Duminică, 6 septembrie 2020
Nakon dva pokušaja da završim film – treća sreća! Sinoć sam još lakše utonuo u san jer sam dobar deo dana proveo igrajući badminton, u varijanti sa tri dobijena seta i svakim setom do 21 poena (skoro pa profesionalno, reklo bi se). Konačno završavam neodgledane minute, sumiram utiske u glavi i prenosim svoje konačno oduševljenje lepo sklopljenom pričom i pažljivo snimljenim scenama. Zauzvrat čekam da čujem utiske o filmu koji sam ja preporučio. Na samu pomisao filma počinjem da pevušim pesmu koja se javlja u završnici i puštam je na jutjubu uz čitanje reči koje se pojavljuju u komentarima. Pesma koja govori o gimnazijskim danima, budi mi nostalgiju, baš nedeljom kada u nostalgiji uživam. Volim kada takav tip pesme ubodu za sam kraj filma.
Ne krijem da sam više puta u toku dana pustio istu pesmu. Usput razmišljam o tome koji ću sledeći rumunski film da pogledam. Postali su mi omiljeni, iako nije velik dvocifreni broj odgledanih do sada. Neverovatno su realni, a mentalitetski nama slični. Čini mi se da bolje dočaravaju balkanski život od naših filmskih stvaralaca. Možda su samokritičniji.
Nakon pojedenog burgera za ručak (na moje, ne bratovo insistiranje), sedam ritualno na terasu, omiljen mi kutak za čitanje. Knjiga je vrlo pitka, napisana prilično kratkim rečenicama i jednostavnim jezikom, a govori o svojevremenom diktatorskom režimu u Rumuniji, bez direktnih oslovljavanja javnih ličnosti ili mesta zbivanja. Pitam se da li bih takav utisak imao i na izvornom, nemačkom jeziku. Nakon 20 pročitanih strana, prepuštam se pogledu sa terase dok čupkam suvo lišće sa mnogobrojnog ukrasnog bilja. To sam nazvao antistres terapijom, iako trenutno nema potrebe za time. U poslednje vreme to toplo preporučujem svima.
Ostatak dana provodim u meni klasičnom nedeljnom pospremanju sobe. Radujem se, osim novoj radnoj nedelji, predstojećim izazovima. Od sutra će ih biti pregršt.
Montag, 7. September 2020
Nakon nedovoljno prospavane noći se budim ranije nego inače. To mi ne smeta toliko iako ne budem baš uvek produktivan u drugoj polovini dana. Još manje mi smeta kada mi se uputi pitanje „Pa što si ustao tako rano?”, podrazumevano sa dozom ironije. Ovog puta nema ko da pita…
Sve u svemu, prepodne nikad duže, zaključujem sat vremena pre polaska u školu. Ponosno shvatam da sam stigao da obavim više stvari nego što bih inače. Doduše u škripcu sa vremenom pokušavam da se uhvatim u koštac sa čuvenim (onlajn) seminarom o ishodima. Stoga vrlo štreberski, pomalo kampanjski gledam beskrajno duge snimke propraćene identičnim prezentacijama. Radnoj atmosferi pripomaže dobro raspoloženje i muzika sa BiBiSijevog radija. Pred polazak na posao obavljam brzinsku nabavku. Čitavih 15 minuta u Lidlu, potrošačka korpa dovoljno napunjena da zadovolji potrebe potrošača za nedelju dana.
U školi konačno viđam đake koje nisam sreo od 1. septembra. Podela odeljenja na grupe nije naročito olakšala obim posla, ali sigurno je lakše raditi sa desetak učenika. Nedovoljno je negativnih faktora, veća je radost što smo se vratili u učionice. Siguran sam da to deca vide, iako maska vešto krije osmeh. Oči ne može. Njihove oči sijaju od radosti i radoznalosti, to svakako mogu da primetim. Unapred se radujem utorku.
Pečene paprike mirišu kao da su sada položene na žaru, u dvorištu seoske kuće. Radujem se što će mi baš to biti salata uz pohovane šnicle i domaći krompir. Prvi ručak kod mojih u takvom svojstvu već itekako obećava. Kalorije će se svakako utrošiti na vožnju bajsem uz lagani povetarac. Nije da o tome preterano vodim računa, pun stomak je prioritet.
