedna, druga, treća objava i onda sledi šok… Gomila objava i informacija o jednoj novopečenoj kreaturi koja stvara legalizovanu privatnu policiju. Bez obzira na to da li sam budući pravnik ili vozač kamiona ova vest ne sme mi proći nezapaženo. Policija je jedna. Njen osnivač je država i ona radi u ineteresu građana te države. Sve je to lepo uređeno adekvatnim propisima. Kome i zašto treba da osniva privatnu policiju? Imaju značke i uniforme koje bitno podsećaju na značke i uniforme državne policije. To nije sve, nailazim i na fotografiju njihovog vozila koje na svom krovu ima rotaciju!? Mene su učili da je pozitivnim propisima tačno određeno ko sme da ima rotaciona svetla i osim njih niko. Zgranut sam. Ostatak dana provodim u nekom jako ružnom raspoloženju obavijenim brigom. Ne želim da poverujem u to što sam video, a opet sa druge strane i svestan sam da je to neminovna realnost. Smatram da je takva forma građanskog organizovanja nedopustiva, jer omogućava samovlašće određene grupe, a uz to i mi smo nacija koja je sklona zloupotrebama svega i svačega, tako da… Ma ja sam samo jedan Marko iz Pančeva, koga briga šta ja mislim.

Sreda, 20. novembar 2019. godine

Dan je za utakmicu i baš u tom maniru i protiče, sve je podređeno utakmici koju sudim u kasno popodne. Prvi deo dana učim za ispit koji spremam, mada učenje je više bilo kao nešto što bi valjalo obaviti, pa da se ne preskoči. Pomenuo sam gore da je suđenje utakmica moja velika pasija i ceo dan razmišljam o utakmici koju imam u Vršcu kasnije. Krenulo je pakovanje i redovno sređivanje pred utakmicu, polazim, usput sa kolegama čavrljam neobavezno o svemu. Konačno dolazi taj momenat za koji sam se celog dana spremao, počinje utakmica. Nebitno je koja je liga, nebitno je koji je rezultat, za mene je svaki meč kao derbi večitih rivala. U suštini, sreda je bila krajnje obična i nezanimljiva, ali meni ipak značajna. Volim tu košarku, volim to suđenje. To je onaj osećaj kada priželjkujete nešto i radujete se tome nečemu kada dođe onako iskreno, iz srca. Za sam kraj dana ostavio sam ono najlepše, a to je gledanje filma sa mojom dragom Marinom u toploj sobi dok napolju šiba vetar.

Četvrtak, 21. novembar 2019. godine

Slava. Na televiziji – slava, na radiju – slava, na ulici – slava, iz podruma, sa krova, opet slava. Svi pričaju o slavi. Jesam vernik, slavim slavu, ali ne želim da pravim oko toga senzaciju. Jedni se hvale kako su naručili sve što se naručiti može i za to potrošili sumu koja je veća od pola prosečne plate, drugi pričaju kako su rezervisali neki skupi restoran. Ne izmišljam, zaista sam takve stvari doživeo. Sve mi deluje kao da se ljudi utkuju ko će više novca da potroši i ko će da ima glamurozniju slavu. Kasno je popodne, sa roditeljima odlazim kod kumova na tradicionalni oblik obeležavanja slave. Kao i svake godine, očekivao sam da ćemo mi mlađi biti izdvojeni i družiti se na naš način, međutim ovoga puta to nije bio slučaj, jer je kumić bio odsutan i jedini mlađi bio sam ja. Pridružio sam se grupi starijih ljudi koja je tu sedela, neke ljude poznajem, neki su mi komšije, sve u svemu to je mahom generacija mojih roditelja, te nisam želeo da se ja kao najmlađi ubacujem u razgovor osim ako me neko nešto pita. Sedeo sam i slušao teme koje su razglabali. Majke su naravno ogovarale sopstvenu decu, a očevi su uglavnom pričali o sportu i nekim aktuelnim temama i novostima u društvu i komšiluku. Posle večere na red je došlo evociranje uspomena kako je to nekad bilo, kada su oni bili mladi. Meni je taj deo večeri najinteresantniji. Pričalo se o proslavljanju slave u periodu komunizma, stavu ljudi o slavi danas i tada, zatim o đakonijama koje su se pravile, a ne naručivale i o načinu druženja između ljudi, tj. o otuđenju ljudi danas zbog raznih telefona i društvenih mreža. Iako spadam u genereciju koja sve to redovno koristi, slažem se da jesmo otuđeni i ponekad više vodimo računa o virtuelnom nego o realnom životu.