Prvi radni ponedeljak završava se u dobrom društvu, uz pivo u Sladu. Tradicionalno se razmenjuju utisci sa posla dok se žeđ gasi kao vodom. Gromoglasni smeh dopunjuje atmosferu, a isti onaj poslepodnevni povetarac polako rasteruje raju na Vajfertovom trgu.
Utorok, 8. septembra 2020
Jutarnju tišinu narušava lavež nekoliko uličnih pasa koji su se našli baš pod mojim prozorom. Iako nervozan jer su me rano probudili, osmeh mi izmamljuju psovke i metla koja maše ne bi li se raščistila gužva na ulici.
Moje raščišćavanje prepodnevnih obaveza uspešno se završava kupovinom rođendanskog poklona u „5 do 12”. Uvek se opterećujem da li će sve proći kako treba. Iznova se radujem oduševljenim licima.
Pitam se, ko to još radi sat i po vremena osim prosvetara? Stereotipi o tome kako nastavnici rade malo, a samo kukaju ne uskraćuju mi mogućnost uživanja u datim privilegijama pod trenutnim okolnostima. Čak i žalim što nam časovi ne traju 45 minuta. Lakše je iz ove perspektive čeznuti za nečim što nije moguće.
Borba sa obukom nakon sočnog đuveča za ručak se nastavlja i danas. Tačno 55% dovršenih aktivnosti čini se kao da će onaj ostatak trajati čitavu večnost.
Zdravica prosekom sa zovom načinje rođendansko druženje u „Kokoški”. Dobra muzika odjekuje Sokačetom dok strpljivo dočekujemo oduševljenje slavljenika poklonom. Sve je prošlo kako treba, lakše će se spavati.
2020. szeptember 9., szerda
Već treći dan zaredom ustajem prilično rano. Još nije ni 8, a ja sam već na nogama. Vrlo entuzijastičan zahvaljujući sunčevim zracima koji se probijaju kroz venecijanere i uporno obećavaju produktivan dan. Ipak je i dalje leto.
Nakon doručka i popijene kafe kanim se sesti za kompjuter ne bih li završio onlajn obuku i pripremio časove za školu. Od obuke, za sada, nema ništa. Zove me devojka da me vidi na kratko, meni je to savršeni izgovor da izađem iz kuće i pozdravim sunce. Odlazimo do Meka na sladoled. Taj spontani ritual mi je već postao omiljeni jer uvek idemo kolima. Sasvim dovoljno pozitivne energije pred posao u vidu šećera, ne žalim se.
Škola proleti brzo jer su časovi skraćeni, iako su deca glavni razlog tome. Kao i prethodnih dana toliko su živahni i nadahnuti da rade i otkrivaju nove pojmove da ja imam više nego ikad potrebu da se prepustim njihovim pretpostavkama i zaključcima i samo uživam. Diskusija teče na samo jedno moje pitanje. Ostatak časa je njihov. Pomišljam kako treba više da povedem računa o svom vremenu trajanja priče jer se ponašam kao dete pored njih, kao da imam potrebu da im pokažem koliko znam. Možda je to ta nastavnička sujeta.
Ponovo bajsem na ručak kod mojih. Uvek se trudim da vozim drugačijom putanjom, volim da verujem da sam većinu ulica grada prošao na dva točka, i danju i noću. A tu su i gugl mape da potvrde ono što mislim.
Veče biva rezervisano za društvene igre sa najdražim ljudima. Jer nikad nismo previše matori da se takmičimo, durimo jedni na druge i namerno sabotiramo protivnike ne bismo li pobedili makar jednu partiju. Sve je to samo igra, a pre svega uživanje jer smo na okupu. Tome ću se uvek nadati i radovati, čak i za mnogo godina od sada.
Onlajn obuka je konačno završena, uprkos pospanosti!
Četvrtak, 10. septembar 2020.
Još jedno jutro kada sunce insistira da mi sedi na kapcima pre 8. Ne bunim se preterano, uz dobru muziku može dan početi bilo kada – što ranije, to produktivnije. Tako to obično biva.