Petak, 22. novembar 2019. godine

Svaka stvar da bi adekvatno radila zahteva propisano redovno održavanje. Tako je i sa automobilima, redovno održavanje omogućava najbolje performanse i još bitnije održava se nivo najveće moguće bezbednosti automobila i obezbeđuje udobno i bezbrižno putovanje. U skladu sa pomenutim i mi naš porodični automobil održavamo redovno ili se bar trudimo da ga redovno održavamo. Danas je došao taj dan, vreme je da se uradi mali servis, zameni ulje, stave novi pakne… Neću da kažem da li je to skupo ili jeftino, jednostavno to treba uraditi i taj novac treba izdvojiti, ali nije neosetno za kućni budžet dati na gomili toliko para. Živim u porodici koja ima standardni, neluksuzni automobil mlađi od statističkog proseka koji se relativno dobro održava i služi našim potrebama. Međutim, koliko je na ulici tehnički neispravnih automobila, koliko je na ulici automobila koji su proslavili punoletstvo? Ko je za takvo stanje odgovoran? Neki bi rekli da nemaju para za redovno održavanje, neki bi rekli da je kriva država što voze vremešni polovnjak, a ja ipak verujem da tu ima udela i sam vlasnik. Interesantna mi je pojava da neko vozi automobil određene marke, koji je već dotrajao i užasno radi, samo radi društvenog etiketiranja koje ta marka stvara uz najnoviji model nekog mobilnog telefona. Nebitno je da li postoje mogućnosti za njegovo propisano održavanje, ali to je auto za kojim se svi okreću (neki zbog buke i dima koji stvara). U krajnjoj liniji, šta fali biciku? Zašto on ne bi postao dominantno prevozno sredstvo? To je jedna savršena naprava koja ima višestruku korist za onoga ko ga vozi. Ja volim i koristim bicikl, ali često izbegavam da učestvujem u prometnom saobraćaju. Dok se neke stvari bitno ne promene, verujem da neće biti ni više biciklista. U saobraćaju je opasno učestvovati zajedno sa automobilima, a odvojena infrastruktura ne postoji… Ista priča kao sa servisom, pitanje je šta je nadležnima postavljeno kao prioritet…

Subota, 23. novembar 2019. godine

Dozvolio sam sebi da malo duže nego obično spavam, subota je. Gledam kroz prozor, prelepo sunčano jutro. Par sekundi kasnije gledam drveće kako đuska u ritmu košave. Hladno mi je od same pomisli na taj vetar. Meni je opet u glavi košarka. Imam utakmicu i sve je njoj podređeno, sledi pakovanje, spremanje i polazak. Naredna dva sata ja sam u košarkaškoj dimenziji i niko i ništa drugo me neinteresuje. Utakmica je završena, vraćam se polako u realnost, imam svoje obaveze, svoju devojku, prijatelje… Razmišljam o zadatku koji sam protekle nedelje dobio, prošlo je sedam dana, sasvim običnih sedam dana u mom životu, plašio sam se o čemu ću pisati, hoću li imati materijala. Međutim, uvek se desi nešto interesantno ili vredno pomena samo što najčešće ne obraćamo pažnju na to. Kao što ni meni nije stigao poziv da vodim ovaj dnevnik ranije ili koju nedelju kasnije, tako i sve ostalo verujem da se ne dešava slučajno. Svako zašto ima svoje zato, bez obzira da li smo ga mi svesni ili ćemo to tek postati.

Autor je ortodoksni homosapiens koji voli da koristi svoju glavu i donosi zaključke na osnovu onoga što sam spozna

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)