Ne zadugo nakon doručka i brzo ispijene kafe nalazim se u kolima, putem banatske ravnice upućujemo se ka centru regije. Začuđeno posmatram vetrogeneratore, ovaj put nijedan od njih ne radi. Ni sam nisam siguran po kojim kriterijumima se bira kada će one funkcionisati. Čini mi se kao da ih je svakog puta sve više i više.
(Prvi put) U Idvoru uspevamo da se divimo nekim od njegovih simbola: duhu velikog Mihajla (Pupina), njegovoj zaostavštini i tragovima koje polako, ali sigurno tabaju lokalni stanovnici, kao i nekolicini gusaka. Bostan ostaje za neke druge prilike… Prostrani park u kojem dominira crkveni toranj, Narodni dom i spomenik jednom od najvećih srpskih naučnika daju lep pečat ovom banatskom selu. Mihajlova rodna kuća sa očuvanim đermom u dvorištu koji se vidi sa puta i dalje pamti naučnikovo detinjstvo, požrtvovanu majku i neko bolje vreme… Školsko zvono uliva nadu da će se još neki Pupin otisnuti u beli svet i doneti bolju perspektivu usnulom selu.
Posle samo sat vremena na radnoj dužnosti i već tradicionalnog ručka kod mojih sedam na bajs i ponovo se prepuštam suncu. Asfalt prestaje da gori, pedaliranje biva sve lakše. Dok se točkovi lagano kotrljaju Ulicom Svetozara Miletića uživam u pogledu na daleke tornjeve Uspenske crkve. Često se stavljam u poziciju stranca i pomišljam koliko bih se oduševljavao takvim panoramskim kadrovima.
Uz sumiranje utisaka dana i diskusiju o vasabi sosu završavam dan u „Sladu”. Pomišljam kako pivo neutrališe ukus ljutog ili makar mi pomaže da prebolim naglo znojenje.
E Premte, 11 Shtator 2020
Još jedan letnji dan u najavi. Prkosim alarmu, dozvoljavam sebi duži san ovoga puta. Već osećam u vazduhu da danas nije dan za preteranu produktivnost. Rekoše mi da je i to dozvoljeno.
Odušak dajem sebi uz voće. Besciljno postavljam sebi čuveno pitanje „Kuda za vikend?”
Velika oscilacija dana događa se u učionici. Četiri školska časa i dobro raspoloženje uz rad sa decom popravlja utisak. Čak i već ohlađena kafa na velikom odmoru koju ispijam u roku od minut održava dobre vibracije.
Osećam umor. Nažalost. Tek je prošlo dve cele nedelje kako radimo, ali uzmimo u obzir da u školu nismo išli skoro šest meseci. Uželeo se jesam, ali ovo nisam očekivao.
Ponekad osećam olakšicu kada dogovor propadne. Zasićenje ne osećam samo ja, pa tako svi napori prethodno ulagani da se negde izađe večeras pretvaraju se u želju za snom i pre nego što pomislim da ću išta više biti u stanju da uradim za danas.
Subota, 12. rujna 2020.
U vazduhu se i dalje oseti pravo leto. Želim da verujem da će ovako biti do kraja septembra. U prognoze se, pak, ne uzdam više toliko.
Šetnja kejom započinje susrete sa bliskim ljudima. Pauza za piće i lagane priče upotpunjuju užitak na jednom od splavova. Ovog leta je definitivno falilo kupanja na reci, jezeru, bilo gde… Pomalo zavidim ljudima koji se usude da se kupaju u Tamišu.
Giros za ručak me podseća na izjave mnogih da nije ukusan kao u Grčkoj. Verujem da sam jedan od retkih koji za sve ove godine još nijednom nije kročio na tlo te zemlje. To ne znači da me ne vuče želja…
Veče počinje zdravicom i preukusnom pitom, a noć završava dobrom igrankom. Koliko god ta reč zvučala zastarelo, siguran sam da je uvek u modi izđuskati se u raspoloženom društvu. Svoju dnevnu dozu treninga zamenio sam intenzivnim skakutanjem uz dobar ritam.
Autor je prosvetar i strastveni ljubitelj stranih jezika, vozova i soka od zove
